Pogledajte kuda su prošli planinari - mape i visinski profili

Freetreking

Pogledajte kuda su prošli bajkeri - mape i visinski profili

Freebiking


Исправљање криве Дрине у организацији ПСД „Железничар“ и “Freebiking.org“

1. до 4. мај 2008. Водила и написала: Гордана Атанасијевић

Na putu ka Velikom Kraju

У многим материјалима, чак и оним тривијалним – туристичким, пише да је планина Тара добила име по старословенском добром божанству ТАР, који је ту решио да проведе свој божански живот. У литератури о Словенској митологији (бар оној којом лично располажем), не нађох бога Тара, али зато знам да када је 1996. године НП „Тара“ посетио директор европске федерације за заштиту природе и националних паркова, др Еткин Кларк,  је рекао – Ја овако замишљам Рај –. Тара је проверена дестинација за одмор, и обнављање менталних батерија. Имала сам обичај да такву лепоту назовем отвореном, недвосмисленом, препознатљивом, чак кокетном, јер све што оставља од разних утисака, своди се на лепо, бујно, четинарско; мирисне ливаде и пропланци са кућицама и бачијама у традиционалном стилу старовлашке архитектуре, као мотив са Вилерових гоблена. Такви предели сваког и од свега одморе, било да сте планинар, бициклиста, пешак-рекреативац, јахач, веслач, печуркар, кањоњар, пасионирани поштовалац природних вредности или обожавалац споменика културе из прошлости, итд., тако да је једини „проблем“ како испланирати време, уз чињеницу да се Тара не може цела доживети нити обићи ни за двонедељни активни одмор, а камоли празнични викенд. Зато јој се увек враћамо, увек са новим сазнањима и утисцима. Многе стазе су врло популарне. Ту пре свега спадају оне које воде на разне врхове Збориште, Столац и многе друге (ајд’ сад нећемо да гунђамо какве су маркације), и многе до разних познатих видиковаца: Биљешке стене, Козје стене, Црњесково, итд. Али неке се дају мењати, како би се на другачији начин обишао терен, и тако завирило у још неке кутке, који нису тако „стандардни“. То је оно што утољује апетите планинара, и томе служе водичи.

Uspon ka ZborištuNadomak Zborišta

Нисам лако и брзо скоцкала програм када сам га јесенас предавала као предлог, јер је много тога што би било вредно проћи, али сам одлучила да тежиште целог догађања буде велелепан, монументалан кањон реке Дрине, који је до изградње ХЕ „Бајина Башта“ био други у свету, а сада је трећи, после кањона Колорада и реке Таре. Логично да сам на ту замисао додала успон на врх Велики крај (1332 m), који се налази тик над оним делом кањона Дрине, где она прави „лакат“ кривину (траса дуга 24 km), и најзад Збориште, али кружном трасом од Заовина, уз Змајев поток (кроз истоимени резерват), па натраг стазом која се одваја од пута Митровац-Мокра Гора (17 km). Током свих ових потеза, дешавали су нам се и пљускови и град, али ако се узме у обзир да су то биле краће епизоде од по 15-20 минута у оквиру сунчаног времена, под плавим небом ишараним најразличитијим нијансама облака од беле до сиве, можемо рећи да нас је време ипак лепо послужило. Често смо се пресвлачили, сваки час облачећи и скидајући кабанице, али их ипак нисмо морали носити све време, према томе – СУПЕР.

Put u povratku sa Zborišta ide preko Miloševca

Обзиром шта су метеоролози обећавали, направили смо инверзију у програму: прво ћемо на Збориште, а сутрадан на Велики крај, јер је субота требала да буде извеснија са прогнозом. А и небо у петак ујутро није било расположено. Међутим, тако је само изгледало, јер смо током целог дана имали савршено сунчано време, а нека ситна киша затекла нас је сат времена по изласку из села и трајала свега сат, после чега смо се несметано излежавали по ливадама, када год смо правили паузе, нарочито при силаску, крај Илијине бачије – место са којег се савршено видело цело Заовинско језеро и где смо заиста били ОПИЈЕНИ тим призором, једнако запажајући да идеалнијег места за кућу – НЕМА. Враћајући се с’ Мокре Горе, и бајкери су туда прошли, тако да је ова ливада била сликанија него врх који смо пели.

Jedan od lepših pogleda na ZaovineMalo kuliranja pri povratku sa Zborišta

У суботу ујутро, небо је било обећавајуће ведро и сунчано, али када смо кренули ка Перућцу, уживали смо у „авионским“ кадровима облака над Бајином Баштом! Дуж кањона Дервенте, ка Предовом крсту, време опет недвосмислено сунчано, али небо на хоризонту ишарано. А то „шаренило“ сипало је на нас тога дана свашта по мало: кишу, град, све у епизодама од по 15-ак минута. Јест’ да смо се стално пресвлачили, али ипак можемо бити задовољни, јер шта да нисмо скидали кабанице? Овако, са Великог краја смо видели кањон Дрине, а „лакат кривину“, на само 30-ак метара лево сакрили су кишни облаци, док је около сијало сунце! Од села Јагоштица, више ништа није падало са неба, те смо се мирно и задовољно враћали, кроз шуме, преко ливада и најзад макадамом ка Предовом крсту, где смо вечерали. Сутрадан, у недељу, опловљаваћемо  Велики крај, гледајући га са Дрине. За мене, као водича, ова акција је значила најразличитији спектар начина уживања у природи, као и благодет мале хомогене групе људи врло сличних афинитета. Коприва, која је у ово доба млада и најбоља за брање и справљање јела, послужила је да направим чорбу за целу групу. Бане ју је набрао у више него довољним количинама, феноменалан сир смо купили код бака Миље у Заовинама, а остало смо имали у нашим ранчевима, тако да смо спознали чари тарског пролећа и путем изворне гастрономије J. Наша домаћица – Светлана, зготовила нам је зељаницу. Е само је фалило да сам опет, као једном на Малинику, набрала јагорчевине за чај који крепи мишиће и кости, па да буде сво комплетно!

Smiraj dana na ZaovinamaMore magle nad Drinom u subotu ujutro

Осим наших доживљаја током штрапацирања, нисам толико сигурна шта бих могла још да кажем о самој Тари, а да при том „не откривам топлу воду“. Једноставно, то је огромно пространство, где сваки део крајолика, кога год да прођете, пружа једнако уживање. За оне који се бар мало разумеју, на сваком кораку ће у доба вегетације наилазити на доказе богатства живог света и његову разноврсност.  Највећа „трагедија“ нам се догодила приликом фотографисања, када су нам „исцуреле“ батерије и картице фотоапарата. А мој водички ауторитет нарушило једино моје старије дете, које је самоиницијативно направило круг од 28 km, спонтано уживајући у својој шетњи са картом у руци, па су је неки из екипе питали: „Дацо, што ниси рекла да правиш туру, можда би неки од нас пошли са тобом“. Али, тај „одметнички дух“ у њој ћу морати да сузбијем, јер се у гору не иде САМ, без обзира на сналажење по терену; једино што је тешко критиковати и мењати код детета управо оно где личи на свог родитеља. Пошто ја углавном обожавам пределе Источне Србије, где претежно и водим, Тара својом раскоши представља снажан контраст тој уопштено речено, загонетној конфигурацији кречњачких ребуса, са безброј понорница и пећина. Она је на известан начин много мање дивља, у смислу насељености, али бујност њених шума, речице усечене у тешко проходне кањоне, дају читавом амбијенту горостасан карактер, специфичне динамике, а топли колорит је оно што свему даје примамљиво питоме тонове.  Пошто је реч о пределу под заштитом у рангу националног парка, ту су и резервати, тако да су могућности за креирање разних шетњи и успона, заиста бројне. Цитираћу Банетове таксативно наведене опаске након излета: „1. Тура би се могла категорисати као планинарско-бајкерско-наутичка, пренеси то Гоци. Очекујем да ускоро понуди и доживљај из ваздуха, параглајдирање, или слично  :-))). 2. Тара нема ни један лош кадар, где год и кад год да погледаш, на било коју страну, тешко да нећеш одморити око, а често ћеш доживети и одушевљење призором, амбијентом, мирисом, звуком. 3. Не сећам се да сам икад, од када педалирам, возио толико километара и сати по четинарској шуми по одличној „off-road“ подлози.“ За треће нисам компетентна, али су комбиноване акције – планинара и бициклиста, од прошле године проверено занимљива ствар. О другом сам већ писала, а о првом размишљам у себи често, не само када сам на Тари… J Па ево – параглајдери придружите нам се, добро сте дошли!

Proleće na TariPogled sa Malinjaka

Iz bajkerskog ugla Petočlana ekipa bajkera (četiri fribajkera i jedna fribajkerka) takođe su imali predivna tri dana po savršenim šumskim putevima Tare – mislim da Banetov komentar koji je Goca citirala dovoljno govori. Počelo je malim „zagrevanjem“ prvog dana u kome je učestvovalo samo nas troje (Nikola i Dušan su nam se priključili predveče), lepim krugom od 15-ak km i 450 m uspona pored Spajića jezera (malo Zaovinsko jezero), kroz Đuriće i severozapadnim podnožjem Zborišta (ispod Ovsjeka i Pasje Kose), da bi se nastavilo sutradan fantastičnim krugom od 56 km i 1500 m uspona preko Zborišta do Mokre Gore, a zatim preko Šargana natrag. Taj drugi dan (tj. prvi zvanični dan) je prevazišao očekivanja svih učesnika, jer je put zaista prelep, pri čemu je kulminacija dana definitivno bio povratak grebenom od Šargana, kroz čarobnu, osunčanu četinarsku šumu, iz koje se svaki čas izbija na livade i vidikovce koji vas prosto mame da na njima ostanete. Što smo mi zdušno činili, s obzirom da smo put u smeru ka Mokroj Gori okončali već oko 11h, tako da je vremena za povratak bilo napretek. Bila je to dakle jedna prava hedonistička tura, mada joj se ne može osporiti ni kondiciona zahtevnost (1500 m uspona u jednom danu, odnosno uspon na Zborište dvaput, ipak nije malo). Čak nas ni povremeni pljuskovi nisu omeli, jer smo imali sreće da se svaki put upravo kad kiša krene nađemo u blizini nekog krova nad glavom. Trećeg dana smo krenuli na krug koji je prvobitno bio vrlo ambiciozno zamišljen, kao put od Zaovina preko Karaklija i Predovog Krsta do Velikog Kraja i nazad, što bi iznosilo nekih 80 km. Međutim, pomalo umorni od prvog dana vožnje do Mokre Gore i zahvaljujući činjenici da je planinare do Predovog Krsta vozio veliki autobus u kome ima mesta za bicikle odlučili smo da pedaliramo samo u jednom smeru, a da se vratimo autobusom na Zaovine, zajedno sa planinarima. Vremenske prilike, koje su od podneva postale vrlo nestabilne, osujetile su nas u nameri da stignemo do Velikog Kraja – kiša, klizavo stenje i blato u završnih par kilometara pešačenja (biciklima se može samo do Jagoštice) nisu baš kompatibilni sa SPD patikama nekih od nas. Plan je blago modifikovan i izašli smo samo na Bilješke stene. Iako smo prešli samo nekih 35 km i popeli oko 1000 m, ova vožnja je takođe bila nezaboravna, jer nas je provela kroz najlepše šumske predele Tare i pružila neke sjajne vidike, na Zaovine, Veliki Stolac, kao i Drinu za kraj, sa Biljeških stena. Tara je nepresušna riznica puteva i puteljaka za bajkersku maštu i šteta što nismo imali još koji dan na raspolaganju – u njenim šumama bi se zaista moglo provesti čitavo leto, a da svaki dan otkrivate nešto novo. Bacite pogled na bajkerski foto album, kao i mape i visinske profile bajkerskih vožnji.

Sale

Сјајно је и то што је (дал’ случајно) директор Парка, Душан Миловановић јахач и љубитељ коња, па је тиме дат простор и овој активности и Тара је јесенас, у време одржавања познатог бајинобаштанског релија била полигон за феноменалан „Endurance ride“. Не мање интересантни су и изгледи да се границе Парка прошире, и обухвате кањон Белог Рзава, који је не само изузетно лепе и богате орнаментике (Споменик природе), већ и важан као станиште рунолиста (ту ћемо вас водити 26-27. јула). Након пређена 42 km и укупно сабраних успона 1500 m, пловидба кањоном Дрине све до ушћа Бруснице, дакле најдубљим и најужим делом, представљала је пријатну релаксацију за тело, али и „побуну“ чула, пред призорима које смо хтели путем рафалног фотографисања да понесемо са собом кући!

Veliki Kraj, u svoj svojoj dramatičnostiPogled na Drinu sa Velikog Kraja

Данас, пловидба зеленом међом између Босне и Србије, представља  својеврстан ужитак за овиснике о природним лепотама, а некада, туда су пролазили сплавови саздани од трупаца и превозила се дрвена грађа. Ова река, позната као „крива“, на најстаријој карти (Пајтингерова табла) означена је као Дринос, док ју је народ од давнина у својим предањима називаоЗеленика, из разлога који нигде нису толико очигледни, а потичу од микрофлоре њених вода – планктона. С’ пролећа она је интензивно зелена, као темпером обојена, током лета, њена смарагдна нијанса поприма плавичасте тонове, да би током зиме, када река усни и слегне се планктон, била прозрачно зелена, кристалног изгледа. Драгутин Дероко је 1939. године у својој књизи „Дрина“ записао како се у народу препричава настајање имена ове реке. Када је 1463. године султан Мехмед Фатих приликом освајачких похода стигао до Зеленике, у реку му је упао коњ, те је повикао „Бу су дерин!“, што у преводу значи – овде је вода предубока; и од тог дерин настаде назив Дрина.

Na livadama iznad JagošticeTmurno jutro 4. maja na Zaovinama

Део овог колосалног кањона, Дероко је овако описао: „Готово одмах после Доњег Бука, улазимо у дугу, непрекидну клисуру, дужине око 25 km. Најдужи кањон Дрине. Она је изванредно интересантна, и управо величанствена и потсећа на Казан у Ђердапској клисури на Дунаву, само је тешња, интимнија, али и чаробнија. Мртва тишина влада у природи; свака реч одјекује као у затвореној празној одаји. Нигде живе душе, ни једне кућице, ни колибе, само орлови лешинари лебде над небом, или понека чапља с’ времена на време прелети преко воде, или се мирно одмара на каквом пешчаном спруду. Скоро све саме голе стене, из којих расту четинари… Услед велике стрменитости обала, кроз целу ову клисуру нигде нема насеља поред реке. У великој лучној окуци чини се да се Дрина на догледу затвара, као да се не може даље у дну се види огромни вертикални зид од стене, који затвара видик… Предео је јединствен. Величанствена слика дивљине, лепоте и самоће. Нови видик: све још тешње и вертикалније, скоро затворено. То је можда најлепши од најлепших призора на целоме путу низ Дрину. Потпуно вертикалне стене с’ обе стране достижу висину од 1000 m“

Na Drini, ispod Velikog KrajaNad Drinom

Посматрајући вертикале и процепе овог колосалног кањонског амфитеатра, присећала сам се ових редова, замишљајући их у тим временима, док није изграђена ХЕ „Бајина Башта“, када је ниво Дрине био нижи за око 80 метара, а њене неукроћене воде, правиле јаке букове, котрљајући дрвене трупце; ти црно-бели сепиа кадрови смењивали су ми се у мислима са оним чиме сам управо била окружена, од Твртковог града са Босанске стране, све до ушћа Брусничког потока, који стиже из дубине масива Таре, закриљен својим кањоном. Ту, код ушћа, наш капетан Бобан, направио је леп маневар за кормилом: ушао је у лагуну Брусничког залива и пристао, тако да смо се искрцали и за петнаестак минута могли смо мало да зађемо у кањон Бруснице, не бисмо ли, бар на том излазном делу стекли представу о његовом  амбијенту, у чијим дражима могу да уживају само ретки који су способни да га прођу. По укрцавању, брод је кренуо натраг, али овога пута прошавши уским процепом између литице кањона и каменог острва са црним боровима, што смо наравно и снимили на видео клип. Убрзо потом, капетан Бобан је зашао у још један невероватно импресиван процеп кога су изглачале (подлокале) воде потока које се са Таре директно у слапу обрушавају у Дрину. Можемо слободно рећи да смо овим били почаствовани и да је Бобан био изузетан домаћин на петочасовној пловидби најлепшим делом кањона Дрине. А ми смо овим излетом апсолвирали њене кривине одоздо и одозго, при чему је доживљај са воде био крунски утисак.

Jedan od brojnih procepa u stenamaNapuštamo Brusničku lagunu

При повратку за Београд, код ресторана на обали Дрине,  фотографисали смо кућицу на стени у сред реке, која деценијама симболише Бајину Башту. Подигао ју је са својом дружином 1968. године Милија Мандић – Гљива, тачно преко пута кафане „Две липе“. Кућица је скромна, од дрвета, и у њој су многи млади започињали своје прве пливачке и кајакашке завеслаје, а потом постизавали врхунске спортске резултате. Управо ту је зачета и сама идеја о оснивању кајакашког клуба „Дрина“.  Захваљујући темпераментној и снажној реци, ова кућица је за релативно кратко време стекла бурну историју, јер је захваљујући њеној непредвидивости више пута плављена и одношена. Милија ју је увек поправљао, враћајући стару. Последњи пут, набујала Дрина однела ју је децембра 1999. године, али су 2005-те (шесто обнављање), изливене две стабилне бетонске греде, као солидна основа за дрвену конструкцију ове аутентичне и препознатљиве кућице на стени, пред улазом у Бајину Башту, у којој је добродошао свако ко до ње може да дође.

Ostrvce

Што се „Штрумпфова“ тиче, били су сви сјајни! Хомогена група, којој није мањкало ни духа ни кондиције, тако да је захваљујући томе, ова акција изведена са пуним успехом, а комбинација са бајкерима јој, као и обично, дала једну посебну динамику; та разноликост и размена утисака некако обогаћује укупан доживљај сваког појединца. Свако ко каже, или помисли „Не бих на Тару, знам како је, тамо сам већ био (-ла)…“, нема за то основа, осим ако се не ради о некоме ко је родом са ове планине, па је на њој провео детињство и младост. А и такви се радо враћају њеним вечити неодољивим чарима. Што се тиче нас, који јој периодично одлазимо у походе, незнам никог, коме након повратка (ма ког по реду) није остала дужна, или обрнуто.

Kućica usred Drine

Pogledajte prateće foto galerije: bikeDrina

Strane: 1 2 3