Mapa (2. dan)Visinski profil (2. dan)
1-2. oktobar 2006.

Dugo putovanje kroz noć…

Mrkli mrak, Pakleštica, jedno od odumirućih Staroplaninskih sela u kome je ostalo tek nešto malo staraca i gomila napuštenih kuća, koje više nema ni kafanu (a autobus za Pirot ponekad do njega svrati), ima pokoju uličnu svetiljku u samom centru i česmu pored trošnog kućerka koji je nekada bio prodavnica. Napismo se na česmi bistre pakleške vode i bacismo se na poslednje zalihe hrane ponete iz doma (niko nije računao da će ova epopeja potrajati duže od 12 sati). Iza obližnje kapije izviriše neki starci da vide kakvi to „marsovci“ larmaju po njihovom uspavanom selu u kome se obično nikada ništa ne događa. Pojaviše se uskoro još neki meštani sa kojima se upustismo u razgovor. Moram da priznam da smo dosta lako uspostavili komunikaciju, a oni našim svemirskim odelima, biciklima i šlemovima nisu delovali toliko iznenađeno koliko sam mislio da hoće. Čak su bili veoma gostoljubivi i ponudili su nam prenoćište, kako ne bismo po mraku „lutali planinom“, pa da čili i odmorni ujutro preskočimo greben i stignemo do „baze“. Jedino smo imali malo problema da im objasnimo kako rade GPS-ovi i kako oni to mogu da nam pomognu da (čak ni po mraku) ne zalutamo… Ali poverovali su nam na reč. Ili je to bilo ono „pametniji popušta“, ko zna? 🙂 Željko je u bezuspešnom pokušaju da od nekoga po mrklom oktobarskom mraku (već je bilo prošlo 20 h) kupi sir ubrzo shvatio da tvrdnja kako je stočarstvo na Staroj u odumiranju nije samo prazna parola, tako da je ipak, teška srca, pristao na konzumaciju mog poslednjeg vegetarijanskog sendviča sa „plavim“ sirom. Posedesmo tako još koji minut pored česme, napunismo bidone (za 700 m žestokog uspona na dužini od 4 km vode će nam itekako trebati), duboko udahnusmo, da bismo na kraju čvrsto, odlučno i orno zgrabili svoje metalne konjiće i uputili sa njima daleko van domašaja poslednje seoske svetiljke…

Ovaj prizor ostao je draga uspomena...

Ovaj prizor ostao je draga uspomena…

Mesec se lagano izdizao iznad grebena Kitke naspram nas, obasjavajući svojom pepeljastom svetlošću okolno rastinje i za Staru planinu neobičan kamenjar pred nama. Baterijske lampe nam skoro nisu bile potrebne dok smo, u znoju lica svog, gurali bicikle krševitom stazicom nagiba 15%. Psihički smo se pripremili za napor koji nas je čekao, a to je bilo savladati nekih 700 m visinske razlike na samo 4 km puta. Iako smo ceo dan pedalirali, iako je za nama ostalo već više od 70 km i gotovo 2000 m uspona, stisli smo petlju i skupili unutarnje snage za taj poslednji napor pre zasluženog sna. No kako ni u jednoj pravoj avanturi ne može sve da ide glatko, to je našu čašu prelilo trnje kroz koje smo morali da se probijamo na mestima gde je put, koji se već dugo ne koristi, potpuno zarastao u gustiš. Ja sam stenjao i psovao dok su mi se bodlje zabadale u gole potkolenice (Željko reče kako je bilo neobično videti da „čak“ i ja pogubim živce), a Neven je stoički podnosio prenošenje bicikla preko žbunja, ali je imao manje sreće od mene – negde na pola uspona morao je, pod svetlošću mesečine i baterijskih lampi, da menja gumu… Odmarali smo po 5 minuta na svakih 100 m savladane visine, trošeći poslednje zalihe energetskih žvakalica. Željko me je kasnije više puta podsetio na sušene banane koje smo grickali stojeći na livadi, zagledani u tamne obrise grebenova oko nas.

Samo je još Željko imao inspiracije da snima "vođu" u mrklom mraku...

Samo je još Željko imao inspiracije da snima „vođu“ u mrklom mraku…

Prateći ucrtani trek zapravo nije bilo teško stići tačno onamo gde smo želeli, onuda kuda smo želeli – jedini problem mogla je da bude neprohodnost ucrtanog puta na nekim mestima. Zato sam nastojao da izbegnemo planirani ulazak u šumu kroz koju je trebalo proći u dužini od kilometra, ali smo na kraju ipak odlučili da „overimo“ i šumski put. Ući u potpun mrak i tišinu šume u ponoć, gurati bicikle kroz nju uskom stazicom koja je povremeno bila i vraški strma, bilo je jedno potpuno natprirodno iskustvo. U jednom trenutku seli smo na zemlju, pogasili baterijske lampe i potpuno ućutali. U toj blaženoj tišini i potpunoj pomrčini šume verovatno bismo prenoćili da smo imali kod sebe vreće za spavanje. Pitali smo se tada da li ćemo negde iz mraka ugledati neke oči koje sijaju, ili smo mi u toj, naizgled beskrajnoj šumi, trenutno najveće zveri? Kako bilo, sumnjam da je ikada do sada na izvoru Lelča, usred te šume, neki dvonožan stvor došao na pojilo u pola 11 noću kako smo mi to učinili prvog oktobra 2006. godine. Kažu da zveri love noću, ali mi nismo osećali strah, pre je to što smo osećali bila potpuna opijenost, očaranost ovim, iz perspektive urbanog čoveka, natprirodnim i posve nezamislivim iskustvom.

Prvog dana, dok smo se peli ka Ponoru, Neven je snimio ovaj prizor na padini naspram nas, a ja sam prokomentarisao "Vidite taj puteljak koji vijuga niz padinu od onog ogromnog stabla na prevoju na niže? Tuda ćemo sutra da pređemo od Pakleštice ka Dojkincima." U tom trenutku nismo ni sanjali da će to biti oko ponoći, po mrklom mraku...

Prvog dana, dok smo se peli ka Ponoru, Neven je snimio ovaj prizor na padini naspram nas, a ja sam prokomentarisao „Vidite taj puteljak koji vijuga niz padinu od onog ogromnog stabla na prevoju na niže? Tuda ćemo sutra da pređemo od Pakleštice ka Dojkincima.“ U tom trenutku nismo ni sanjali da će to biti oko ponoći, po mrklom mraku…

Napokon, nešto iza 11 sati, konačno smo izašli iz šumskog mraka na veliku livadu, ugledavši na prevoju ogromnu, usamljenu bukvu koju smo još prethodnog dana videli sa susednog grebena, penjući se ka Ponoru. Konačno kraj našeg uspona! Presekli smo puteljak koji je pratio greben prolazeći pored Pakleškog vrha i trebalo je nabosti takozvani „Belski“ put, koji se spušta ka Dojkincima i na samo 2 km dužine gubi čitavih 400 m, što je nagib od čak 20%. Gledajući u displej GPS-a nije bilo problema pronaći put, čak ni nadomak ponoći. Na žalost, teren je toliko krševit, toliko stenovit, da nije bilo govora o mogućnosti da se sedne na bicikl i samo „sjuri“ u dolinu – po onoj podlozi bi se verovatno izlomili i najveći downhill šampioni na najskupljim DH makinama. Ona podloga je izazov čak i za pešaka koji ne mora da tegli i bicikl pride. Zato je spust tih 2 km trajao čak duže od sat vremena. Svetla Dojkinaca smo po prvi put ugledali nešto iza ponoći i već onda nam je bilo jasno da se kraj našoj epopeji nezadrživo bliži. U 1:20 konačno smo dojahali do naše baze, praćeni lavežom probuđenih pasa koji su u ovom usnulom Staroplaninskom selu usred noći spazili neke svetleće spodobe na točkovima, ne znajući jesu li u pitanju karakondžule ili su se to možda kurjaci modernizovali.

Ne, to što smo po mrklom mraku savladali 700 m uspona u bespuću nije posledica konzumacije nečeg sličnog ovome - ludilo je potpuno prirodnog porekla...

Ne, to što smo po mrklom mraku savladali 700 m uspona u bespuću nije posledica konzumacije nečeg sličnog ovome – ludilo je potpuno prirodnog porekla…

Bilo je gotovo neverovatno da se konačno nalazimo u toplini naše skromne, kamene kuće. Iako potpuno iznureni, osećali smo se sjajno, na neki način nedodirljivo, kao neko ko je upravo oborio neki svetski rekord ili uradio nešto nezamislivo, ko je prevazišao sopstvena fizička ograničenja. Natenane, u slast smo si priuštili kasnu večeru i tek nakon toga, nešto iza 2 h, shvatili razmere našeg umora. Onog trenutka kad smo polegali u krevete ne da nam nije bilo potrebno neko vreme da padnemo u san, nego smo se naprosto momentalno poonesvešćivali, kao da nam je neko prineo nosu krpicu s hloroformom 🙂

U cik zore me je probudilo kucanje na prozoru – bio je to naš domar, da nas pita kad nameravamo da odemo i da nam da instrukcije oko ostavljanja ključa i plaćanja smeštaja. Primio sam k znanju informaciju, a onda se vratio u nesvest, iz koje se Željko i Neven nijednog trenutka nisu pomakli; probudilo nas je sunce još jednog savršeno „letnjeg“ oktobarskog dana, nešto iza 10 h.

Kada je sunce već dobrano odskočilo 2. oktobra, lenjo smo se izvukli iz vreća i izašli ispred doma, da doručkujemo natenane...

Kada je sunce već dobrano odskočilo 2. oktobra, lenjo smo se izvukli iz vreća i izašli ispred doma, da doručkujemo natenane…

Prethodna strana Sledeća strana

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8