Treći dan
Kamp, prevoj Đavato (1173 mnv), Prespansko jezero, Resen, prevoj Bukovo (1190 mnv), Ohridsko jezero – 106 km

Prijatna večernja svežina i odgovarajuća tvrdoća podloge obnovila je našu snagu. Ustajanje pre izlaska sunca i savlađivanje prevoja Đavato (1173 mnv) dugog oko 5 km, po jutarnjoj hladovini. Na jedan kilometar pre prevoja je široki parking sa obe strane puta i sa dve česme iz kojih slobodno teče hladna voda. Tu se odmara i obeduje, tu zastaju automobilisti i kamiondžije. Restoran sa jedne strane je radio, dok na drugoj nije.

Spust sa prevoja je zabavan i sa blagim krivinama, ali samo za one sa boljim bajkovima. Sa završetkom silaženja dolazi se na raskršće puteva od kojih glavni produžava ka Ohridu, onaj pravo ka Resenu i levi ka Prespanskom jezeru.

Naša želja da vidimo Prespansko jezero bila je pred ispunjenjem neočekivano brzo. Pojačan vetar nas je gurao s leđa baš u tom smeru. Put je prav i prolazi kroz voćnjake čuvenih resenskih jabuka i još poznatija naselja Podmočani i Grnčari. To su sela sa primercima novih kuća koje izražavaju svojom arhitekturom ukus raširen na Zapadu. Bele dvospratnice sa nivelisanim dvorištima i tek ošišanim travnjacima. U Podmočanima se održava festival jabuke u septembru. Kroz naselja je tradicionalno kocka.

Dolazimo u Pretor na samoj obali Prespanskog jezera, parkiramo bajkove u hladovini raskošnih topola. Tu je niz sindikalnih odmarališta i mnogo domaćih turista. Do plaže se dolazi u nekoliko skokova ali plićak je plićak. Ni sedenjem u vodi onih napred nije mogla da se dočara dubina, bar za fotografiju, jer je Pera ostao da stoji pozadi.

Ipak je kupanje bilo i lepo i korisno. Bilo je mnogo sveta, uglavnom porodičnih ljudi sa decom kojima je ovako mirna i plitka voda baš odgovarala.

Jezero je ogromno i leži između Pelistera i Galičice. Priobalni delovi su pod trskom i u tome je odgovor zašto je Resen toliko udaljen od samog jezera, nešto što nismo razumeli dok smo pred polazak gledali kartu.

Pred ciljem

Pred ciljem

U Resen ulazimo u centar gde je lep gradski park i sedamo na otvorenom u kafiću „Oaza“. Veoma je prijatna atmosfera koju naglašava „Zlaten dab“. Toliko je toplo da je vlasnik kafića upotrebio i stiropor ispod platnene zaštite od sunca. Leto je i to je vreme i za karavane zabave. Na oglasnom plakatu čitamo o dolasku u Resen karavana koji prate poznati pevači, povodom izbora lepotice među kandidatkinjama iz 10 većih gradova.

Ustajemo sa još malo želje za sedenjem i džombastom kockom izlazimo na magistralni put. Taj put je jedna od lepših deonica koju uokviruje senovita šuma.

Na cilju

Na cilju

Praktično to je i uspon do prevoja Bukovo (1190 mnv) posle kojeg, u izabranoj hladovini bukove šume, ručamo i dostojno odremamo na podmetačima.

Spust ka Ohridu je poseban doživljaj zbog pejzaža koji podseća na primorje. Istovetna vrućina, borovi kraj puta i sunce koje je ugrejalo metalne delove bicikla kao da su bili u vatri. Put je ovde pred rekonstrukcijom i ima koritasta ulegnuća. Prolazi se kroz dva kratka tunela i nailazi na skroman, ali dobar izvor vode iz stene.

Prilaz Ohridu nam se učinio dugim. Prođe se naselje Leskoec i tek onda dolazi do table sa oznakom Ohrid. Posle 21 časa vožnje, trećeg dana, trijumfalno dolazimo na kej Ohridskog jezera! Beležimo fotoaparatom ovaj trenutak uz osmehe velikog zadovoljstva: Maturirali smo!

Atmosfera je fantastična. Duž obale su kupači, mnogo sveta je u pokretu. Čuje se muzika. Lako smo se uklopili i utopili u ambijent letovališta. A verovatno da smo dopunili sliku kao turisti-biciklisti.

Po planu smo otišli do Peštana i potražili autokamp koji je, međutim, privatizovan i gde su cene bile kao za smeštaj u sobama. Pera i Dragan su preuzeli da nađu smeštaj krećući se kao pešaci, jer je saobraćaj veoma živ. Mesta za petoricu bilo je neočekivano teško naći, a još teže još i prostor za pet bajkova. Meštani su nam savetovali da prenoćimo na samoj obali ispred njihovih kuća i to rešenje je usvojeno.

Nalazili smo za potrebno da ljudima usmeno prijavimo našu nameru i tako otklonimo sumnju da smo neki koji se noću motaju kod njihovih čamaca. Ljudi su predusretljivi i poželeli nam prijatan boravak.

Pošto smo dolazak na cilj obeležili „Zlatnim dabom“, večerali, neki se i kupali, smestili smo se u vreće i još neko vreme gledali na srebrnastu površinu vode pod mesečinom.

Četvrti dan
Ohrid, Struga, Ohrid – 56 km

Posle prijatnog odmora preko noći sledio je obilazak plaže i grada. Ohrid počiva na nevelikom ali lepom brežuljku koji dominira nad jezerom. Na samom vrhu je Samuilova tvrđava kao i brojne crkve po gradu. Jedna od njih je čuvena crkva Sv. Sofije u kojoj se godinama održavaju koncerti ozbiljne muzike. Ulice su uske a kamene ploče uglačane poput mermera. Tu je i amfiteatar na čijem konzerviranju se još radi. Gotovo sve kuće imaju pogled na jezero i mnoge od njih nude turistima svoje lepe sobe. Dole u gradu je veoma živo, naročito uveče, kada se uličice ispune turistima, šetačima i omladinom. Ceo grad trepti u svetlu, trg pored starog platana je proširen i ukrašen prelepom fontanom.

Prodavac sladoleda u glavnoj ulici žonglerski baca kugle u vazduh i vešto ih dočekuje u kornet. Kod starog vlasnika biciklističke radnje u izlogu mnogo obruča i delova, njegovi prijatelji sede na tronošcima i tiho razgovaraju.

Mada je bilo predveče nismo hteli da propustimo priliku da posetimo Strugu. Za nepun čas našli smo se na prepunom korzou i šetalištu. Došli smo u vreme kada se ružičasta svetlost neba ogledala na mermernoj podlozi. Bio je to trenutak kada je sa zalaskom sunca počinjao neki novi život. Zavidno lep kej Drima počinjao je od samog jezera. Tu se može da vidi kako se mirna voda kao želatin odvaja od mase jezera i spušta u korito Drima, i kao sa startne linije, polazi trčećim korakom nizvodno. Oni koji duž keja sede na klupama mogu sa uživanjem da posmatraju ovog nemirnog begunca. Nekoliko mostova preko reke doprinose poetskom ambijentu grada u kome se održava međunarodni festival „Struške večeri poezije“. Duž keja su drvored i atraktivni restorani koji upotpunjuju prelepu razglednicu današnje Struge.

Strategija povratka

Strategija povratka

Sa željom da još ostanemo napuštamo mesto i otkrivamo za povratak put koji prati obalu jezera. Tu su sindikalna odmarališta iz ranijeg perioda. Pored same obale nailazimo na bačenu jegulju za koju jedan prolaznik reče da su je obešenjaci uhvatili i bacili. Kasno nam je došla ideja da smo mogli da je vežemo, zagazimo u vodu i slikamo se kao uspešni „ribolovci“. Taj pojas jezera od odmarališta do pred sam Ohrid obrastao je visokom trskom i ona je stanište divljih patki i kao takva se ne dira.

Prolazimo pored nove bolnice Sv. Erazmo. Na druga mesta smo videli crkvice sa imenom Sv. Ana. Sa globalizacijom uticaji drugih kultura su i ovde vidljivi.

Na kraju ovog bogatog dana izabrali smo da spavamo u izmišljenom „hotelu Belvue“, ime koje najviše odgovara mestu i pogledu iz naših vreća na treptavi brežuljak starog Ohrida.

Noć je bila ispunjena mesečinom. Sa pučine su do obale dopirali ravni i opruženi talasi. Sa njima je doplovio i par labudova koji je pretraživao dno zaranjajući u vodu svoje duge bele vratove.

Peti dan
Ohrid, Sveti Naum, prelaz preko Galičice 1560 mnv, Prespansko jezero – 98 km

Prethodne večeri rođena je ideja da povratak započnemo preko Galičice i dođemo na Prespansko jezero, sada sa druge strane. Čovek iz Ohrida koji je svestrani sportista samo je potvrdio zanimljivost ove trase i dao nam dragocena obaveštenja.

U pet ujutro krenuli smo ka Sv. Naumu preko Peštana, Trpejca i Ljubaništa. Profitiramo jutarnju svežinu i utihnuli saobraćaj. Na prevoju između Trpejca i Ljubaništa se odvaja put koji vodi u Oteševo preko Galičice. Tu ostaje po svojoj želji Pera da nas čeka dok posetimo Sv. Naum.

Ovaj čuveni manastir poznat u svetu jedva smo pronašli. Zaklonjen je hotelskim zdanjem u čijem dvorištu se sada praktično nalazi. Iz njegove prelepe građevine zračila je njegova vekovna ćutljiva snaga.

Iz jezera površine 300x700m ističe bistra voda, prolazi ispod mosta sa tri luka i impresivnom snagom uliva se u Ohridsko jezero. Sa table čitamo da jezero ima 15 priobalnih i 30 podvodnih izvora a voda se uliva u Ohridsko jezero sa 6,5 do 10m3 u sekundi! Temperatura vode je 10-12 stepeni Celzijusovih.

Podgradec, naselje na drugoj strani jezera pripada Albaniji. Da nismo ostavili Peru išli bi smo tamo. Razdaljina je bila do 20 km, viza nije potrebna, a put je bez prevoja. Morali smo da se utešimo i posetu odložimo za neku drugu priliku. Inače smo obavešteni da postoji put kojim se može voziti oko celog jezera.

Čista voda ulivala se u Ohridsko jezero i u naša grla... Pili smo tu vodu uz doručak, a ja sam poneo i za usput.

Čista voda ulivala se u Ohridsko jezero i u naša grla… Pili smo tu vodu uz doručak, a ja sam poneo i za usput.

Na mestu gde smo ostavili Peru, da bi čitao knjigu, neki ljudi su sedeli i doručkovali ne razumevajući zašto gledamo u njihovom pravcu.

Uspon na Galičicu je počeo! Bili smo vrlo ponosni na ovaj deo poduhvata. Galičica je deo nacionalnog parka i za nas jedna nepročitana knjiga. Serpentine su išle u cik–cak liniji sa velikom pravilnošću, savladavali smo ih kao kad čitamo: stranicu po stranicu. A povremeno, sasvim prirodno, put je vodio ka srcu planine kao što se čitanjem stranica približava sredini knjige.

Ohridsko jezero, sa čije površine smo startovali, ležalo je sada duboko ispod nas u nepreglednom plavetnilu koje se spajalo sa nebom. Selo Trpejce gledali smo iz ptičje perspektive a put kojim smo prošli ocrtavao se kao pokidani konac. Na horizontu su sve više izranjali vrhovi planina u pravcu Tirane.

Nailazimo na Peru koji nije imao strpljenja da sedi na istom mestu pa je započeo uspinjanje znajući da ćemo ga sustići.

Na 1350 mnv je uređeno izletište „Korito“ sa klupama, nastrešnicama i izvorom vode. Predah je „legao“. Ubrzo prestaje hrastova šuma i vidik se otvara prema vrhovima Galičice. Na samom prevoju je pored puta hrišćansko obeležje u vidu simbolične crkvice.

Pogled na jezero je veličanstven. Tu ima prolaznika automobilista koji su kao i mi zastali, jer samo sa tog mesta se pruža panoramski vidik kojim se obuhvata celo jezero – od Struge preko Ohrida do Sv. Nauma. Ako bi se popeli na jedan od vrhova mogli bismo da istovremeno vidimo i Prespansko jezero.

Galičicu smo sada videli iz njene sredine u svoj njenoj lepoti. Zastali smo da je još neko vreme gledamo. Na istoku je blagi spust koji, kada zadre u šumoviti deo, prelazi u slalom liniju. Gotovo istovetni zavoji u levo i desno. Kompanjoni su u punoj meri uživali u spuštanju i u jednoj prilici sam ih video kao zrnevlje koje se negde dole kotrlja putem. Toliko su bili odmakli da se na fotografiji ne bi primetili.

Put vijuga kroz gustu šumu sve do obale Prespanskog jezera. Prolazimo kroz Oteševo i vidimo samo kuće pored puta, sve ostalo je šuma. Kada se put približi jezeru vidimo slobodnu obalu koja se ne koristi. Plaže su na drugom mestu u blizini naselja.

Prolazimo brojna naselja: Krvenik, Perovo, Lavci, Drmeni, Carev Dvor, Kozjak, Bela Crkva. Ponovo dolazimo na raskršće za Pretor. U Grnčarima se snabdevamo hranom i pijemo „Zlaten dab“ ispred zadruge. Na ulazu u Pretor je bezimena letnja bašta koja je ovoga puta bila otvorena. Prednji deo grupe je tu već zaseo i mi smo imali samo da se pridružimo. Muzika sa nekog lokalnog radija bila je u punom zamahu. Spikerka je u dahu izveštavala o požarima u Francuskoj, sledio je uvek nov preliv najljupkije muzike. Za šankom su radile tri devojke koje su nas besprekorno poslužile i istovremeno plesale. Jedna je vodila knjigu zaduženja, druga je radila na piću, a treća je posluživala. Sve je funkcionisalo besprekorno dok je za jednim stolom vlasnica bašte čitala knjigu.

Pretor je, po drugi put viđen, delovao familijarno. Kupanje, švrljanje unaokolo i prijatno provedeno vreme u društvu ljudi na odmoru. Još dugo u noć čula se muzika iz jednog bifea u neposrednoj blizini praćena spontanim smehom devojaka i mladića.

Šesti dan
Prevoj Đavato, Bitolj, Prilep, kamp nadomak Velesa – 152 km

Taj dobri običaj da započinjemo vožnju između pet i šest ujutro pružao je priliku da svakog jutra vidimo izlazak sunca. Ako tome dodamo i noći sa mesečinom eto još nekih prednosti u ovom poduhvatu slobodnih biciklista.

Prevoj Đavato je dostojno savladan sa ove druge strane.

Prijatno smo po drugi put boravili u Bitolju prošavši natenane njegovim velikim gradskim parkom kao i ulicama. U trenucima odmora Goran je uzeo svoj blok za crtanje i u olovci načinio skice za uspomenu na boravak.Svratili smo i na bazen, ali ovoga puta nije bilo nikoga.

U Prilepu smo proširili upoznavanje grada, jeli lubenicu na pijaci i sačekali da glavni udar žege prođe. Posle prevoja Pletvar spust nas je sa lakoćom doveo do Vardara. Suton nas je podsetio na kraj ovog dana i sa malo truda našli smo mesta kraj reke koje su posećivali i ribolovci. Ovo drugo veče na Vardaru razlikovalo se od onog prvog noćenja u tome što nismo imali posetioce. Posle večere zadovoljno smo sedeli ispred šatora i gledali na vodu reke koja se prelivala u večernjim bojama neba. Tišinu bi katkad prekinuo pljesak ribe koja je izvela piruetu na vodi.

Sedmi dan
Veles, Skoplje, Kumanovo, Tabanovce – 125 km

Veles je u radnom danu imao drugi okvir. Prošli smo nekim drugim ulicama i trošili vreme na razgledanje. Posle doručka odlučili smo da do Skoplja idemo starim putem. Izašavši iz grada prelaskom mosta preko reke mogli smo da se uključimo na autoput, ali rekli smo da ćemo starim putem. Do jezera „Mladost“ stigli smo penjući se po krpljenom asfaltu. Jezero je lepo a izgrađeno je pre 40 godina (1963). Pored puta je i vrlo posećeni auto-kamp. Nadalje se put sužava i prelazi u najgoru kategoriju. Nekako smo vrdali tražeći prolaz i nadali se da tome mora doći kraj. Postalo nam je jasno zašto nismo sreli ni jedan automobil posle jezera. I najzad nov asfalt! Ali, ne! Dalje je beli makadamski tucanik! Okrećemo natrag i usvajamo rešenje da se uključimo na autoput, naravno, ako savladamo visoku žičanu ogradu.

Srećom po nas, tu je ograda počivala na zemljanoj rastresitoj masi koju je nedavno buldožer uzdigao. Goran je zadigao žicu odozdo dok se jedan provukao a zatim i ostali. Odatle je počinjao nagib sve do na 20-tak kilometara ispred Skoplja. Brojni vijadukti ukazuju o kakvoj konfiguraciji je tu reč i sada nam je bilo razumljivo zašto je stara trasa napuštena. Na ovoj deonici je prav i osvetljen tunel dužine 720m kroz koji smo slobodnim ubrzanjem prošli sa preko 54 km/h.

Skoplju smo se približili po velikoj žezi tako da smo našli za zgodno da načinimo pauzu.

Prošli smo nekim od ulica, bili do stare ž. stanice, koja je posle zemljotresa 1963. preuređena u muzej. Stari trg kod kamenog mosta preko Vardara je tih i skoro bez ljudi. Njegova živost pripada jednom ranijem Skoplju. Kameni most je u rekonstrukciji i vidimo mesta obeležena brojevima gde će biti postavljen svaki kamen gde je i bio. Ispred robne kuće „Most“ nema živosti. Produžavamo dalje zanatsko-trgovačkim uličicama ka Bit-pazaru. Blindirana kola policije patroliraju ovim tesnim sokacima.

Puno butika, zlatara i drugih proizvoda zanatlija. Pijaca je mesto susreta ljudi i razmene robe kao i mišljenja i kao takva nije nas zanimala. Nešto je za novac, nešto po slobodnom nahođenju.

Izlazimo polako iz uzavrelog grada sa intezivnim saobraćajem na koji nismo navikli. U Kumanovu svraćamo kod Goranovog prijatelja Marjana Petrovskog, inače vlasnika moderne prodavnice bicikala tu kod kuće. On je učesnik značajnih trka i predsednik je kumanovskog biciklističkog kluba. Posle prijatnog razgovora i osveženja nastavljamo ka Vranju.

Prvi put smo na ovom putovanju videli crni oblak koji nam je preteći kišom dolazio u susret. Prethodio mu je pojačan vetar koji nas je vraćao natrag. Možda bi smo i stigli te večeri da se nije baš pred granicom izlizala zadnja spoljna guma na mom biciklu. Goran je postavio bajlog, zamenio unutrašnju i već smo vozili dalje. Međutim kiša i sumrak su bile okolnosti da se zaustavimo. Postavili smo šator još dok je bila suva podloga.

Osmi dan
Tabanovce, Preševo, Vranje – 45 km

Preko noći se nebo smirilo, kiša je prestala. Obe granice smo prošli bez čekanja. Vozili smo bez žurbe natovareni utiscima.

Fotografišemo se na polazno-dolaznom mestu ispred bifea „ZIP“ u Vranju gde nas dočekuje dežurni u bifeu, osoba koja nas je i otpratila. Fotos sa starta zbog slabe svetlosti nije uspeo i to je jedini neuspeh na ovoj turneji. A poslednji snimak se preklopio sa prethodnim – kao i naši utisci.

Miroslav Milenković

Šta su čitaoci imali da dodaju:

„U priči se pominje prevoj na Galičici i pogled na Ohridsko jezero sa tog prevoja, i dodaje da bi sa nekog od vrhova mogla da se vide oba jezera „u cugu“. Dopuna u tom smislu: prošetati (nije baš udobno za bajk) orijentaciono oko 2 kilometra (popeti se na čini mi se 4 lažna vrha) prema severu – vrh se sa tog mesta još ne vidi ali se vide oba jezera, a između njih (južno od prevoja) najviši vrh Galičice. Taj prizor beskrajno preporučujem svakom ko prošeta ohridskim krajem.“

Dragan Jovanović

…nazad Turoteka Naslovna

Strane: 1 2