Da je svet zaista mali shvatamo kada u istom restoranu srećemo i našeg drugara Jeru, istaknutog reli vozaca (suvozača), koji je trenutke svog odsustva iz vojske odlučio da provede na Tari, pred reli naredne nedelje.

Naredni dani nisu bili baš naklonjeni pedalanju jer je kiša neprekidno padala. Čak i kada je prestajala bilo je to na kratko, a upuštati se u vožnju po tako promenljivom vremenu zaista bi bilo suludo. Odluka da ne vozimo na kraju se ispostavila kao ispravna. Tako smo tokom šest dana uspeli da vozimo samo tri dana, i to jedan u dolasku, jedan na Tari, i jedan u povratku.

Tih dana, dok smo boravili u holu hotela Omorika, upoznali smo dosta ljudi i shvatili koliko je svet mali. Tu smo sreli i Jovana, poznanika sa košutnjacke trim staze, koji se zajedno sa svojim prijateljem pripremao za, ne sećam se tačno koji, maraton. Ljudi trce Kaluđerske Bare – Mitrovac i nazad. Jedan smer da, ali oba? Svaka čast.

Upoznali smo i tri devojke iz Banjaluke, Živanu, Zoranu i Ninu, i sa njima proveli nekoliko zaista divnih dana. Vreme užasno, nema biciklarenja. Siguran sam da bi nam bilo veoma dosadno bez njih.

Veče pred polazak kući nije nagoveštavalo ono što zaista sledi. Iz kućice u kojoj smo spavali, a koja je inače poprilicno otvorena, videlo se samo vedro nebo. Ali ne lezi vraže, moje buđenje ujutro bilo je propraćeno saznanjem da mi je lice potpuno mokro od kiše koja se, na nesreću, probijala kroz kućicu baš na mojoj strani. Moja vreća je spolja bila potpuno mokra. Imajući u vidu da smo Miloš i ja vreće kupili u Madarskoj, za neke jako male pare (oko 20 Evra), bio sam potpuno zadovoljan, jer ništa nije propustila.

Sledilo je brzo oblačenje, pakovanje, lagani doručak, sat vremena seduckanja, čekanja da se kiša malo stiša, a zatim pokret. Kakav nas je spust čekao… Šesnaest kilometara po mokrom asfaltu, zemlji i blatu. Blatobrane nismo imali, te su nas točkovi, bacajuci vodu i blato sa puta, poprilično umazali kako po ledima tako i po licu, a ni bajkovi nisu prošli ništa bolje.

Prosečna brzina do Bajine Bašte – 44km/h, verovatno i zbog toga što već u zadnjoj četvrtini puta kiše nije bilo (a verovatno tu ni prethodne noći nije padala), pa je asfalt bio poprilično suv i moglo se brže voziti.

Kad smo stigli u Bajinu Baštu shvatili smo da se, od blata koje ih je prekrivalo, skoro i ne zna koje su nam boje bajkovi. Pogledali smo se i jednoglasno zaključili da ovaj spust drugi put moramo da vozimo nekoliko puta. Čovek se nekad umori i od nizbrdice, i to baš ovakve.

Krećemo ka Rogačici do koje stižemo relativno brzo, tu pravimo kratki odmor, više psihicki nego fizicki, a potom nastavljamo dalje. Ovo je i gore i duže od penjanja na Taru. Ma koliko bili kondiciono spremni, ako smo to uopšte i bili, ova uzbrdica se činila beskrajna. Pravili smo pauze – u početku dva puta na 4km, a potom na 3km i na 2km. Sve u svemu, šest pauza do Gmile Prisjeke.

Opet smo na visini, vreme se kvari, magla je sve jača, a i kiša počinje opet dosadno da pada. Potpuno smo znojavi, presvlačimo se, oblačimo šuškavce i krećemo dalje, pa šta bude nek’ bude. Samo da stignemo do Valjeva. Još oko 7km uzbrdo, a posle je spust. Ono malo ljudi što smo sreli usput odmahivalo nam je, kao i mi njima, ali su svojim čudnim pogledima odavali iskreno zgražavanje i čudenje nad onim što vide, a što mi radimo.

Od Debelog Brda pljusak postaje veoma jak, toliko da bukvalno i pri nevelikoj brzini bode oči. Zaista teško za vožnju. Sve to ne traje dugo i već nakon 4km kiša prestaje. Stižemo u Poćutu. Samo presvlačimo znojave majce – šuškavci zaista ništa nisu propustili – i krećemo ka Valjevu. Za kratko vreme se grad ukazuje ispred nas. Da, srećni smo zbog količine prepedalanih kilometara i, nadam se, sačuvanog zdravlja. No kao i uvek, sve što je lepo ima kraj.


Puno utisaka, fotografija i prica koje cemo rado preneti svojim prijateljima, dok nas ne upozore da zaista preterujemo.

Igor Dronjak
2003.

 


Strane: 1 2