Utorak, 19. avgust – dan prvi
Klina – Miruša – Orahovac – manastir Sveti Vrači (Zočište)

Prešli tog dana: 63 km (49 km asfalt – 14 km makadam)
Prešli ukupno: 63 km

 

Kako smo odlučili da prvo posetimo kanjon i vodopade Miruše, najpovoljnije nam je bilo da sa voza siđemo u Klini.

Na stanici u Klini (foto: Ilija)Na željeznickoj stanici „Metohija“ brzo izlazimo i istovarujemo bicikle. I opet gubitak – nema moje elastične trake kojom sam bicikl vezao za prozor, a koja mi inače služi za vezivanje prtljaga. Neša mi daje komad kanapa i nekako montiram bisage, vreću za spavanje i podmetač. Već na stanici se okuplja gomila znatiželjnika, dece i odraslih, i stalno nešto zapitkuju. To je prizor koji će nas pratiti tokom celog puta. Dok smo polazili obratio nam se neki Albanac na nemačkom. I to je nešto što ce biti uobičajeno tokom puta po Metohiji, jer niko valjda ne misli da bi neko naš putovao na ovaj način.

Centar Kline je udaljen oko 1.5 km od stanice. U glavnoj ulici gužva, prašina, puno ljudi i automobila. Krajem tridesetih godina ovog veka Klina je imala 90 kuća i oko 400 stanovnika. Danas je to grad od 20.000 ljudi. Prolazimo bez zadržavanja i hitamo ka putu Priština – Peć gde skrećemo levo, preko mosta, i posle kojih par stotina metara skrećemo desno na put za Đakovicu. U stvari smo samo pretpostavljali da je to taj put, jer su po Metohiji veoma retki putokazi ili table sa nazivima mesta. Zato se informišemo na benzinskoj pumpi i nastavljamo dalje. Posle 8.5 km odličnog puta dolazimo do kafane „Kanjon Miruše“ (sa leve strane puta) odakle polazi loš zemljani šumski put koji prati tok reke Miruše. Posle tri kilometra, uz jedan jači uspon i spust, stigli smo do zadnjeg, šesnaestog jezerca i do vodopada. Na poslednjih pedesetak metara praktično nema puta, pa smo bicikle pregurali preko kamenja.

Vodopad je zaista lep i bogat vodom, visine je oko 10 metara. Oko jezerceta se dižu impozantne stene, sigurno preko sto metara visoke.

Na petnaestom spratu MirušeKako je ovo jezero najbliže i najpristupačnije, obala je prepuna otpadaka, hartije, kesa i limenki. Osim toga, voda je bila mutna usled obilnih kiša koje su padale predhodnih dana. Uz malu proveru alpinističkih sposobnosti uspeli smo se i do sledećeg (petnaestog, i po meni još lepšeg) vodopada u neposrednoj blizini. Voda pada sa stene a zatim se kaskadama spušta u minijaturno jezerce iz koga se survava u poslednje jezero.


Nismo išli dalje jer za ovo mesto treba posebno doći, već smo po jakom suncu i velikoj vrućini krenuli nazad na glavni put. U kafani smo natočili vodu i uputili se ka Đakovici. Ispred sela Rakovina skrenuli smo levo na sporedan put. Već posle prvog sela Hramovika prestao je asfalt, i sledecih 8 km vozili smo po makadamu kroz albanska sela Ćiflak i Danjane. Ljudi su nas gledali, mahali i pozdravljali, ali niko nije bilo šta dobacio ili bio neprijatan. U selu Ratkovac (u kome je policijska stanica) opet počinje asfalt. Na izlazu iz sela izuzetan prizor: pored puta u veliku blatnjavu baru polegala je gomila crnih bikova tako da su im iz vode i mulja virile samo glave. Na par kilometara ispred izlaska na put Prizren – Peć veliki uspon. Zakačio sam se za prikolicu punu lubenica. Albanac je počeo razgovor na nemačkom, ja sam prihvatio, i rezultat je bio poklon – lubenica koju smo u slast smazali u hladovini hrastića pored puta, zaštićeni od pogleda znatiželjnika.

Posle kraćeg odmora sjurili smo se u Zrze, mesto kojim dominira ogromni silos. Desetak km dalje nalazi se Orahovac.

Grupa bivola u predanom radu na uređenju prilaza OrahovcuDonji deo varošice koja broji oko 18.000 žitelja nastanjen je Albancima, a u gornjem živi oko 2.000 Srba. Malo smo popričali sa meštanima, snabdeli se vodom i nastavili veoma strmom ulicom do malog trga gde se nalazi Stara crkva. Inače Orahovac i okolna sela se odlikuju posebnom arhitekturom i kućama koje su pokrivene kamenim pločama (kojih je doduše ostalo veoma malo i u ruševnom su stanju). U gradu ima još i kamenih kula, nekoliko džamija, sahat kula iz 1815. i četiri muslimanske tekije raznih derviških sekti, uglavnom iz XIX veka osim Halvetijske tekije koja je stara više od 350 godina.

Nastavili smo uzbrdo do kraja lepo popločane ulice pa desno par kilometara, do manastira Sveti Vrači u selu Zočište. Predeo uz put je sa jedne strane podsećao na Hercegovinu – kamen i nisko rastinje – a sa druge su bili nepregledni vinogradi. Gajenje vinove loze u ovom kraju ima dugu tradiciju. Arheolozi su iskopavanjima došli do velikih ćupova iz II veka, a Hilandarska povelja Stefana Nemanje iz 1198. pominje vinograde u ovom kraju. I danas skoro svako domaćinstvo ima svoj vinograd i pravi vino. Većina od 4200 hektara vinograda je u vlasništvu „Orvina“ koji je po kapacitetu prerade od 100 vagona dnevno, potencijalno jedan od najvećih proizvodača vina u Evropi. U okolini ima dosta lisica – na jednoj terasi u Orahovcu smo videli šest lisičjih koža ostavljenih da se osuše. Vlasnik kaže da ih je ulovio u okolini i to puškom a ne, kako sam predpostavio, zamkama.

Selo Zočište je čisto srpsko. Nalazi se u u jaruzi, a manastirski kompleks je nešto iznad. Pominje se u povelji kralja Stefana Dečanskog iz 1327. u kojoj se nabrajaju imanja koja poklanja Hilandaru. Po narodnom predanju crkva je napravljena 300 godina pre Dečana. Stradao posle Kosovske bitke, manastir je obnovljen u drugoj polovini XVI veka. 1871. god pri manastiru je osnovana i škola. Sama crkva je jednobrodna gradevina sa polubočastim svodom i pripratom nešto širom od hrama. U unutrašnjosti hrama se nalaze očuvane freske sa poprsjima starozavetnih proroka. Freske su u lošem stanju i potrebni su im cišcenje i zaštita. Ispred ikonostasa, pod ikonom Svetih Vrača Kozme i Damjana (kažu da im se tu nalaze i mošti), nalazi se prostirka na kojoj je prilikom naše posete ležao jedan par. Kako nam je docnije pričao Iguman, otac Jovan, to mesto ima isceljiteljsko dejstvo i puno je primera ljudi koji su ozdravili posle izvesnog vremena provedenog u ležanju na postelji ispod svetih mošti. Crkva je po tome poznata i van okruga i jako puno ljudi dolazi ovamo, a posebno je interesantno da dolazi više Albanaca nego Srba.

Vodeni cvetovi MirušeKrenuli smo dalje ka Prizrenu mada je nebo postalo crno, a gromovi udarali u okolna brda. Kada je poceo i jak vetar, odlučili smo da se vratimo do manastira. Prve kapi onoga što je za par minuta prešlo u užasan pljusak, zatekle su nas na ulazu u manastir. Nastrešnica u sredini dvorišta nam je pružila kakvu-takvu zaštitu, mada je prskalo sa svih strana. Bilo je još rano, išlo nam se dalje – ali se nije moglo. Kiša nije pokazivala nameru da stane, a postalo je i hladno. U pet je pocela liturgija koja je trajala dobra dva sata. Inače su u manastiru uz igumana i jedan monah, jedan iskušenik i jedan đakon. Služio je gost iz Istoka, otac Branislav, koji je sutradan nameravao u Prizren na sastanak. Posle službe smo sedeli na tremu i razgovarali. Otac Jovan nas je ljubazno primio na spavanje, iako je samo mesec dana pre toga (8 jula) imao veoma nemio dogadaj. Naime, napao ga je gost manastira, koga je primio da bi ga lečio od narkomanije. Kada se otac Jovan okrenuo da mu doda hleb, ovaj ga je napao nožem i zadao mu osamnaest uboda. Pravo je čudo kako je otac preživeo, a još veće kako se brzo oporavio. Večerali smo posnu ali raznovrsnu hranu (riblju čorbu, pržene krompiriće, tunjevinu, sardine, masline, raznovrsne kolače), dok je dežurni čitao crkvene tekstove. Spavali smo u zasebnoj sobi sa sedam gvozdenih kreveta. Kupatilo je bilo uredno i sa toplom vodom, pa sam se pred spavanje lepo osvežio.

Strane: 1 2 3 4 5 6 7