Niš – Bugarska – Rila – Musala – Crno more – Egejsko more – Turska – Ankara – Izmir – Olimp – Mramorno more – Pamuk Kale – Sirija – Alep – Damask – Jordan – Aman – Mrtvo more – Akaba – Petra – Crveno more

vozili: Miša i Saša Kolić, Saša Bogdanović, Vladan Risantijević
priča: Saša Kolić

Mountain Bike Sekcija Planinarskog Drustva A.C.E.
(Umetnici, Graditelji, Inženjeri)

PUT PREKO ŠEST MORA I ŠEST GORA

Dva meseca na putu. Biciklima do Crvenog mora. Vreme i graditelji vremena.
Okrećući pedale postajemo svesni čudesne transformacije prostora u vreme…


Krenuli smo biciklima iz Niša 16-og avgusta, na put za Akabu. Četvoročlana ekipa: Miša Kolić, Saša Bogdanović, Vladan Risantijević i Saša Kolić, pod zajednickim imenom“Umetnici, Graditelji, Inzenjeri”. Bugarsku smo prešli za dve nedelje putem preko Rile do Crnog mora. Na Rili smo bili na najvišem vrhu Balkana – Musali (2925m nadmorske visine), i još na tri vrha preko 2500m nadmorske visine – Maruški vrh, Mali Blizanci, Veliki Blizanci, a onda se kupali u ne tako slanom Crnom moru, na plažama od Nesebara do turske granice.

Musala (2925,4 m), Rila, Bugarska

Musala (2925,4 m), Rila, 

Rila

Rila

Maruški vrh

Maruški vrh
Put koji se penje do visina od 2200m. Rila je predivan oblik vremena. Svedoci smo samo jednog trena tog oblika koji nam se čini star, jer kao da se vrhovi urušavaju ka podnožjima. Izborano telo tocilima ogromnog kamenja koje teče ka podnožju. Ili je to samo varka, jer naša srca prebrzo kucaju i mi se prebrzo krećemo da bi uhvatili delić života planine. Vozimo puna dva dana uzbrdo. Kada su nam se oči navikle na to prirodno bogatstvo boja, oblika, zvukova, ukusa i mirisa, sati postaju minuti i u sećanju zauzimaju vreme gledanja nekoliko fotografija. Dani se lepo pred našim očima pretvaraju u trenutke.

Devedeset kilometara pre turske granice grupa se podelila. Dva naša druga su se vratila kući, a nas dvojica, Saša i Miša Kolić, smo nastavili put. U Tursku smo usli kod Kirklarelija, i za dva dana prešli put do Istambula. U Istambulu smo vrlo lepo primljeni u našem konzulatu. Jugoslovenska ambasada u Ankari i konzulat u Istambulu puno su nam pomogli na putu kroz Tursku. Osim korisnih saveta i pomoći oko konačnog izbora trase puta, naša ambasada je obavestila Ministarstvo Unutrašnjih poslova i  Ministarstvo za Sport Turske o našoj ekspediciji, tako da smo posredstvom Ministarstva za Sport Turske, koje je zatim poslalo dopise većim firmama u Turskoj, bili pozvani od “ BISAN”-a, najvećeg proizvođaca bicikala na Srednjem Istoku, u Izmir kao njihovi gosti. Oni su nam remontirali bicikle, i vrlo gostoljubivo nas ugostili. U Turskoj smo bili na Olimpu (*), na vrhovima Ulu Dag (2543m nadmorske visine) i Zirve (2493m) i vozili smo bicikle zapljuskivani Crnim, Mramornim, Egejskim i Sredozemnim morem.
(* Turski Olimp je uzrok još jednoj od mnogobrojnih nesuglasica između Grčke i Turske: po mitologiji su grčki bogovi živeli na Olimpu, ali se ne zna tačan položaj te planine. Postoje dve mogućnosti: prva je dobro poznati Olimp u Grčkoj, a druga je planina Ulu Dag (Olimp) u Turskoj, kod Burse.)

Noćne vožnje, dokaz sumnje da su bicikle ustvari vremenske mašine, a mi smo onda graditelji vremena. Noću se vozi ka zori, ka suncu koje se okreće, sa Zemljom koja se okreće kao i tockovi bicikle. Da bi bili u stanju da naslutimo vreme – jer ono je vrlo slojevito, da ljudi osete vreme, da bi se ono produžilo – potrebno je kretanje! Vreme nikad ne teče ravnomerno i svako od nas može da ga produži ili skrati, svako od nas može da živi koliko hoće, ume, ili sme. Noćne vožnje su duge u trenutku kada se odigravaju – kada se vidi samo delić puta, nekoliko desetina metara pred sobom, i to jednolično traje cele noći. Ali onda jednolični trenuci počinju da se sažimaju, da se sve više skupljaju da bi vrlo brzo postali samo jedan trenutak. Nasuprot tome vreme prepuno događaja, utisaka, u trenutku, i naizgled kratko, ali vreme napetih čula, izoštrenog sluha i ubrzanog rada srca, u stvarnosti zauzima mnogo veće mesto u našim životima i traje mnogo duže.

 

Ulu Dag

Ulu Dag

Pamuk Kale

Pamuk Kale

Kuršumlu vodopadi

Kuršumlu vodopadi

Pamuk Kale – Pamučna tvrđava – predivan prizor za oči, telo i duh. Obronci planine pamučno beli, prekriveni mineralima koje nanosi topla voda (40-ak C) iz dubine zemlje. Voda koja na padinama planine formira snežno bele bazene, iz kojih se preliva u nežno plavim nijansama, formirajuci nove i nove bazene. Kuršumlu vodopadi sa svojim rajskim vrtovima i smaragdno zelenom bojom vode. Ljudi srdačni, gostoljubivi, prijateljski, okrenuti Evropi i Zapadu. Samo delić utisaka iz Turske.

Vožnja predstavlja vreme kada se okrećes sebi. Okretanje pedala povlači okretanje točkića samoanalize i razmišljanja, dok se paralelno odvija i skupljanje informacija iz spoljašnjeg sveta, informacija neophodnih za vožnju. Putovanje podrazumeva svesno i sveukupno učesće subjekta u dogadjaju. Najvažnije je biti svestan svoje odgovornosti i krivice za sve što se dešava na putu. Otkriti greške u sebi, u odnosu ličnosti prema spoljašnjem svetu, i korekcija tih grešaka donosi preokret u događajima. Biti svestan spoljašnjih znakova i osluškivati njihov odjek u sebi, a onda delovati po svojoj prirodi, ali svestan znakova, predstavlja pravi primer upravljanja tokom događaja i biranja puta putovanja.

Sirija – putem preko Alepa, pa na zapad do Sirijske obale, na jug uz obalu Sredozemnog mora, pa preko Homsa do Damaska. Dve nedelje je trajao taj put. Tek u Siriji smo osetili različitost i posebnost istoka. Razlike u kulturi, običajima, ljudima, nošnjama. Razlike u spoljašnosti i razlike koje se ogledaju u prirodi ljudi. Suk u Alepu – najstariji market na svetu – deset kilometara isprepletanih pokrivenih uličica, gde se svetlost rađa iz škrtih i veštackih izvora, gde tek ponegde iz otvora na betonskim svodovima uski zrak dnevne svetlosti dodirne drevne prolaze prepune robe i ljudi. Gradovi belih kockica u polupustinjskom pejzažu. Radoznali ispitivački pogledi fiksiraju nas na svakom koraku, ili je bolje da kažem, na svakom obrtaju pedale.

Vožnja po istočnjackim pravilima. Sirene na putu. Svi trube. Otežano razmišljanje i krajnja napetost. Sudar kultura prouzrokuje haos u glavama i srcima. Postajemo svesni: Jugoslavija jeste Evropa. Na putovanjima se često doživljavaju krize. Slike majke, oca, devojke, rođaka, prijatelja, poznatih ulica… Čežnja u srcu i tuga, ponekad i strah – znak je da je srce živo, da voli i da se boji. A onda napetost jenjava. Odmor u nekom boljem hotelu i ponovna želja da se krene dalje iza brda, iza okuke u susret lepoti i bajkovitom svetu pustinje i njenih drevnih prica. Plamena boja pustinje u smiraj dana, golobrdi pejzaži nestvarni nenaviknutim ocima. Oživljavaju pred nama bajke iz detinjstva.

Kolevka civilizacije, puna mrtvih gradova živih priča. Srednjovekovni dvorci kao čuvari pejzaža, na obroncima planina okrenutim moru. Ra Šamra – ostaci grada iz kulture Ugarita – tu su nađene prve tablice alfabeta na svetu. Amrit – kod Tartusa, na jugu na jugu Sirijske obale – grobnica kraljeva i kraljica, oblast isprepletana podzemnim tunelima, katakombama. Nalazišta stara i do devet milenijuma pre n.e. u Siriji su često zapuštena i nedovoljno istražena.

 

Omajad džamija

Omajad džamija

Mrtvo more

Mrtvo more

Petra

Petra

Imamo utisak da vozimo kroz istoriju. Utisak mogućnosti oživljavanja okamenjene istorije. Blaga jeza nas prati na putu. Odškrinuta vrata još jedne dimenzije vremena tek da naslutimo realnost mogućnosti.

Damask – Aman – ulazimo u Jordan. Uglavnom pustinjska zemlja. Od Amana do Akabe postoje tri puta: put pored mrtvog mora na minus 400m nadmorske visine. Auto-put kroz pustinju, novijeg datuma, prav širok i zastrašujuce jednoličan, i Kraljevski put, put karavana star preko pet hiljada godina, asfaltiran u skorije vreme, put koji ide po vrhovima planina od 1200 – 1400m nadmorske visine koje razdvajaju pustinju i Mrtvo more. Krenuli smo prvo do Mrtvog mora.

Prizomoru. Susret sa vodom izaziva neizrecivu radost. Čudo se ostvaruje. Izležavamo se na vodi kao na dušeku. Nemoguće je potonuti. Teško je i da se pliva. Slana voda peče sveže ranice na koži. Razdraganost saznanja. Hodamo po vodi. Osvojili smo najnižu tačku na zemlji, na kopnu. Izlazimo iz vode, sluzavi, usoljeni kao haringe.
Vratili smo se na Kraljevski put i njime stigli do Akabe na Crvenom moru. Trista pedeset kilometara kroz pustinju. Kraj puta – beduinski šatori, deca koja istrčavaju iz njih, trče za nama, mašu nam, ili nas gađaju kamenjem, psi koji nas jure. Noć u pustinji. Petra, jos jedno svetsko čudo – grad uklesan u stenama, hramovi, grobnice, kuće. Vadi Rum, peščano-stenovita pustinja, gde je po legendi ubijen Lorens od Arabije. Akaba i Crveno more, bogato biljnim i životinjskim svetom. Hiljade različitih riba.
Duga voznja kroz pustinju, kada prolaze sati i sati, a nigde znaka civilizacije, uprkos visokim temperaturama, zna da zaledi krv u zilama. Da ne znamo da je na sto kilometara od nas grad bilo bi stravično. A da li je stvarno tamo, gde treba da bude, po karti?
Predivni pustinjski pejzaži ispunjavaju srce radošću i hrabrošću. Kamile koje nepomično stoje na pesku i lenjo melju svoj obrok, kao da žvaću žvake svojim razvaljenim vilicama. Pustinja kao da poseduje neku hermetičnost, neku sterilnu čistoću, koja se uvlači i ispunjava i srce i um, da bi ponovo bili sposobni da se radujemo i upijamo to pustinjsko bogatstvo boja, oblika i mirisa, u svoja srca i duše. Stene zelene, ljubičaste, žute, crvene boje, u kombinaciji sa narandžastim ili sasvim belim peskom, fine sitnozrne strukture, kao da talasi peščanog mora zapljuskuju stenovitu obalu.
Vratili smo se iz Amana JAT-ovim avionom 14-og oktobra. Posle 4200km pređenih biciklima. Nakon puta preko šest mora i šest gora.
Dva meseca smo vozili ka cilju i vratili se za pet sati. Ali to vreme bržeg kretanja dalo je sasvim drugačiju sliku, predstavilo nam se u sasvim drugačijem obliku od onoga koji smo mi upoznali na našem putu od dva meseca.
Zahvalili bi se ovom prilikom ljudima i organizacijama koje su pomogle ovaj naš poduhvat: Skupštini grada Niša, koja je bila pokrovitelj jugoslovenskog dela puta, Elektronskom Fakultetu i Savezu studenata Elektronskog Fakulteta, našim Ambasadama i konzulatima u Bugarskoj, Turskoj, Siriji i Jordanu koje su nam puno pomogle na putu. Zahvalili bi se i svim ovim ljudima koji nam uvek pomažu i bez kojih bi svako putovanje bilo besmisleno: našim roditeljima, devojkama, prijateljima.
SAŠA KOLIĆ
05.11.1997.