21. avgust
Dan trinaesti

Uz Lovćen smo nastavili u 6:30 h.
Nenad je morao da staje i da me čeka, jer me je sustigao umor od cele ture! Osećao sam da sam dehidrirao, ali vodu nisam mogao da okusim. Ceo organizam kao da je iznutra isprala sva voda koju sam prethodnih dana popio. Ni hrana mi nije prijala. Trebalo je da ponesem neke vitaminske preparate, a pogotovo one koji sadrže minerale. Ipak je ovo bio prevelik napor, a i velika vrućina je učinila svoje. Biciklistički dres je pobeleo od soli koja je znojenjem izašla kroz kožu. Jedva sam nekako dogurao bicikl na vrh Lovćena. Otišao sam u restoran, popio neki falš ledeni caj… Kada sam izašao turistički vodič, brkati entuzijasta, ponudio se da nam pričuva bicikle dok mi obilazimo Njegošev mauzolej. Pogledao sam na sve one stepenike do gore, pozdravio se sa razočaranim brkom (koji me najverovatnije upamtio i to mi nikada neće zaboraviti), i stuštio se nizbrdo do prve hladovine, gde sam rasprostro podmetač za vreću i legao da se odmorim. Nenad se popeo do mauzoleja, mada je i on imao slične simptome dehidracije i gađenja na vodu. Posle nekog vremena pridružio mi se u dremci u hladovini.

U 13:25 h krenuli smo još malo nizbrdo po asfaltu, a onda skrenuli po putu od tucanika ka Njegušima. Ne znam sta je bilo napornije – uspon uz Lovćen ili ovaj spust po kamenjaru. Šake su me zabolele od kočenja.

Stigli smo u Njeguše i tu skrenuli levo asfaltnim putem. To je bio nezaboravan ugođaj. Stari put, koji se malo koristi (mimoišli smo se samo sa jednim automobilom!), beskonačan niz serpentina kroz agave, čemprese, smokve, mirise Mediterana, zvuk zrikavaca – a pogled kao iz aviona na Boku Kotorsku, Ostrvo cveća, pučinu najlepšeg mora na svetu! Vožnja kao na motoru, a traje i traje… Vozio sam između 40 i 50 km/h, i tako dvadesetak kilometara. Sa više od 1700 m.n.v., takoreći na 0 m.n.v.!!! Potpuno ludilo! I tako smo stigli na more!

 

Boka Kotorska (Foto: Vera Bajić)

Boka Kotorska (Foto: Vera Bajić)

Nenad je posle dva dana otišao za Petrovac, pa u Podgoricu, i preko Novog Pazara stigao u Leposavić na Kosovu, gde mu žive roditelji. Posle par dana je nastavio biciklom za Beograd. Ja sam se u Tivtu zadržao pet dana kod prijatelja. Obilazio sam Boku biciklom, „družio“ se sa porodicom delfina koja se ovde „nastanila“, i uživao sve u svemu. Turista nigde, a domaćini naprasno rešili da budu ljubazni. Cene duplo manje (u kafićima i restoranima) nego u Beogradu. Sve suprotno od onog sto sam čuo u Beogradu. Na kraju mi je samo zagorčao život kreten od konduktera koji nije hteo da primi bicikl u autobus za Beograd, iako su mi u agenciji rekli da neće biti problema. Međutim, bicikl mi je ubrzo stigao, i to avionom, jer ga je donela devojka drugara kod kojeg sam boravio u Tivtu.

Dužina cele ture – 1041,9 km. Sa drugim podacima neću da davim!