Profil visine - subotaKrećemo uz GolijuMapa puta pređenog po Goliji 25. i 26. oktobra 2008.
25. oktobar 2008.

Preuzeti .gpx datoteku sa trekovima i waypoint-ima puta

Po dogovoru, okupili smo se oko 22 h u petak 24. oktobra u motelu Radočelo u Milićima, gde smo uz domaću hranu u kojoj je bilo ponečega za svakog (uključujući i biljojede) upoznali one koje nismo poznavali, da bismo se ubrzo povukli na spavanje u toplim, čistim i zagrejanim sobama, jer nas je sutradan čekao naporan dan – trebalo je savladati nimalo naivan uspon do 1000 metara više Odvraćenice, pri čemu nekoliko kraćih i dužih spustova ukupan uspon sa kojim se treba izboriti povećava na preko 1500 m, što bi bio solidan podvig čak i za neki duži, letnji dan. Dakle, trebalo je rano ustati, na brzinu doručkovati i – krenuti u planinu.

Ekipa na okupu pred početak akcije

Analizirajući visinski profil trase, Aca i ja smo se na doručku dogovorili da ipak ne pokušavamo ekstreman uspon direktno od Milića ka Košaninovim jezerima, bez obzira na činjenicu da će zaobilazni šumski put, koji kreće posle mostića nekih kilometar posle manastira Pridvorica, produžiti planiranu trasu za čitavih desetak kilometara (na kraju se pokazalo da je produžetak iznosio celih 12 km). Zbog strmine, direktnom stazom do Košaninovih jezera bicikle bi bilo moguće samo gurati, što nikako ne bi bilo dobro za entuzijazam naših 12 prijatelja kojima je obećana VOŽNJA po Goliji.

Pokazalo se da je promena plana bila prava odluka. Osvanulo je oblačno i umereno hladno jutro (9 C), a šumski put koji lagano penje obilazeći vrh Crepuljnik počevši od mostića preko Studenice kilometar uzvodno od Pridvorice bio je odličnog kvaliteta i što je najbitnije, umerenog, tzv. „kamionskog“ nagiba, koji predstavlja neku gornju granicu strmine koju prosečan biciklista rekreativac može da savlađuje u kontinuitetu, pedalirajući. Suvereno smo dobijali visinu penjući kroz lepu šumu, dok je dolina Studenice ostajala sve dublje pod nama. Naši strani gosti, pomalo nenaviknuti na povremene blatnjave poteze koji su na šumskim putevima u Srbiji praktično neizbežni u prvi mah su pokušavali da prolaze tragom gde im se činilo da je blata najmanje, da bi ubrzo shvatili da je podloga ipak čvrsta i dobro nasuta i da se kroz to „naše“ blato prilično bezbrižno prolazi.

Dolina Studenice Manastir Pridvorica

Ubrzo smo se našli na visini od oko 1100 m, stigavši do odvajanja puta, koji se spuštao stotinak metara do Košaninovih jezera. Činilo se da vremena imamo napretek i veći deo grupe se uputio dole ka jezerima, dok su oni sporiji upućeni da produže dalje, sa porukom da ćemo ih već usput sustići. Trebalo je voditi računa da sa svakom grupom ide barem neko ko ima sa sobom GPS sa ucrtanim trekom ture, jer se u gustoj mreži Golijskih puteva može zalutati začas (što se par puta u toku dana kasnije i dogodilo onima koji su bili nestrpljiviji). Iako se gubi izvesna visina, vredelo je spuštati se do jezera, jer je mešovita šuma sa travnatom podlogom na putu do onde prelepa, a staza je gotovo kao meki tepih od lišća. Stigavši do lokacije gde bi trebalo da se nalazi veće jezero, čekalo nas je iznenađenje – ogromno busenje trave i poneko stablo na prostoru koji bi trebalo da bude dno jezera, što znači da su jezera privremeno ili trajno presušila. Želim da verujem da se radi o sezonskim jezerima, gde vode ima u proleće, posle otapanja snegova, pre nego da je promena trajne prirode, usled klimatskih promena ili ljudske nebrige. Ipak, čak i odsustvo vode okruženje „jezera“ ne čini manje lepim. Prozračne šume gde su četinari izmešani sa brezama, s travnatim „tepihom“, obrasle mahovinom i prepune gljiva, izgledaju kao scenografija za snimanje filma o crvenkapi. Jedino je vuk ovoga puta, izgleda, pod najezdom divljih biciklista pobegao glavom bez obzira. A ni crvenkapice nigde nije bilo…

Put ka jezerimaNakon što smo se vratili sa jezera na glavni put i produžili dalje njime, konstantno dobijajući visinu, četinari su sve više osvajali prostor nauštrb listopadnog rastinja, da bismo u nekom trenutku shvatili da se već nalazimo iznad 1300 m nadmorske visine. Suviše lepo da bi bilo istinito, pomisliše neki, znajući da do našeg odredišta treba da popnemo još „samo“ 300 metara. Ono što nisu znali jeste to da ćemo na putu do onde prvo izgubiti nekih 200 metara spuštajući se u Bzovik, kao i da ćemo pre nego što se dokopamo našeg „toplog doma“ za narednu noć na 1630 m visine prvo morati da se popnemo do stotinak metara višeg prevoja na Crnom Vrhu. Kao i da ćemo u preostalih 30 km puta (brojka koju takođe nisam imao srca da im saopštim) poprilično „talasati“ po grebenu, gotovo neprimetno gubeći i nadoknađujući visinu. Dakle, realno još nismo bili ni na pola puta, iako su ljudi već imali utisak da smo negde visoko gore na planini. Molećivi vapaji uzrokovani krčenjem creva urodili smo plodom, i proglasio sam pauzu za ručak i pre stizanja u Bzovik, kako je prvobitno bilo planirano. Barem smo uživali u gurmanlucima sa jednog proplanka sa sjajnim pogledom, visoko nad šiljatim krošnjama smrča. Da li je bilo bolje nama dok smo tako jeli u travi, ili Aci i ostatku ekipe pored bubnjare u prodavnici u Bzoviku dok su se pitali zašto toliko kilavimo, prosudite sami.

Do Bzovika nas je čekalo jedno teško uočljivo skretanje gde zamalo da veseli dečaci prepuni energije produže pravo i spuste se u Deviće, par vidikovaca za propisno napajanje očiju lepotama Golije, šumar koji je dremao u Nivi verovatno stražareći da drvokradice ne obave svoj deo „posla“, kao i završni, furiozni spust u Bzovik, odličnim makadamom gde su se gotovo mogle postizati asfaltne brzine. Preletevši preko zaravni po kojoj je rasuto selo Bzovik, brzo smo stigli do njegovog „centra“ i prodavnice oko čije bubnjare se ostatak ekipe već propisno ogrejao. Kuša je, sa našim nemačkim prijateljima sa kojima je komunicirao na tečnom nemačkom, već bio par kilometara ispred, srevši prijatelja koji na lepom lokalitetu okruženom vrlo živopisnim mešovitim šumama upravo dovršava gradnju bungalova za turiste – eto prilike da se na istoj ovoj trasi iduće godine zanoći i mnogo pre Odvraćenice i da se sutradan, čili i odmorni, uputite dalje, umesto da kao mi te subote, već na izmaku snaga i sa prvim mrakom, skoro smrznuti na temperaturi koja je na tim visinama već pala na samo +2 C, stižemo do našeg cilja. Ali do cilja ima još… nekih 20 km.

Nadomak Bzovika Željko prati zmijicu puta ka susednom grebenu

Sve je delovalo isuviše lepo i glatko, nekako previše lako za jednu ipak premijernu (dakle, istraživačku) FB turu 🙂 Čak smo na trenutak pomislili da ćemo na cilj možda i stići pre mraka (što je doduše, i bio slučaj sa najbržima među nama). A onda su u nekom trenutku, Gruja i ostatak ekipe bez GPS-ova krenuli opušteno da se spuštaju ka manastiru Gradac, ništa ne sluteći, jer nigde nisu videli neku raskrsnicu koja bi ih mogla staviti u dilemu. Aci i meni se digla kosa na glavi kad smo shvatili da se odvajamo od zacrtanog treka, a da je znatan broj ljudi ispred nas, na nizbrdici, kao za baksuz baš tu van mobilnog dometa. Nakon kraće seanse urlanja niz planinu, pitanja da li su nas čuli i kako da ih posle, za razumnu količinu vremena, nakon što se spuste u Rašku vratimo na Odvraćenicu (svakako po mrklom mraku), ispostavilo se da se ipak sve dobro svršilo – pojavljuje se Gruja, a za njim i Bane i naši nemački prijatelji. Dobro je, čuli su nas.

Kod Miloševe vodeU čemu je bio problem? Deo puta koji je nastavljao dalje grebenom, a koji je, po karti, bio ucrtan tako da prati Golijsku planinarsku transferzalu, očigledno nije spadao u kategoriju nasutih makadamskih puteva, već se radilo o zemljanom, šumskom putu, gusto uronjenom u vegetaciju, čije odvajanje je sa makadama bilo praktično nemoguće spaziti. Dotični put se očigledno od strane nečega što se kotrlja odavno ne koristi, a mi smo, posle kraćeg guranja na inicijalnom usponu i malo bauljanja kroz šikaru u pokušaju da pogodimo njegovu tačnu trasu, ipak uspeli da se dokopamo nagiba i podloge po kojoj je, uz sve veštije manerisanje učesnika ture pri nailasku na poteze dubljeg blata (kojih je u proseku bilo na tom delu puta na svakih stotinak metara), moglo nekako da se pedalira (doduše, znatno sporije nego što bi to bio slučaj na čvrsto nabijenom makadamu bez nekoliko cm debelog sloja lišća). Nasred tog poteza dobili smo priliku da se okrepimo na ledenom izvoru Miloševe vode. Kilometar dalje, opet smo se dokopali čvršće podloge i došli u priliku da prešaltamo u višu brzinu, sada već u trci sa nadolazećim mrakom… Nekom drugom prilikom ćemo saznati da li je možda, jedno kilometar istočnije i paralelno sa našom trasom, postojala i solidnija varijanta puta. No sve se zapravo dobro završilo, a niko na ovaj mali izazov nije negativno odreagovao, čak imam utisak da su svi to doživeli kao lep prilog raznovrsnosti trase. Tek koliko da ne bude sve baš savršeno predvidivo 🙂

Nas kojima je, usled nedovoljne konzumacije slatkiša usput pao šećer ili smo iz nekih drugih razloga u poslednjih nekoliko kilometara puta poprilično kalirali, mrak je sustigao već na prevoju na Crnom vrhu – bilo je vreme za vađenje baterijskih lampi. Kuša, Aca i ostatak društva već su grejali kosti u toplini motela „GOS“ na Odvraćenici (koji je bio naše odredište za narednu noć), hrabreći nas SMS-om da je spas blizu.

Mrkli mrak, samo 2 stepena iznad nule, škiljavo svetlo posle 51 km puta i 1550 m ukupnog uspona, a unutra topli radijatori, meki kreveti i – tuš. Delovalo je skoro nestvarno… Tuširanje je pre bio čin odmrzavanja, dovođenja pothlađenog organizma do normalne temperature, nego čin održavanja lične higijene, tako da smo čak i veliki centralni bojler motela uspeli relativno brzo da ispraznimo. Nakon večere koju kao da smo čekali čitavu večnost, dogovorili smo se šta ćemo činiti sa noćašnjim pomeranjem satova (našavši kompromisno rešenje da činjenicu da nam stoji na raspolaganju sat više za spavanje tek polovično ignorišemo), a onda smo popadali po svojim jastucima i ubrzo je orkestar drvoseča (koji je predvodio Bane kao najizrazitiji bas među nama) složno krenuo da testeriše 🙂

Svi putevi vode na Goliju :-)

Prvi deo – Golija, pripreme, dolazak Treći deo – Jankov kamen i SPUST!

Strane: 1 2 3