Mapa (2. dan)Visinski profil (2. dan)
1. oktobar 2006.

Bal na vodi

Stigavši do brane Zavojskog jezera bili smo već prilično umorni i videli smo to kao idealnu priliku da malo predahnemo, iako je već bilo 14:30 posle podne. Uzimajući u obzir da smo „već“ prešli 50 km i da nam je ostalo još prilično malo kilometara do kraja Neven i Željko su bili dosta opušteni, mada ja, koji sam trasirao trek, nisam baš delio njihov optimizam. Već u tom trenutku mi je postalo savršeno jasno da se cajger neće zaustaviti na ukupno 68 km, kolika je prema prvobitnoj proceni trebalo da bude dužina tog dnevnog kruga. S obzirom da je samo jezero dugo nekih 17 km, da ćemo mi ići okolo, naokolo, a kad stignemo do njegovog kraja i sela Pakleštice tek sledi završnih 8 km surovog i okomitog prelaska planine da bismo se dokopali susedne doline, trebalo je računati na „višak“ od bar 10 km, što će reći da nam sleduje još, nimalo naivnih, 30-ak km vožnje (a bogami jednim delom i žestokog guranja uzbrdo) pre spavanja.

Na Visočici, neposredno pre spoja sa Toplodolskom rekom

Na Visočici, neposredno pre spoja sa Toplodolskom rekom

Napokon smo se dokopali "plaže"

Napokon smo se dokopali „plaže“

Savršena refleksija

Savršena refleksija

Nestvarno plavetnilo

Nestvarno plavetnilo

No šta je tu je, mi umorni i pomalo gladni, jezero mami da se na njega siđe, vrućina kao usred leta i nismo mogli da odolimo da odvojimo bar nekih pola sata za kraću meditaciju s pogledom na pučinu. Neven nije odoleo da se bućne u mlaku, nimalo planinsku, potpuno bistru i nadasve prijatnu jezersku vodu. Kada je izašao iz vode, Željko mu reče „hej bre čoveče, da ti je neko pričao da ćeš se 1. OKTOBRA na STAROJ PLANINI kupati u jezeru, dal bi mu poverovao?“ Eto kakva sve čuda mogu da vam se dogode kada krenete u FB avanturu 🙂 Šteta samo što smo bili toliko trokirali, toliko letargični, da taj trenutak nismo ovekovečili na memorijskoj kartici, što znači da ćete morati o ovom kupanju da mi poverujete na reč…

Ako čovek ima sposobnost da popravi i ulepša prirodu, onda su to definitivno veštačka planinska jezera. Gdegod su ona napravljena u živopisnom prirodnom okruženju predstavljaju pravu krunu, tačku na „i“, savršen začin i način da se zemlji i nebu doda onaj treći element, a to je voda. Moj prijatelj Pavle je svojevremeno primetio jednu zanimljivu stvar – Srbija je zemlja bez prirodnih jezera! Ako izuzmemo anonimne sezonske lokve, gdegod znate za neko jezero ono je delo ljudske ruke – Zavojsko, Vlasinsko, Zaovinsko, Borsko, Potpećko, Srebrno, Grliško, Sjeničko… Čak je i savršeno maleno jezerce pored planinarskog doma na Borskom Stolu – ljudskih ruku delo. U stvari, postoji jedno jedino jezero koje je (ako se ne varam) prirodno, a to je Semeteško jezero na Kopaoniku. Ima li još koje, zna li neko?

Kada sam trasirao put duž jezera uz pomoć Google Earth-a, neko vreme sam se kolebao da li da planiram prolaz duž njegove severne ili južne obale. Na kraju sam odlučio da to uradim duž južne, koja za razliku od severne praktično i nema „fjordova“, a nema ni „goredoliranja“ koje severnom stranom ne bismo mogli da izbegnemo. Međutim, ono što sam malo potcenio bila je činjenica da je put duž njegove južne obale dosta lošijeg kvaliteta nego duž severne, dublje zarastao u šumu, što znači i na dobrom delu prilično do nesnosno blatnjav. To je prvi deo našeg obilaska jezera, koje smo zamislili kao „ležerno pedaliranje oko Ade“, dodatno usporilo. Kada smo u tom kaljanju i manje više uspešnom balansiranju između blatnjavih kolotraga došli gotovo do sredine jezera, naspram sela Lukanje, bilo je vreme da se izvlačimo na solidniji makadamski put koji ide nepunih 200 mnv iznad jezera, ka Pakleštici. Put pored jezera lagano se gubio, a i da ga je bilo kretanje njime bilo bi presporo za našu želju da se do mraka dokopamo nekog čvrstog druma koji vodi u Dojkince, ako ne i same bivše karaule koja je tih dana bila naš dom. Kada smo krenuli sa „jezerskog“ puta naviše, prvih dvadesetak metara visine bilo je takoreći nošenje bicikala uz vertikalu. Na osnovu karti i satelitskih snimaka znao sam da će tu nagib biti malo veći, ali nikako da će biti baš takav. Srećom, to parče je bilo dovoljno kratko. Ubrzo smo izbili na livadu i ispostavilo se da je plan pravljen nagađanjem šta bi na satelitskom snimku trebalo da bude put bio, slobodno se može reći, 95% precizan. God bless Google…

Pakleštica, već duboko utonula u senku Kitke

Pakleštica, već duboko utonula u senku Kitke

Glavni makadam koji vodi ka Pakleštici, na koji smo uskoro izbili, bio je zaista put vrhunskog kvaliteta, kome je samo asfalt falio da bude savršen. Po njemu smo se očas posla našli u Pakleštici, ali smo kad smo tamo stigli imali „mali“ problem – bilo je već 17:35, što će reći u najboljem slučaju još jedno sat dnevnog svetla. No time to lose! Vreme je da „vođa“ pokaže svoju lidersku kreativnost i pronađe optimalnu alternativu za prelazak planine kozjim stazicama po mraku (koji bi nas svakako u pokušaju da se planiranim putem dokopamo Dojkinaca uhvatio), što se u tom trenutku činilo neprihvatljivim. Znao sam da postoji neka markirana (?) planinarska stazica od Pakleštice, obroncima kanjona Visočice uzvodno, oko istočnog kraja planine Kitke prema Basari, koja je posle nekih 3 km izbijala na solidniji put koji se spuštao u Rsovce gde je bio spoj s asfaltom. Em što je trebalo manje ići kozjim stazicama, em što je umesto predviđenih 700 m tuda bilo ne više od 200-250 m uspona. Kad se jednom nađemo na asfaltu, računao sam, možemo da budemo bezbrižni; lampe pred sebe i lagano ka Dojkincima, pa koliko god da potraje.

Visočica uzvodno od Pakleštice, sa našeg single-trail-a

Visočica uzvodno od Pakleštice, sa našeg single-trail-a

Ovaj potpuno logičan plan je, u ovoj situaciji gde nije bilo vremena za grešku imao samo jednu, ali bitnu manu – nisam imao ucrtanu trasu te stazice, pa samim tim nisam imao ni njen trek u GPS-u. Dakle, iako smo znali kuda otprilike treba proći, u nimalo gostoljubivom tesnacu kanjona Visočice, u predelu zvanom Vladikine Ploče, kroz sve gušći sumrak, još gušću šikaru i sve oštrije trnje, trebalo je „nabadati“ stazicu prilično napamet. Srećom pa nam je za snalaženje u prvom delu uspona na Vladikine Ploče pomogao jedan lokalni pecaroš koga smo zatekli pored Visočice; on nas je uputio na stazu koja nas, između stena i reke, kratkim ali izuzetno efektnim single trail-om na kome je Neven (inače najveći FB ljubitelj single trail-ova) naprosto provrištao od sreće, sprovodi do prve livade, nadomak kosine sa koje kreće završni prelaz Vladikinih ploča. Sve u svemu, uz savete našeg ljubaznog pecaroša smo, prilično suvereno i uz minimum lutanja, prevalili prvih nešto više od 2 km. Međutim, u nekom trenutku smo se našli na livadi odakle nikako nije bilo jasno kuda dalje ide staza, obronci Kitke su se preteći nadvijali nad nama, s druge strane su zjapile dubine kanjona Visočice, a trnje je sa svih strana u sve mrklijem mraku sve ozbiljnije pretilo da podere ono malo guma što smo imali. Shvativši da nam preostaje samo da do besvesti „nabadamo“ stazu za koju ne znamo tačno kuda se provlači u potpunom mraku, na kraju smo se, teška srca, odlučili za bezbedniju varijantu – idemo nazad ka Pakleštici da malo (više) odmorimo, nešto prezalogajimo (možda i nađemo neko prenoćište kod nekog od domaćina, mada je ta moja ideja brzo preglasana od strane većih avanturista :)) i posle toga lepo, natenane, krenemo da guramo bicikle u noćnom prelazu ka Dojkincima… Ako ništa drugo, dve varijante te staze smo imali precizno u metar (ili smo barem tako mislili) učitane u GPS-ove, pa smo mogli da ih pratimo i potpuno „na slepo“.

Prethodna strana Sledeća strana

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8