Mapa (2. dan)Visinski profil (2. dan)
1. oktobar 2006.

Dan Velike Avanture

Ne čekajući Sunce, kao pravi freebiking „specijalci“ poskakali smo sa kreveta sa prvim pramenovima dnevnog svetla, brzo se nahranili, napakovali za najveći poduhvat ikad izveden u istoriji Freebiking-a i zajahali kroz ledene pramenove jutarnje izmaglice (temperatura je bila samo 6 stepeni na početku jednog savršeno vedrog dana).

Jutarnja rosa isparava pod jarkim zracima Sunca

Jutarnja rosa isparava pod jarkim zracima Sunca

Put oivičen zlatnim krošnjama

Put oivičen zlatnim krošnjama

Skripčanova česma

Skripčanova česma

Savršen put kroz šumu, pored reke

Savršen put kroz šumu, pored reke

Prvi kilometri solidnog makadama dolinom Dojkinačke reke su u sigurnom ritmu ostajali za nama, dok su livade okupane rosom počinjale lagano da isparavaju na Suncu koje se sve hrabrije pomaljalo iza brda. Reka je igrala svoju igru čas levo, čas desno od nas, veća i snažnija od običnih planinskih reka na običnim planinama. Na jednom mestu smo sišli u njeno korito od crvenih stena, da bismo ubrzo shvatili da je u proleće, kada reke nabujaju od topljenja snegova, mesto gde stojimo verovatno barem jedno metar pod vodom! Dojkinačka reka je uistinu grandiozna, ali nije jedina u svom okruženju – praktično svaka planinska reka na Staroj planini može se pohvaliti jednako moćnom pojavom, kaskadama, virovima, loncima, nesagledivim kubicima vode koja nosi sve pred sobom i koju naprosto ne možete pregaziti, ukoliko se neko nije umilostivio da vam preko nje sagradi most. Ako zaista želite da doživite planinsku reku u punoj svojoj lepoti i veličini, otidite na Staru planinu, jer nigde drugde to iskustvo nije neposrednije. Kako smo napredovali sve dalje šuma je postajala sve gušća i nekako potpuno spontano, prvo gotovo neprimetno, a zatim sve masovnije, bukve su počele da ustupaju mesto smrčama. Ovde očigledno niko nije teren namerno pošumljavao četinarima; njihova pojava je samo znak da se nalazimo na znatno većoj visini nego što bismo pomislili na osnovu lagane vožnje uz reku, nagibom koji zaista deluje vrlo umeren. Kada smo stigli do raskrsnice na spoju potoka Belčin Do sa Dojkinačkom rekom već smo se nalazili na 1470 mnv, što znači da smo gotovo neprimetno savladali čitavih 570 metara visine. Do prevoja ispod Vražje Glave ostalo nam je samo još oko 250 metara, doduše onih težih 250, koji se dobrim delom moraju gurati (ili smo barem mi tako zaključili u odsustvu volje da malo jače zapnemo uzbrdo po mestimično dosta neravnom putu).

Kaskade iznad Arbinja

Kaskade iznad Arbinja

Voda se probija kroz crveni kamen

Voda se probija kroz crveni kamen

Pre nego što smo krenuli na ovaj put Neven me je priupitao o tome ima li na terenu usput vode, na šta sam se ja gotovo nasmejao. Vode na Staroj planini ima na svakom koraku, možete da birate između česama i izvora kojih ima svako malo pored puta i potpuno čistih reka, koje nema šta da zagadi, iz kojih bez ustezanja možete piti vodu čistiju od flaširane koju nalazite po supermarketima. Upravo ta voda i jeste jedna od glavnih čari Stare planine, a jedan od ciljeva naše vožnje 1. oktobra bio je i otkrivanje jedne od „vodenih tajni“ Stare, Piljskog vodopada. A kako nam je pošlo za rukom da ga „otkrijemo“? Ako se vodopad zove Piljski, bilo bi logično da se nalazi negde u blizini vrha Pilj, zar ne? Ako pogledamo topografsku kartu i okruženje Pilja, nekako bi bilo logično tražiti vodopad na nekoj reci koja protiče pored Pilja, a najlogičnije je da se on nalazi upravo na onom delu gde su izohipse najzgusnutije, što će reći i nagib terena najveći (da ne kažem – vertikalan). Nisam bio zabrinut da ćemo mnogo lutati u potrazi za vodopadom jednom kad se nađemo u neposrednoj blizini Pilja, jer voda koja pada (posebno ako pada sa velike visine) ima još jednu lepu osobinu, a to je – da se njen huk daleko čuje.

Tek kad smo krenuli u završni uspon ka prevoju ispod Vražje Glave, skrenuvši na zapad, Sunce nas je malo snažnije obasjalo; dotle smo mu, u stalnom blagom, ali konstantnom zavijanju ka severu sve vreme nekako izmicali, ili se prosto ono sakrivalo iza prilično okomitih, šumom obraslih zapadnih padina Koprena. Da se primičemo prevoju bilo je jasno ne samo po tome što je šuma postajala sve ređa a livade sve sočnije, već i po pogledu koji se lagano otvarao ka glavnom grebenu Stare planine, nagoveštavajući ogromnost prostora u koji smo uronjeni. Malo pre nego što smo izbili na prevoj u znoju lica naših, sustigli su nas neki momci iz Niša u Ladi Nivi (jedinom terenskom vozilu koje se regularno koristi na planinama Srbije i u kome vas domoroci neće gledati čudno), raspitujući se za „neki vodopad“. Rekosmo im „ne znamo tačno gde je, ali i mi ga tražimo, a imamo neke pretpostavke o tome gde bi mogao biti“ 🙂

Prelepa šuma na putu ka prevoju obasjana Suncem

Prelepa šuma na putu ka prevoju obasjana Suncem

Završni deo uspona ka prevoju je strm i kamenit

Završni deo uspona ka prevoju je strm i kamenit

Smrče su već potpuno prevladale

Smrče su već potpuno prevladale

Još malo do prevoja...

Još malo do prevoja…

Prethodna strana Sledeća strana

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8