Mapa (3. dan)2. oktobar 2006.Mapa (3. dan, uveličana Rosomača)

Oproštaj od Stare

Kanjon Rosomačke reke, još jedno od čuda iz nepregledne riznice Stare planine

Kanjon Rosomačke reke, još jedno od čuda iz nepregledne riznice Stare planine

Iako smo prvobitno i za taj, poslednji dan na Staroj imali u planu vožnju, nakon povratka sa naše 80 kilometarske epopeje jednoglasno smo zaključili da je ta vožnja vredela za bar 3 i da smo zaslužili jedan potpuno opušten dan u kome nikamo nećemo žuriti, u kome ćemo lagano doručkovati, zatim se jednako lagano spakovati i krenuti kao kakvi „turisti“ u obilazak još nekih od znamenitosti Stare džipom, pre nego što u smiraj dana, sa tugom u srcu što je sve ovo tako kratko trajalo, krenemo put dalekog Beograda.

Sočne jabuke dojkinačke

Sočne jabuke dojkinačke

Detalji iz Hobitona

Detalji iz Hobitona

Oko 13 h tog ranog popodneva krenuli smo prvo ka susednoj dolini Jelovice, za koju su nam pričali da je najveća divljina u Srbiji, jedna džungla koja se po svom bujnom rastinju, reci Jelovici i njenim pritokama (tu postoji i jedan od poznatih Staroplaninskih vodopada, do koga ovoga puta nismo došli) može meriti sa najpoznatijim šumski rezervatima. Kažu, tamo vuci i medvedi šetaju kao po svom dvorištu, a bukve imaju u proseku po metar do dva u prečniku. Ono malo vremena što smo proveli u gornjem toku Jelovice uverilo nas je da priče o ovoj lepoti nisu preuveličavanje, a usput smo ošmekali dosta mesta koja su kao stvorena za podizanje šatora.

Jelovicu smo napustili oko 15 h i uputili se ka još jednom prirodnom fenomenu Stare koji se nikako ne sme propustiti, minijaturnom kanjončiću zvanom Rosomački Lonci, koji se nalazi na Rosomačkoj reci između sela Slavinje i Rosomača. Jedno 10 sekundi smo usput bili u dilemi da li da svratimo i u manastir Sv. Bogorodice koji se nalazi iznad samog puta od Visočke Ržane prema Dojkincima i Jelovici, ali je već bilo dosta sati, a kroz manastir (pogotovo sa tako zanimljivom pričom kao što je ovaj u kome živi samo jedan monah) je prosto nemoguće samo „protrčati“ za desetak minuta. Manastir ostaje za neku drugu priliku, kada ostale lepote Stare zbog visokog snega ili iz nekog drugog razloga budu manje dostupne.

Na Dojkinačkoj reci ćuprija

Na Dojkinačkoj reci ćuprija

Vizantijsko plavo

Vizantijsko plavo

U potragu za našim kanjonom krenuli smo, po preporuci našeg domaćina Gorana Mandića iz planinarskog društva Vidlič u Pirotu, iz sela Slavinje, jer nam je rekao da je odozgo, iz Rosomača prilično nepristupačan, odnosno da se ništa ne vidi. Parkirali smo u centru Slavinje, ostavivši bicikle neobezbeđene na nosaču, bez straha da bi im se nešto moglo desiti; to je potpuno drugi svet, u kome ne važe pravila urbane predostrožnosti (naravno da u Beogradu, a bogami ni u Pirotu, bicikl ne bih ispustio iz vida na javnom mestu ni na pola sekunde). Jedna neobičnost koja nam je još u Slavinji privukla pažnju bili su zeleni putokazi sa simbolom konja – koliko god to delovalo neverovatno, kao da je neko u tom zabačenom planinskom selu napravio stazu za jahanje, što lako može da znači da se negde u blizini mogu i iznajmiti konji. Ostaje da ispitamo nekom narednom prilikom…

Odmah po izlazu iz sela zelena „konjska“ markacija je skretala levo, travnatim puteljkom ka reci, dok smo se mi uputili ka krševitom brdu desno od reke, u želji da sa visine slikamo kanjon. Prešli smo sigurno nekih par kilometara pre nego što smo došli na poziciju sa koje su se konture kanjona nazirale, a onda krenuli u potragu za željenim prizorom. Prilazili smo sve bliže, da bismo se u nekom trenutku našli na ivici stena. Slikali smo jedni druge na susednim lisnatim stenama, potpuno nesvesni ambisa koji se nalazi na samo par metara od nas. Kada smo se spustili dovoljno nisko ugledali smo sam početak kanjona, koji je zapravo bio ono najvrednije u celoj priči – jedno usko, kameno ždrelo, ne šire od 4-5 metara na samom početku, koje je izvajano od horizontalno postavljenih kamenih ploča koje svojom neobičnošću i lepotom nemaju konkurenciju u drugim kanjonima koji postoje u Srbiji. Gledajući taj početak, videli smo stenu koja se nalazi na samoj „kapiji“, koja je delovala kao potpuno fascinantno mesto za fotografisanje. Pomislih – „kako bi bilo sjajno pronaći put do onde?“.

Sam početak kanjona i njegov najatraktivniji deo

Sam početak kanjona i njegov najatraktivniji deo

Ovo se zove "Rosomački Lonci"

Ovo se zove „Rosomački Lonci“

Rečeno, učinjeno. Posle desetak minuta pažljivog spuštanja našli smo se u zelenoj dolini Rosomačke reke i iza jedne vodenice čekao nas je upravo prizor sa razglednica, od koga čovek ostaje bez daha. Mesto na koje bi vredelo dolaziti danju, noću, u zoru i sumrak, čiji bi čitav dnevni ciklus vredelo zabeležiti, gde bi se dalo sedeti i meditirati nad divljom rekom po čitav bogovetni dan. Posle poduže foto sesije u kojoj smo i Neven i ja ispucali popriličan deo svojih memorijskih kartica, trebalo je krenuti nazad. Lagano se i mrak bližio. Ovoga puta smo krenuli prekrasnim zelenim livadama i šumarcima niz reku. Savršeno mesto za kampovanje, jedna skrivena oaza koju je teško naslutiti dok se ne zavučete u nju. Da je ovo mesto od davnina ljude privlačilo dokaz je i stećak na koji smo naišli na pola puta od kanjona do Slavinje. Na kraju su se sve „kockice“ složile i shvatili smo kuda, zapravo, vodi „konjski“ put – upravo tuda, duž reke, ka ulazu u kanjon.

Do kola i naših bicikala (koji su naravno bili na broju) stigli smo neki minut nakon zalaska sunca, dok je moćna stena Vidliča sa druge strane doline bacala duge senke. Potpuno opijeni svime što smo videli i doživeli u prethodna tri dana krenuli smo polako nazad u suvoparnu svakodnevicu, uvereni da neće proći puno vremena pre nego što se ponovo nađemo u ovom bajkovitom kraju. Prognoza se (barem za mene) ostvarila – krajem oktobra Buba, Miša i ja iskoristili smo poslednje zrake Miholjskog leta da ponovo krenemo u pohode Piljskom vodopadu, ovoga puta sa Babinog Zuba. Ali o tome u nekoj drugoj priči. Priči o Staroj planini, koja nema kraja…

Prethodna strana Sadržaj

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8