Subota i nedelja 28. i 29.09.1999.

Beg iz urbanog grotla?

Ravnica, maleri i lekovito dejstvo Velike Reke

Nameravali smo iz Beograda da krenemo rano, kako bi se eventualnom udarničkom vožnjom pre mraka dokopali i Lepenskog Vira, ali je moje kilavo pakovanje uz probleme u pronalaženju pojedinih namirnica polazak odložilo za vreme kada je bilo gotovo izvesno da od stizanja do Đerdapa za videla nema ništa. Moram da priznam da me je već u prvi mah Draganova odluka da na put krene sa rancem na leđima ispunila zebnjom – kao da već nije bilo dovoljno i to što u kraj gde ćemo imati i delove makadamskog puta kreće trkačkim biciklom?

Krenuli smo preko Pančevačkog mosta silovito, dobro znanim, i slabo prometnim putem kroz ravnicu, preko Pančeva i Kovina, južnim obodom Deliblatske Peščare, do skele koja premošćuje Dunav između Stare Palanke na Banatskoj, i Rama na Stiškoj strani. Prvu pauzu, kako bismo nešto prezalogajili, napravili smo u centralnom parku Bavaništa nadomak Kovina. Već tada je bilo jasno da je Draganov izbor ranca za smeštaj stvari bio katastofalan potez, jer od nekog očekivanog furioznog tempa kroz ravnicu nije bilo ništa. Kad smo stigli do Gaja, nešto iza Kovina, Dragana je uhvatio i grč u stopalu zbog nezgodno vezane pertle, što u kombinaciji sa ostalim tegobama, nikako nije obećavalo bezbrižnih 7 dana daleko od gradske buke. Pitao sam se – šta li će tek biti kad stignemo u brda?

Zatečeni na Srebrnom jezeru

Zatečeni na Srebrnom jezeru

Kada nas je skela dovezla u Ram, već je bilo oko 4 popodne, a ja sam još uvek gajio slabašnu nadu da se ipak možemo dokopati Lepenskog Vira pre mraka. Ali onda smo ušli u zonu sumraka… Pffffššš… Draganova zadnja guma… Tek što je promenio i naduvao, ponovo! Pfffššš… Kaže da mu dve godine nije pucala guma, ali da je za ovaj put stavio malo širu spoljnu, za koju je očigledno imao previše tanke unutrašnje… Do Srebrnog jezera gumu je trebalo menjati ili krpiti 3 ili 4 puta! Nešto očigledno nije želelo da toga dana prođemo Veliko Gradište, a ja sam već pomišljao da ćemo sutradan, kada nas dobra noć sna otrezni, morati da smišljamo način za evakuaciju… Povrh svega, Draganu se nikako nije ostajalo na Srebrnom jezeru za noć, prema čitavom ambijentu je imao potpunu averziju, i želeo je da po svaku cenu pre mraka pređemo još par desetina kilometara, makar morali da dižemo šatore u nekoj njivi. Onda kad smo ipak postigli konsenzus da je nastavak puta u neizvesnost u tom momentu nerazuman, insistirao je da pronađemo neki zabačeni šumarak, daleko od kampera i vikendaša, a meni nikako nije bilo blisko pameti da kampujem negde gde nema u blizini tekuće vode – manje više što se treba umiti, ali treba spremiti večeru, sutradan i doručak… Ceo dan je delovao nekako disonantno, i uzdali smo se u dobru noć spavanja kako bi nam ujutro neke stvari postale jasnije. Zanoćismo tako ipak u divljem kampu s one strane nasipa koji odvaja Srebrno jezero od rukavca Dunava (na slici), okruženi daleko većim brojem kampera nego što je Draganu prijalo.

I tako, pade vruća letnja noć puna komaraca, i uglavnom je sve bilo u redu, dok se sa terase hotela (čiji krov vidite na slici) nije začula – pevaljka! Ne samo da je ozvučenje bilo takvo da smo imali utisak da nam dotična meša kukovima između šatora, već kod nesrećnice glasa ili sluha nije bilo ni u tragovima, pa smo pretpostavili da neartikulisani zvuci koji se čuju moraju biti tortura čak i za uši pasioniranih ljubitelja te vrste melosa. Na našu nesreću, niko od njih je nije sprečio da nastavi, te su agonizirajući krici potrajali do duboko u noć.


Jutro je donelo nekakvo nedefinisano nebo, ali i optimizam, i želju da se sjurimo u čeljusti koje zaklapaju brda sa naše i Rumunske strane Dunava, i što pre zaboravimo golgote prethodnog dana. Prompni polazak pre 9h odložila je samo još završna kontrola Draganove gume, i molitva božanstvima biciklizma da nas puste da makar do ručka ne bude novog krpljenja. I smilovaše se… Kako smo sve više odmicali od Srebrnog jezera, raspoloženje nam se popravljalo. Ostavili smo za sobom Gradište, i u krasnom ritmu preplivali Braničevsko zatalasano more žita.

Put do pola pojeo stenu, probija se ka Golubačkoj tvrđavi

Put do pola pojeo stenu, probija se ka Golubačkoj tvrđavi

Golubac se očas stvorio pred nama. Napravili smo 10 minuta pauze za pola litre jogurta i užinu s nogu, natočili sveže vode u bidone, a onda, puni entuzijazma, jurnuli ka tvrđavi, pustim, senovitim putem koji prati vijagavu zmiju Velike Reke.

Da neće sve baš ići glatko, govorio je jak čeoni vetar, koji je Draganove nesmanjene tegobe nošenja teškog ranca na leđima dodatno otežavao. Tempo je usled toga opao na neke smešne cifre (ispod 20 km/h!), pa je već počelo da se čini kako je 135 km koliko smo za taj dan planirali – preveliki zalogaj. Usput smo radoznalo zavirivali u dolinice koje se pružaju prema brdima Severnog Kučaja kod mesta Brnjica i Dobra, Dragan je konstatovao da priča o tome kako zgodnog prenoćišta sve do Lepenskog Vira nema naprosto ne stoji, a ja sam se po ko zna koji put pokajao što sam za put odvojio premalo vremena, zbog čega ponovo neću stići da prođem misterioznim putem koji od Dobre vodi ka Šomrdi i ostalim visovima Severnog Kučaja, da bi nekoliko desetina kilometara istočnije ponovo izašao na Dunav u kanjonu Boljetinske reke. Problem je očigledno što svaki put kad idem u ovaj kraj želim da vidim i prođem sve, a to naprosto ne može. Nauk za 2000-tu.

Arheolozi u stanju duboke Nirvane meditiraju pred tradicionalnom pojatom sa čijeg se krova šepuri satelitski tanjir, a mi ih dekoncentrišemo grickajući čips na obližnjoj klupi

Arheolozi u stanju duboke Nirvane meditiraju pred tradicionalnom pojatom sa čijeg se krova šepuri satelitski tanjir, a mi ih dekoncentrišemo grickajući čips na obližnjoj klupi

Na putu do Lepenskog Vira asfalt je mestimično jako loš, ali sva sreća da je, kao i inače po istočnoj Srbiji, saobraćaj redak, pa se može koristiti čitava širina puta za slalom između rupa. U poslednjih desetak kilometara ima dosta tunela, ali su oni uglavnom dovoljno kratki da ne predstavljaju ozbiljniji problem. Do vremena kada smo stigli u Lepenski Vir bilo se već potpuno razvedrilo, što nam je značajno popravilo raspoloženje, i dalo nekakvu nadu da ćemo ipak imati povoljno vreme za ovu turu. Dole u Viru predivan ambijent: kustos i društvo arheologa u kućicama tipičnim za taj kraj žive opuštenim životom, ne bitno različitim od onog koji su vodili preci sa obližnjeg arheološkog nalazišta. Onako u rupi, duboko ispod puta uklesanog u stene, potpuno su van sveta i vremena, okruženi pticama i rekom, zaštićeni planinom koja se okomito diže nad njima. Nije teško shvatiti zašto su Preci ovaj skriveni zaliv proglasili za svoje trajno utočište.

Iza Vira, kada se prođe odvajanje za Boljetinsku reku, počinje prvi pravi uspon na Đerdapskom putu. Nije mnogo dug, nagiba je približnog onom na Avali, ali se sa njega pruža sjajan pogled na obronke Liškovca, i sva ta šumovita brda koja su nam većinom zaklonjena stenovitim masivom dok se vozi duž Dunava. Iza prevoja sledi sjajan spust u dužini od nekoliko kilometara, a kada se prođe raskrsnica za Majdanpek, ubrzo se stiže u verovatno najprijatniju varošicu na putu niz Dunav – Donji Milanovac. Kad god tuda prolazim, u principu ne propuštam priliku da u Milanovcu barem na kratko zastanem i odmorim, jer odiše nekom izuzetnom atmosferom spokoja. Niko nigde ne žuri, a pored plaže i keja, centar zbivanja je poznati hotel „Lepenski Vir“, visoko gore, na brdu iznad grada. Kad poželim da malo predahnem od šatorske robinzonijade, uzmem sobu s pogledom na Dunav u njemu, i ljudski se okupam i naspavam. Jeste skupo, ali u nekim okolnostima vredi (posebno za kišnih dana, ili nakon puno noći prespavanih na tvrdom).

Lep pogled i dobar ručak u KMZ-u kao melem

Lep pogled i dobar ručak u KMZ-u kao melem

Ovoga puta smo u Milanovac stigli u nedelju, i sve je bilo do te mere pusto, da smo već pomislili da nije neka epidemija poharala gradić. Namera da negde ručamo naprasno se, u svetlu činjenice da su sve kafane bile zatvorene, odjednom pokazala problematičnom. Napokon pronađosmo KMZ, pansion u samom centru na obali Dunava, pored Milanovačke plaže. Nakon što smo prevazišli manje probleme u opisivanju mog vegetarijanskog jelovnika zatečenom kelneru, dobro se i obilato jelo, a saznali smo da se u KMZ-u, po potrebi može dobiti i soba. Za slučaj da vam se hotel na brdu ipak učini preskupim. Telefon ovog pansiona je 030/86-384.

Bilo je prelepo sunčano popodne, a ostalo je još nekih 60-ak km puta do Karataša, kroz najlepši deo Đerdapskog tesnaca. Do mraka smo imali još dobrih 3 sata. U principu to ne bi bilo tesno, da nije bilo ranca na Draganovim leđima, koji je njegov sedalni trap polako, ali sigurno počeo da dovodi u stanje agonije. Nadao sam se da ćemo ipak postići nekakav sporazum između Sunca koje se neumitno spušta, i bolova u Draganovim leđima koji su nam jednako neumitno i surovo ograničavali brzinu kretanja. Kada smo stigli do ušća Porečke reke, to je bila poslednja prilika da eventualno revidiramo maršrutu – skretanjem ka Majdanpeku i Boru značajno bismo skratili put, ali bismo propustili najlepši deo Đerdapa, pa možda čak i počinili nedopustivu grešku koju je Jone sebi priuštio – zaobišli kanjon Reke Vratne. Bez previše razmišljanja, nastavismo prema Đerdapu i Karatašu.

Još malo, pa smo u Kazanu

Još malo, pa smo u Kazanu

I kako čovek svaki put otkrije poneki novi skriveni puteljak, samo nekoliko kilometara nakon raskrsnice pažnju nam je privukao putokaz „Miroč“, i put koji kreće okomito naviše, kroz gustu šumu. Opet zbog vremenskog tesnaca nije bilo dileme da li se pozabaviti tim putem, ali se kasnije pokazalo da se verovatno radi o jednom od zanimljivijih pustih drumova istočne Srbije, koji prostrani masiv Miroča celom širinom preseca u centralnom delu, i nakon 30-ak kilometara divljine, izbija na put Kladovo-Negotin. Tim putem bi se dosta brzo moglo stići do Vratne, ali to naprosto nismo uzimali u razmatranje – trebalo je stići i u kuću Pejovića u Karatašu, i odneti im fotografiju koju je po nama poslao Jovan. Naravno, bilo bi zaista šteta propustiti vožnju kroz Kazan i sve poglede koje ona donosi, a ni uspon na Tekiju, bez obzira što treba izaći na celih 600m nadmorske visine, predstavlja doživljaj koji nije za propuštanje. Dunav je čitavim svojim tokom kroz Đerdap sjajna duhovna hrana (mada su moji utisci po tom pitanju mnogo pozitivniji od Draganovih). Nakon nekih 25 km manje-više ravnog puta i par tunela, počeo je i taj čuveni uspon, koji začudo, nije delovao težak, barem sa ove strane, prema Đerdapu. Brže nego što sam se nadao izašao sam na prevoj, i sačekao Dragana kod putokaza za Trajanovu tablu (500-inak metara stazicom nizbrdo). Verovatno bismo se prošetali, da nismo bili u takvom cajtnotu. Ovako smo samo u prolazu pokupili malo kupina iz obližnjeg žbunja, i na ludoj nizbrdici prema mestu Tekija pokušali da nadoknadimo izgubljeno vreme.

Kroz Tekiju smo samo projurili, naočigled brojnog zbunjenog sveta na ulici (verovatno su mislili da je opet „Trka kroz Srbiju“), a duge senke i bakarno-zlatni odsjaj pejzaža jasno su govorili da smo na pragu da nas zatekne mrak na putu. Kako smo prevaljivali poslednje kilometre ka HE Đerdap, Dragan je već bio na izmaku snaga, gotovo spreman da se spusti bilo gde i da prostre vreću kako bi odspavao, a ja sam ga stalno hrabrio kako „ne može biti više od par kilometara do Karataša“. Napokon, sa poslednjim titrajevima sumraka pronađosmo kuću Pejovića. Kada smo uspeli da objasnimo ko smo i čiju poruku nosimo, gard koji ljudi u tom kraju tradicionalno imaju zbog „Rumuna“ je spušten, čak se i pas primirio, i dozvolio nam da montiramo šatore tik uz njega. Jeste da smo te noći imali najbolju moguću zaštitu, ali lavež, kamioni i kombiji koji na toj švercerskoj ruti bez prekida jure, nisu nam dali mnogo sna, i naprosto nam nisu dozvolili da zamišljamo kako smo negde daleko od grada. Valjda ćemo narednih noći sa izborom prenoćišta biti bolje sreće?

Strane: 1 2 3 4 5