Mapa vožnje drugog danaPreuzmite trek vožnje drugog dana (.zip)Visinski profil vožnje

(za tehničke podatke o prvom danu pogledajte
trek Kanjonima Resave i Kločanice u bazi Staza i Bogaza)

Drugi dan: od Valkalucija ka Mikulju

Uz vatru

Kada smo nešto pre 22 h u subotu napokon kroz mrkli mrak stigli u naš drugi kamp pored lovačkog doma Valkaluci bilo je tiho i mirno, bez kiše, i ne onoliko hladno koliko smo se pribojavali da će biti. Ipak, Goci se tokom dana hladnoća uvukla u kosti (ona nije pedalirala kao mi) i jedini način da se (barem duhovno) oporavimo od tog stanja bilo je loženje vatre u kaminu drvene nadstrešnice pored potoka. Bilo bi bolje da nam je ostavljen ključ od Brvnare, gde bismo imali pun komfor i savršen ambijent, ali i ovo je bilo nešto. Pod nadstrešnicom postoji utikač za struju, kao i sijalica, sto i klupe, tako da smo imali uslova i da pripremimo večeru pre nego što smo se pozavlačili u naše šatore za još jednu mirnu noć van razuzdane gomile.

Noći na Valkaluciju su gotovo zastrašujuće tihe. Šumovi koji potiču od insekata, ptica i životinja drugde su potpuno uobičajena stvar, ali ne i na Valkaluciju. Tamo u gluva doba noći deluje kao da se svi pritaje, kao da spavaju, iako je to područje sa najvećom koncentracijom raznovrsne divljači na Kučaju, gde je divlja svinja uobičajena pojava, srndać domaća životinja, gde ima više vukova nego pasa, a čak i prvi medvedi u projektu reintrodukcije ove vrste na Kučaju pušteni su upravo tamo. Zanimljivo je da raznoraznih buba, zbog kojih smo na Vinatovači morali što je brže moguće da ulazimo u šator, na Valkaluciju kao da nije bilo. Samo smo s druge strane potoka Veliki Valkaluci primetili par ogromnih termitnjaka, ali mi smo bili daleko od njih.

Multifunkcionalni retrovizorSpremni za polazak

Noć, međutim, nije prošla tiho, što zbog žubora potoka u čijoj blizini smo podigli šatore, što zbog činjenice da je kiša, za koju smo iskreno verovali da je ostala iza nas, nešto iza ponoći ponovo krenula i lila žestoko čitavu noć, skoro do podneva u nedelju. Tako je uporno tukla po našim šatorima, da bismo iskreno strahovali od poplava da smo kojim slučajem kampovali u dolini neke veće reke. Dok su se tako silni litri vode razlivali po zategnutom platnu nad našim glavama, kako je jutro odmicalo sve smo manje verovali da će se išta od naših bajkerskih želja u nedelju ostvariti – u jednom momentu postavljalo se samo pitanje da li se sa Valkalucija „evakuisati“ preko Resavice, ili preko Brezovice i Krnje Jele.

Pošto smo već bili na bajnom mestu na kakvom smo bili, nije nam se žurilo da sa njega odemo. Koliko god sve oko nas bilo mokro, optimizam nas nije napuštao, a komforna nadsrešnica ipak nam je pružala solidan ugođaj i suv krov nad glavom i van šatora. Kiša, koja se pre samo par sati činilo da će padati zauvek, počela je da slabi i u nekom trenutku praktično stala. Željni uživanja Kučajskih predela punim plućima, začas smo se složili da bismo ipak mogli pedalirati preko Velike Brezovice ka Mikuljskom manastiru, iako je sve bilo natopljeno vlagom. Olakšavajuća okolnost jeste činjenica da je put ka Mikulju većim delom nasut ili kaldrmisan, tako da čak ni u ovakvim uslovima borba sa blatom ne bi bila faktor koji bi dominantno obeležio našu vožnju kroz ove divljine. Jedino od čega smo već u startu odustali jesu ideje da možda do Mikulja prođemo nekim prečicama, malo korišćenim, strmim, poprilično zaraslim i (barem u tom trenutku) temeljno blatnjavim šumskim putevima koji idu jugoistočnim obroncima Oštrog Kamena. Čak i okolo, naokolo, preko Velike Brezovice, rastojanje nije preveliko, tek oko 25 km.

Samo još treba zajahati...Doduvavanje pred 25 km puta do Mikulja

Šatore i ostatak prtljaga smo spakovali u kabinu „Hilux“-a i prepustili Goci komande istog, a nas trojica smo uskočili u sedla i zapucali kroz četinarske drvorede Valkalucija ka velikoj livadi i raskrsnici puteva za Resavicu i Veliku Brezovicu. Istog trenutka kad smo zajahali raspoloženje nam se radikalno popravilo, čak smo uživali u ambijentu izmaglica koje se provlače između grana i kotrljaju po vrhovima, dok je vlaga činila Kučaj još zelenijim (koliko god to bilo teško zamislivo) i mističnijim. Prelazak Velike Brezovice nenadano nas je suočio sa jakim čeonim vetrom, tako da je prelaženje njenih 3,5 km dužine delovalo kao čitava večnost. Usred te borbe sa vetrom stiže Gocin poziv na motoroli, u kome ona pominje travu, blato, balvane… Tvrdeći da je skrenula ka Mikulju. Trebalo mi je malo vremena da povežem i shvatim gde se ona zapravo nalazi, ali je ubrzo postalo jasno da ne može biti nigde blizu 15-ak km udaljenog skretanja za Mikulj – „igračke“ koje smo koristili za komunikaciju imaju teoretski maksimalan domet od 5 km, koji se u praksi, usled raznih prepreka, najčešće svodi na par kilometara. Ne shvatajući gde je zapravo skrenula, rekao sam Goci da se VRATI do glavnog puta i tu nas sačeka. Kada smo stali kod šumskog gazdinstva na Velikoj Brezovici da natočimo vodu, iznenada nailazi neka novinarska ekipa u Nivi, sa izlivima oduševljenja što na takvom mestu, po takvom vremenu, vidi bajkere. Mogu da zamislim kako li smo im izgledali 🙂 Zamoljeni smo da malo poziramo za „novine“ (nisam bio radoznao, nisam se raspitao za koje, samo sam želeo što pre da odmaglim dalje, dok su Supur i Aca ostali par minuta duže da komuniciraju), a onda smo produžili dalje, ka gustim bukovim šumama istočnih padina glavnog grebena Kučajskog masiva.

Supur pred prostranstvom Velike Brezovice

Tek što smo prošli još poneku krivinu, kad ono silazi „Hilux“ sa sporednog puteljka u zaleđu gazdinstva na Brezovici, jednog od onih koji nikuda ne vode i za koji je očigledno da je pravljen u svrhu izvlačenja drvne građe. Izlazi Goca iz istog žaleći se da smo nju nejaku poslali da pomera balvane po šumi kako bi proturila kamionče, tvrdeći da ju je upravo jedna od mojih sprava na testu „naterala“ da tu skrene. Da bih proverio kako je do toga moglo da dođe, seo sam za volan, vratio se par stotina metara unazad i krenuo da pratim instrukcije. Misterija je vrlo brzo razjašnjena – elektronska „tetka“ je krivinu na kojoj se putevi račvaju najavila malo prevremeno, Goca nije obratila pažnju na to za koliko metara sledi najavljeno „skretanje“, a jedan pogled na ekran i oblik strelice razjasnio bi sve dileme… Zaključak – lepo je što GPS-ovi govore, ali da bi stvari bile jasnije ponekad treba baciti pogled i na ekran, pogotovo što Garminov korisnički interfejs ima običaj da, poprilično konfuzno, ostanak na glavnom putu koji zavija dok se sporedni odvaja na drugu stranu, tretira kao skretanje.

Aca se spušta na zaravan Velike BrezoviceObmotani Kučajskim maglama

Nastavili smo dalje, talasajući kroz, na momente, potpuno mračnu šumu, savlađujući drugu polovinu puta ka Mikulju. Taj deo puta je sav sazdan od uspona i spustova, ne previše jakih i ne previše dugih, ali dovoljno konkretnih da se dobro preznojite i nikako nemate utisak da se krećete po ravnom, bez obzira što je početna i krajnja tačka tog puta na istoj visini. Vrludate preko potoka, gazeći čak tri legendarne reke (Vej, Demižlok i Mikulj) koje kasnije nizvodno tvore Lazarev kanjon, u fazi kada su još uvek samo potočići. Tu i tamo ima blata na mestima gde su traktori naneli isto sa šumskih vlaka, ali je generalno put dobar, pristojnog kvaliteta čak i za slik gume. Dahćući lagano uz poslednju uzbrdicu od Demižloka ka raskrsnici na Slatini, pitao sam se da li je sa Gocinom navigacijom još nešto moglo da krene naopako, da bih istog trenutka kad sam tamo stigao po zabrinutim izrazima lica, a zatim i iz Acine konstatacije „mislim da imamo potencijalni problem“ (pokazujući na tragove guma) shvatio da je Goca, naravno, skrenula desno umesto oštro desno, potpuno previdevši donji put koji se na istom mestu odvaja. Stari put, koji je išao preko vrha Slatine, praktično se više i ne koristi i kroz glavu su počela ogromnom brzinom da mi prolaze pitanja GDE je Goca sa „Hilux“-om mogla da zabasa odatle, strahujući da je ne povede neki put prilično okomitom padinom ka dolini Mikuljskog potoka, odakle zbog blata i nagiba više ne bi mogla da se izvuče. Pao je dogovor da Supur i Aca krenu putem preko Slatine, a ja standardnim putem ka manastiru, kako bismo pokrili sve opcije i negde pronašli Gocu.

Savlađujući poslednje kilometre do Mikulja molio sam se da negde ugledam tragove guma kako se spuštaju iz šume na glavni put, ili barem da ugledam Hilux parkiran pred manastirom. Kroz glavu su mi leteli bezbrojni scenariji pronalaženja Goce negde u okolnim šumama… Na poslednjoj livadi pred raskršćem ispod manastira konačno sam mogao da odahnem – tragovi točova su pristigli sa livade i odvažno pljusnuli u blato puta. Ubrzo sam ugledao Hilux pred manastirom i znao sam da je Goca na sigurnom. Tek kada su i Aca i Supur nekih petnaestak minuta kasnije pristigli do manastira, shvatio sam razmere Gocinog podviga u uspešnom spuštanju Hilux-a niz ekstremno strmu, kišom natopljenu livadu sa Slatine. Supur je spuštajući tuda bicikl jedva održao ravnotežu, sastrugavši kočione pakne i dobivši upalu mišića šake od stiskanja (na kraju, kaže, više nije ni bilo moguće zaustaviti bicikl stiskanjem kočnice). Aca je predložio da Goci dodelimo DIPLOMU za uspešno položenu školu off-road vožnje, a meni je preostalo samo da se s tim predlogom zdušno složim. Goca tvrdi da je mnogo opuštenija i koncentrisanija za volanom terenca kad nema mene za suvozača – moja panika očigledno širi negativne vibracije 🙂

Goca u manastirskoj trpezariji

Prvi sam od bajkerske ekipe stigao do manastira (logično, ispentrati se na Slatinu je ipak teže nego držati izohipsu) i za tili čas bio okružen manastirskim šarplanincima, koji su bili mnogo manje raspoloženi za igru nego što je to bio slučaj ranije kada bismo banuli. Čak ni sestre koje su se pojavile nisu bile dovoljan autoritet za njih, koji su nastavili da kruže oko mene, vrebajući pravu priliku da ščepaju svoj „plen“. Uspeo sam da iskuliram u situaciji koja je postajala sve napetija, dok nije naišao otac Akakije i zauzdao „zveri“. Kao i svaki put srdačno dočekan od strane sestrinstva, ušao sam u manastirsku trpezariju, zatekavši Gocu u živom razgovoru sa igumanijom. Od igumanije Efrosinije saznao sam da nisam prvi koji je imao „šarplaninski doček“ i da je zaista trebalo videti Gocu, onako sitnu, kako se sa ovim četvoronožnim zverima suočila ‘ladna kao špricer. Čak i kada su skočili na nju, pročitala je njihov blef i nije odreagovala. Znao sam da je veterinar, ali se sada nedvosmisleno pokazalo da je doktor za životinje.

Pod Mikuljskim kamenom

Često sam se pitao u čemu je tajna najukusnije hrane na svetu koja se priprema u manastiru „Novi Stjenik“? Da li je tajna u nekim brižljivo čuvanim začinima, da li je u pitanju mesto, ili je prosto u pitanju izuzetno kulinarsko umeće sestara koje tu hranu pripremaju? Verovatno od svega po malo. Hrana koja je naizgled krajnje jednostavna, vrlo umereno začinjena, laka za probavu i povrh svega (što je kod mene kao vegetarijanca uvek izazivalo oduševljenje), vegetarijanska. Ručak kojim smo u nedelju 8. juna ugošćeni bio je možda i najukusniji od svih do sada. Otac Akakije nam je posle ručka pokazao svoju novu „snežnu zver“, njihovu jedinu komunikaciju sa civilizacijom tokom dugih zimskih meseci kada Kučaj zaveju smetovi (fotografije sa zimskog probijanja do manastira terencima možete videti u Fotopic albumu „Novogodišnje krstarenje zavejanim Kučajem“). Kao i svaki put do sada, u manastiru smo, na žalost, proveli premalo vremena. Stigli smo u njega kasno posle podne, praktično na kraju našeg vikenda na Kučaju. Otac Akakije je predložio da neki put dođemo na duže, da imamo vremena za razgovore. Da, Mikulj je zaista mesto gde treba doći na duže, kojim ne treba samo projuriti i otići dalje, već mesto na koje treba ciljano doći, primiti u sebe njegov mir i potpuno se duhovno obnoviti. Za to je neophodno vreme, koje ćete drsko otkinuti od svojih urbanih „obaveza“. Tek tako prava spoznaja Mikulja postaje moguća.

Aca i Supur pod MikuljemNa Mikulju

Sat je neumitno otkucavao i stavljeni smo u dilemu – otići na vrh Mikulja i posetiti baštu sestrinstva pod Mikuljem, ili zajahati naše metalne konjiće i u trci s mrakom nekako se dokopati 20 km udaljene Vinatovače, gde je bio parkiran Acin Audi. Vremena za oboje jednostavno više nije bilo, pošto smo tog dana zbog kiše jako kasno krenuli sa Valkalucija. Pobedio je Mikulj i naša želja da barem još malo na tom mestu ostanemo.

Manastir „Novi Stjenik“ i ziloti?

O zilotima ima jako puno predrasuda, a jako malo pravih informacija. Ne radi se o bilo kakvoj sekti (što se često može čuti od strane ostrašćenog sveštenstva SPC), već o pokretu unutar pravoslavlja koji propoveda striktno pridržavanje izvornih principa pravoslavlja i učenja svetih otaca. Često citirani pod parolom „pravoslavlje ili smrt“, o zilotima je stvorena slika kao o „pravoslavnim fundamentalistima“, ali ona, realno, ne pogađa poentu zilotizma i ne opisuje ove ljude na pravi način. Ziloti nisu agresivni, niti svoju veru pokušavaju da nametnu bilo kome. Njihova isključivost završava se na insistiranju da se njima ne propisuje sa strane na koji će način verovati u Boga, odnosno u odbacivanju svih kompromisa i uticaja ekumenizma na doktrinu i delovanje SPC. Kao veoma obrazovani i elokventni ljudi, ziloti u svetovnoj komunikaciji pokazuju izuzetan stepen tolerancije i uvažavanja sagovornika, a goste dočekuju sa pravim hrišćanskim čovekoljubljem i iskrenim gostoprimstvom, čak i ukoliko su oni druge vere.

Manastir „Novi Stjenik“ nastao je nakon proterivanja sestrinstva manastira „Stjenik“, u blizini Čačka, od strane lokalnog episkopa SPC, gde je organizovana hajka na ljude u kojoj su oca Akakija, duhovnog poglavara zilota u Srbiji, jurili po šumi sa psima. Kao veliki ljubitelj prirode, otac Akakije je dugo proučavao topografske karte Srbije u potrazi za mestom koje bi bilo dovoljno daleko od civilizacije, gde sestrinstvo manastira nikome ne bi smetalo niti privlačilo previše pažnje, gde bi ovi ljudi mogli da žive i mole se u miru. Pažnju su mu privukla prostranstva Kučajskih planina kao najvećeg nenaseljenog područja u Srbiji, tako da se ubrzo u „Ladi Nivi“ uputio u traganje za pravim mestom za manastir na Kučaju. Kada je već počeo da gubi nadu da će pronaći pravo mesto, obreo se podno Mikuljskog kamena i sveti mir tog mesta ga je u trenutku ubedio – to je to, ovo je mesto gde treba podići manastir.

Izašli smo na vrh uobičajenom kozjom stazom, gotovo okomitim pravcem između žbunja kroz stenu sa južne strane Mikulja. Iako kroz oblake koji su se valjali unaokolo nismo mogli da vidimo puno toga, ipak se nazirao veličanstveni masiv glavnog grebena Kučaja, u kome su se, redom, nizali Tilva Palčin, Omaniš, Oštri Kamen, Kiseli vrh, Velika i Mala Bota, Mala i Velika Tresta i Kršijora. Malinik se jedva pomaljao iz izmaglice na jugoistoku, a Rtanj, kupa koja dominira Crnorečkom kotlinom, ovoga puta nije bio oku dostupan. Nakon kraće šetnje po vrhu vratili smo se dole do manastira, gde je upravo bila završena služba. Sestre i otac Akakije pozvali su nas da krenemo za njima do bašte gde gaje hranu za manastir i mesta gde se često viđaju srndaći, kojima oni na jednom panju pored izvora na kome se ovi napajaju, ostavljaju so. Videli smo baštu, u kojoj su jagode koje još nisu dostigle punu zrelost nemerljivo slađe od špricanih jagoda sa pijace, a zelena salata beskrajno sočna i hranjiva. Od stare pojate zazdane pretežno od granja i blata sestrinstvo je stvorilo skroman konak iz koga se širi opojni miris tamjana, ukusno dekorisanih zidova, na čijoj polici je i jedan za manastire neuobičajeni detalj – maketa njegovog veličanstva Landrover Defender-a, kralja bespuća. Sestrinstvo manastira „Novi Stjenik“, živeći na nepristupačnom terenu na kakvom živi, vremenom je naučilo ne samo da ceni doprinos opstanku koji pruža pouzdano terensko vozilo, već gotovo da nema sestre kojoj na vozačkom umeću ne bi pozavideli i neki vozači off-road relija. Spoj drevnog i modernog, sa ukusom iskrenosti i autentične dobrote, to je Novi Stjenik i Mikulj.

Manastirska bašta

Po povratku iz bašte brzo smo se spakovali, dok je prvi mrak osvajao prostor oko nas. Potrpali smo bicikle i ostatak stvari u sanduk „Hilux“-a, a nas četvoro je uskočilo u kabinu istog, u kojoj nas je Goca bezbedno spustila, kroz noćnu maglu koja se sve jače uvlačila, preko Krnje Jele do Krsta na Vinatovači. Aca se prepakovao u svoj Audi i zaputio ka Kraljevu, dok smo se nas troje lagano dokotrljali do Beograda, skoro nevoljno, potajno želeći da smislimo način kako da ovaj beg prolongiramo. Meni lično svaki povratak u Beograd sve teže pada, i nije mi strana pomisao da će jednoga dana otpor prema tome nadjačati osećaj obaveze i breme briga ostavljenih za sobom u gradu. A dotle… Nije zabranjeno maštati, zar ne? I vratiti se Kučaju i Mikulju još bezbroj puta, svaki put kada je preko potrebna savršena oaza mira i lepote.

Pogledajte preostalih tridesetak fotografija sa ove ture u foto albumu…

Strane: 1 2