30. april 2003.

Vranje – Jagnjilo – Kukavica – Vučje – Leskovac

Vozio: Miroslav Milenković

Cilj pohoda: razgledanja krajeva i upoznavanje sa planinom.
Relacija: spajanje sa asfaltnim putem Mijovce – Vučje i povratak preko Mijovca, G. Sela.
Plan: ranija raspitivanja i interesovanje za mogućnost prelaza od Vladičinog Hana preko Kukavice i spajanja sa asfaltnim putem Mijovce – Vučje.
Oprema: biciklistička kaciga, dva para naočara. Rezervna jakna, podmetač za izolaciju od tla. Duboke cipele za terensko kretanje, kratke pantalone sa umetcima za sedenje, duge pantalone, košulja i vuneni prsluk. Korpa sa nešto hrane i 1,5 l mineralne vode.
Sredstvo pohoda: sportskim biciklom Peugeot.
Vreme: Sunčano i vrlo lepo. U kotlinama 300 C.
Polazak iz Vranja: 8:27
Dolazak u Leskovac: 18:52

DST: 91,75 km
AVS: 19,35 (24,55 km)/10,34 (67,20 km)
STP 1:16:10+6:29:52 = 7:46:02

Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak – u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju navedenom trasom.


Kada se neki plan oblikuje i odstoji neko vreme, sa pojavom prilike za realizaciju on se premešta u iskustveni deo života. To premeštanje je ispunjavanje lične slobode za ličnim poduhvatima i podvizima. Doživljaj zgusnutog vremena ostaje duže memorisan. Priroda se postarala baš za sve.

Starim putem se lako dođe do Repinca, naselja ispred Vladičinog Hana koje se integrisalo sa njim, i skrene levo ka brdima i Kukavici. Asfaltni put je dobar do Brestova odakle se skreće desno šumskim putem za Kukavicu, a putem pravo ide se u Jagnjilo, do kojeg je asfalt u tragovima.

Krenuo sam u Jagnjilo, iako je put za Kukavicu pogodniji od Brestova, i nisam se pokajao jer sam na toj maloj deonici video pejzaže i vijuganje puta kakvi se samo mogu da zamisle čitanjem. Od Repinca put se postepeno penje na zapad i dodiruje brojne kuće i zaseoke. Voćnjaci i livade pod njima su u najvećem cvetanju. Žuti maslačci, bele rade, džanarike u punom cvetu, odavali su od sebe mirise punom snagom. Jutarnju svežinu čistog vazduha dopunjuje tišina i mir. Na brežuljcima se bele rascvetale šljive i tako označavaju sela koja su okupljena oko njih kao bela stada. Nekoliko auta. Pored puta su iznesene kante sa svežim mlekom, u očekivanju da otkupljivač prođe svojim polovnim, vojnim kombijem. Ispred prodavnice u Brestovu sede ljudi i čekaju. Pozdravljam ih u prolazu i idem donjim putem za koji mi naredni prolaznik potvrđuje da vodi u Jagnjilo. A desni put bi me najbrže spojio sa šumskim putem koji spaja Vladičin Han sa asfaltnim putem Mijovce – Vučje.

Jagnjilo, nekada sa 450 đaka, dve škole koje su radile u dve smene, bilo je povezano autobuskom linijom sa Vladičinim Hanom. Sada su druga vremena, krov velike škole se urušio, a betonirano školsko dvorište dobilo je sivu boju. I ovde se meštani raspituju za kombi za otkup mleka. Trojica sredovečnih seljaka sede kraj puta naspram prodavnice pod čijom nastrešnicom desetak žena i muškaraca sede ili čuče i razgovaraju. Vreme prolazi, kombi ne dolazi već pola sata, razgovaram sa onom trojicom gde sam se posadio da i ja odmorim. Raspitujem se za dalji smer kretanja i ljudi mi više puta ponavljaju svoja dragocena uputstva koja treba upamtiti jer tamo gore neću imati koga da pitam.

Kod najviše kuće još jednom proveravam sebe i nastavljam širokim strmim putem koji je prosekla moćna mašina sa guseničarskim patikama. Dolazim u predeo sa borovom i jelovom šumom, velikim delom nekadašnjeg Pokreta gorana koji je ostavio veliku zadužbinu širom Jugoslavije. Zbog strmog uspona odmaram u divnoj hladovini borove šume uređene poput ulica. Dolazim posle jednog kratkog prevoja na raskršće gde je trebalo da odlučim da li ići levo ili desno. Čujem glas žene koji me je pre dvadesetak minuta upozoravao da ne idem levo jer taj put vodi u selo Tumbu i Kostomlaticu. Nisam ubeđen da treba ići desno ali ipak se odlučujem – desno! Tu već mogu neku desetinu metara i da vozim, brdo sa jelkama je s leve strane a s desna padina takođe pod borovom šumom. Ugledam jedno putničko vozilo koje je tu ostavljeno i baš tu nailazim na kamionski put preko Kukavice. Bio je to trenutak dobrog raspoloženja da sam uspeo da izbegnem lutanje. Kamionski put je širi, bolji i utabaniji. Stalni uspon ne dopušta voženje osim po dvadesetak metara. Pojavljuju se čistine pod paprati gde su nekada bile šume. Tu na jednom mestu pod putem stoji mermerna ploča na kojoj je zapisano da se tu smrzao 1995 u snežnoj mećavi meštanin Rade. Žale za njim žena i dva sina. Čuju se motori kamiona natovarenih bukovim trupcima. Svi imaju leskovačke tablice i pored vozača u kabini ima uvek saputnika. Pozdravljamo se u prolazu dok se teret u korpama vaga na levu i desnu stranu već prema podlozi koja je i kamenita i ravna i mekana. Spustovi, krivine, neravna površina podloge. Svi ti kamioni su ujutro otišli na mesto utovara negde između Lisca i Vlajine gde ih je kamion opremljen utovarivačem natovario i na kraju i samog sebe.

Ne znam kako se zove naselje od grupe kuća i prema mojim saznanjima moglo bi da bude Kukavica, poslednje kuće koje su se mogle da vide na ovom kamionskom putu, očigledno je bilo da tu nema prodavnice niti prostorije koja bi mogla biti administrativno predstavništvo. Dvoje mlađih od 30 godina zagrljeni, van domašaja neželjenih svedoka, ljubili su se i grlili na prilazu zaseoku. Sunce ih je kupalo bogatom svetlošću na otvorenom prostoru dok su oko njih cvetovi odisali punom snagom. Javio sam im se sa dobardan dok je prednja guma sekla vodu i blato na ravnom delu puta. Dva kamiona su kretala dalje nizbrdicom ka Vladičinom Hanu i to su bila poslednja vozila u današnjem danu.

Iznad sela na samoj krivini ulevo postoji bogatstvo prirodnih dotoka vode. Proplanci koji se ne obrađuju, padine koje se tu završavaju u spuštanju. Sva voda se okuplja pored samog puta, teče kroz rascvetalo vodeno bilje i odlazi ispod puta kroz betonski propust. Umio sam se i napio lepe vode. Obnovljena je i zaliha koja se pokazala dragocenom do kraja putovanja.

Uskoro sam došao do mesta gde je bila prva zaravan od koje se moglo ići u svim pravcima. Bilo je to zgodno mesto za odmor usred vodenih površina, mnoštva plavih zumbula, ostataka snega. Odličnu hladovinu je pružala jelova šuma kroz koju se blago spuštao teren kao kroz neku neimenovanu ulicu. Video sam mesto gde je obavljan utovar kamiona. Bila je tu još nekoliko bukovih trupaca.

Još jednom je trebalo da se odlučim za smer daljeg kretanja: levo ili desno? Ovoga puta oba smera su bila jednako korišćena i nisam mogao da biram korišćeniji put. Iznad puta bila je jedna lovačka čeka koja mi je potvrđivala da se nalazim na bitnoj raskrsnici. Krenuo sam levo verujući da se tako bližim asfaltnom putu za Mijovce. Sada je zaravni bilo češće. S leve strane ogromne gromade granitnih stena veličine prizemnih kuća između kojih su se izvijala stabla bukava. Desno se formirala velika udolina nalik amfiteatru koji se levkasto spuštao negde naniže. Kasnije sam mogao da zaključim da se tu formira desni krak rečice Vučjanke. Stabla bukava bila su visoka i lepa, mada i ne mnogo gusta.

Put se i dalje produžavao gore-dole i nije bilo moguće voziti. Verovatno da su se tu kretali samo traktori sa prikolicama. Još jedno mesto zaravni gde je bilo gromadno kamenje s leva i više puteva koji su vodili naviše ili naniže u jednom ili drugom pravcu. Ipak se po utabanosti izdvajao glavni, kojim sam se kretao. Sa ovog mesta mogao sam da vidim crvenu fasadu neke zgrade sa belom kupolom kao na opservatoriji. Bio je to vrh Vlajina, a iza mene bi onda bio vrh Lisac koji sam kroz stabla bukvi nazirao. Tu negde bi trebalo da je i planinarski dom, ali ga nisam video. U daljem se teren učestalo spuštao i podizao tako da me je to iscrpljivalo i zahtevalo češća zastajanja radi odmaranja.

I poslednja dilema levo ili desno. Levo se blatnjavi put spuštao između jelki, za mene u nepoznato. Desno je isti takav, ali suv, vodio negde drugde. Pošao sam levo noseći bajk u rukama zbog obilnog blata, neuveren da idem dobrim pravcem. Šta ako gubim dragocenu visinu i idem u neku dolinu iz koje se samo vade trupci? Tragovi traktorskih guma su pokazivali kretanje u oba smera ali to mi ništa nije pomagalo. U tom času sam začuo traktorsko brektanje odnegde. Ko bi i odakle sada išao? Sačekao sam a rad mašine se razgovetnije čuo. Vratio sam se na raskršće i sačekao. U kabini su bile tri osobe i jedna na prikolici natovarenoj senom. Da bih stigao do asfaltnog puta za Mijovce – samo pravo, što je značilo levo, i onda levo ka Mijovcu, jer desno put vodi u Vučje. Pošto je i traktor išao u istom smeru išao sam za njim dok se u prvoj brzini oprezno spuštao strmim putem koji je otežavao kretanje.

Na jednoj niskoj zaravni je zastao i ja sam prešao u vođstvo idući napred. Posle mnogo uspona i spuštanja došao sam do jednog mesta odakle se videlo zeleno polje pod punim suncem naspram Vučja. Bio je to dokaz da sam bliže Vučju nego Mijovcu. Video sam jedna parkirana kola oko kojih se kretao bračni par i pripremao za polazak. Dobio sam obaveštenje da je do Vučja dobrih deset kilometara. Asfaltni put se tu ukazao i podigao raspoloženje na normalnu frekvenciju. Preračunavao sam rastojanja u kilometrima i našao da je mnogo bolje da krenem ka Vučju i Leskovcu nego uzbrdo prema Mijovcu i Vranju. Kasnije sam doznao da se ovo mesto zove Petokraka i da je u stvari prevoj između Mijovca i Vučja, da se odatle može da siđe do vodojaže Barje.

Na ovom mestu bilo je 33 km kretanja od Repinca od čega je na pešačenju gore-dole otpadalo više od 20 km. Spust po kakvom-takvom asfaltu nije se prekidao do Vučja (osim 4 km makadama), i on je istovremeno značio silazak za oko 1000 m nadmorske visine na dužini od 16 km! Čovek koji mi je rekao da je do Vučja dobrih deset kilometara očigledno je bio zaljubljen i nisam nikada zamerao kako sebi tako i drugima u takvim okolnostima.

Kao da nije bilo kraja kanjonu koji je Vučjanka od svog nastanka načinila svojom promenljivom vodenom snagom. Krivine i zavijutci su se ponavljali, bukve su ovde olistale i njihovo čisto lišće blistalo je na suncu, sa strmih strana kanjona mestimično se iz tla cedila voda i kapala iz mahovine. Ovde se vidi snažno korenje bukvi koje odoleva svim zakonima prirode. Korito reke je puno sedimentnog zelenog škriljca i kako se spušta ka ravnici šum vode se pojačava. Na jednom mestu je ručni kamenolom gde su dvojica pijucima odvaljivali zdravi sediment u potkopu. Nisu bili veći od mrava u potkopu koji je podsećao na pećinu u ogromnom masivu.

Po koji automobil onih koji se vraćaju sa izleta. Ovaj kanjon je zaista interesantan i pitoreskan i nije neophodno ići mnogo uzvodno zbog ponavljanja konfiguracije.

Vučje se videlo kao na dlanu, kanjon je ustupio mesto panoramskom pogledu. Nisam verovao da ću se lako spuštiti u gradić serpentinama kao u Alpima. Mladi su šetali trotoarom ili sedeli pored lepog drvoreda naspram zamrle fabrike i trikotaže. Put se dalje izvijao kroz ravnicu do Leskovca. Kao da su svi pošli da pripreme zemljište za sadnju kukuruza što su i činili širom ove ravnice.

Posle telefonskog davanja koordinata o svom položaju provozao sam se počasno kroz moj Leskovac i parkirao svoj bicikl kraj jelke ispred rodne kuće. Jedan ispunjeni dan kakav mogu da osete freebikeri.

Drugi dan, 1. maj. 2003
Leskovac – Vranje kroz Grdeličku klisuru

Prvi put u ovom smeru mada poznatim putem. Put je na nekim mestima pogoršan zbog prebacivanja odronjenog materijala sa autoputa na stari put i niže. Vazduh je topao i verovatno je bilo preko 30 stepeni, što sam neutralisao usputnim odmaranjem kraj reke u hladovini nekog drvceta ili u voćnjaku između pruge i puta.

U Grdelici je pijačni dan. Kupio sam nešto od hrane. Svet se snabdevao, mladi su sedeli napolju i i pijuckali gledajući svet u pokretu i čuvajući svoje korake. Reka Južna Morava je bila bogata vodom i čista, bez ribolovaca. Do Predejana sam susreo nekoliko poljoprivrednika koji su kultivatorima išli na rad. Autoputom iznad glave jurili su automobili. Starije žene sedele su pred svojim kućnim vratima i bacale pogled na prolaznike. Tu su i bezazleni psi i ignorantne mačke koje se za svet oko sebe interesuju po čisto svojoj gramatici.

Neka žena i njena mlada ćerka u džinsu prošle su idući putem. Odmaranju ne bi bilo kraja da pešaci nisu u tome najbolja opomena. Dok čovek sedi i posmatra okolinu pešaci neopaženo odmaknu i tako pokažu da je vreme teklo i kada smo mi pauzirali.

U Džepu se završava renoviranje motela. Vozio sam 3,5 km alternativno autoputem do mosta preko Morave, gde sam skrenuo desno i nastavio starim putem ka Hanu. Odatle pa do Priboja Vranjskog, nekih 20 km, je trasa starog puta ali je asfalt u odličnom stanju, dok je autoput kroz klisuru mnogo lošiji. Ako se ide sve starim putem ovde je najgori deo na ovoj relaciji, jednostavno zbog terena. Na jednom zgodnom mestu kod tunela Kržinci odmorio sam kraj reke. Železnički tunel je ispod nivoa putnog tunela i kada voz ulazi u njega izgleda kao da zaranja u podzemlje. Sve je bilo na svom mestu. Neka riba je podskočila i oglasila se pljesnuvši po vodi. To se neće nikada ponoviti tu, na tom mestu. Prisutnost večnosti promena.

Na obali su horizontalni zapisi doskorašnjih nivoa vodostaja u opadajućem smeru. Uz oborena stabla i granja zadržane su plastične flaše koje su se onako za sebe oglašavale na jakom suncu pucketanjem zidova. Nevidljivi Baš Čelik napinjao se u njima. Reka je vijugala u svoj svojoj lepoti čije obale su ubrzo postajale strme stene ili brda sa obasjanim livadama. Miris vrba, vlažnog peska, oglašavali su svoju prisutnost dok sam ležao i gledao u bele oblake i beskrajno plavetnilo. Put nije bio ništa drugo nego zatalasana vijugava staza za zaljubljene u prirodne čarolije.

U Hanu je praznično tiho, samo nekoliko putnika na železničkoj stanici u senci. Vozim dalje i u Repincu zatvaram krug ovog pohoda preko Kukavice. Zahvatam vodu na česmi pored puta koja je prirodni izvor ali sa pisanom porukom koja se upućuje „budućim generacijama“ i razlikuje od klasičnih „za uspomenu“. Ime čoveka koji je realizovao sve to je na kraju ploče: Tisa. Taj čovek je inače poznat u kraju po umeću nameštanja zglobova kod iščašenja. Na samom vrhu česme je mini skulptura slona.

Od Lepeničkog mosta pa do Priboja Vranjskog preko Stubla vide se brojne kamenorezačke radionice koje su skoncentrisane ovde. Zabrđe sa desne strane zove se Inogošte a u prekrasnoj dolini su u rimsko doba imale svoje logore rimske legije. Neki seljak je orući svoju njivu ovde našao rimske novčiće vrlo retke i tražene od numizmatičara. Štampa je o tome pisala svojevremeno.

Nalazim idealno mesto u rascvetanom voćnjaku za odmor. Mnogo leptira leti iskonskim putanjama tako različitim od ljudskih, bar na prvi pogled, nadlećući cvetove u potrazi za svojim cvetom.

Horizont je bio nenametljivo prisutan. Potrebno je prisustvo duha da bi smo ga prizvali i živeli sa njim. I kada se bavimo detaljima okoline on je uvek tu ali neukomponovan. Upravo je to ono što harmonizuje doživljaj.

I posle svega putovanje, pohod, novo iskustvo se zaokružilo dolaskom kući.

Strane: 1 2 3