Prošavši prašnjavi i neugledni Tutin zgazio sam pedalu uz već konkretnij uspon uz planinu Hum na obodu Visoravni. Uspon je jedan od onih hohštaplerskih – prevoj je vazda malo ispred, ali iza njega je još jedan, pa još malo, a čovek uopšte nema osećaj da penje planinu. Ugledavši antenu na vrhu sledećeg brda, pomislio sam da bi to konačno bilo to, i stvarno, iza sledećeg prevoja – dobrih pola kilometra iznad Tutina – pogled koji sam penjući se držao isključivo na levoj strani sada se pod širokim uglom razbaškario po blago zatalasanoj poljani kroz koju vijuga širok i dobro utaban zemljani put. A ha, tu smo.