Foto album sa 38 fotografija više rezolucije od 17, 18. i 19. jula

Ka Ponoru i tresavama Koprena

17. juli 2008.

Put ka Ponoru

Put ka Ponoru

Kada se probudite dan nakon posete Arbinju, imate utisak da na tom prostoru nije ostalo više ničeg što vam može biti zanimljivo da vidite, ništa što vas može istinski ushititi. Svoje proputovanje Stare planine smo već ubacili u „nižu brzinu“, počeli smo više da odmaramo nego da nastojimo da u svakom danu vidimo što više toga, iako još nismo bili na Koprenu, dolini Jelovice, niti smo videli Slavinjsko Grlo i čitav predeo ispod Srebrne Glave, oko uspavanog sela Senokos. Jednostavno, bili smo u samom središtu lepote, a vremena smo imali još sasvim dovoljno. Šta ćemo da radimo danas? Hajde da odemo do Ponora, a onda da produžimo na Kopren i pokušamo da pronađemo i onaj gornji vodopad, ispod Tri Kladenca? Hajde!

Pred PonoromNišta nam više nije moglo pomutiti dobro raspoloženje, bili smo kao deca u fabrici slatkiša. Nismo mogli da napustimo Dojkince bez posete Ponoru, a radoznalost nas je vukla i ka vrhu Koprena, drugog vrha po visini na našem delu Stare planine, i ujedno najzaravnjenijeg vrha, na čijem platou bi se moglo napraviti nekoliko desetina fudbalskih igrališta. Naravno, kada ne bi bilo kleke, koja tamo ogromnom brzinom osvaja livade. Plan je bio da dan potrošimo tu, na visini, a da se na njegovom kraju preselimo dvadesetak kilometara jugoistočnije, do sela Kamenica, gde bismo našli konak u kući Sergeja Ivanova, veterinara, vlasnika farme magaraca i velikog zaljubljenika u Staru planinu i njenu prirodu. Čuli smo se pre polaska u planinu sa Sergejem i sve dogovorili (završni deo doline Dojkinačke reke je, zbog blizine Rosomačkog vrha gde se nalazi repetitor, jedno od ređih mesta na Staroj planini gde ima mobilnog dometa).

Unutar PonoraDo Ponora se izlazi solidnim šumskim putem, koji se od puta uz Dojkinačku reku odvaja desno uz planinu, 3 km uzvodno od doma. Njime se vrlo brzo stiže na prevoj Klisura između Stražne čuke i kote 1579, odakle se može niz greben, prema Bodinom vrhu i Ponoru, ili uz greben, preko Stražne čuke do Koprena. Iako je teoretski moguće odatle sići i u Jelovicu, put na drugu stranu je zarastao i eventualno figurira samo kao pešačka varijanta – čak ni za bicikl ne deluje naročito zgodan. Kao što smo planirali, prvo smo krenuli do Ponora, od koga nas je delilo još oko kilometar i po, preko livada. Ponor je svakako neobičan kraški fenomen, po onome što sam do sada imao prilike da vidim, jedinstven u Srbiji. Dnom kraške depresije smeštene na samom vrhu dugačkog grebena teku dva potočića, koja se spajaju i poniru u jami lociranoj pod gotovo vertikalnim zepadnim zidom depresije, u podnožju Bodinog vrha. Sama jama izgleda kao minijaturni podzemni amfiteatar čiji se jedan zid urušio, da bi kao na kakvoj pozornici posmatračima iz spoljnjeg sveta prikazao kompleksne podzemne tokove. Dva spojena potočića se u samom ulaznom delu jame spajaju sa trećim potočićem, koji dotiče podzemno, iz kamenitih lavirinata Bodinog vrha, tvoreći atraktivan, minijaturni kaskadni vodopad prekriven mahovinom (na žalost, sada je bilo jako malo vode, pa ni ovaj vodopad nije izgledao atraktivno kako ume). Onda zajedno otiču negde levo, u dubine Bodine strane. Ponor jednostavno treba videti uživo, jer ga nijedna fotografija ne može u potpunosti dočarati.

Od ponora smo se uputili na severozapad grebenom, ka Koprenu. Malo iznad prevoja, eto Lade Nive. Šumar, ovoga puta u aktivnoj službi, doveo gore kolegu sa šumarskog fakulteta. Verovatno poslom. Kolega uživa u pogledu na šumovitu dolinu Jelovice, Tupanac i ostale vrhove koji se u glavnom grebenu jugoistočno od Koprena pružaju ka Srebrnoj Glavi, i svi zajedno sedamo počašćeni istim pogledom, da malo popričamo. Koleginice beru borovnice, a mi grickamo poneku koja se nađe na dohvat ruke, pored mesta gde sedimo. Ima ih na sve strane oko nas. Upoznajemo se, i posle kraće priče, Goca i ja produžavamo dalje, ka Koprenu. Sam završni uspon na Stražnu čuku postaje izrazito strm, neravan i kamenit i ja predlažem da ne maltretiramo auto bez potrebe, pogotovo s obzirom da smo željni hodanja i da je rastojanje koje treba prepešačiti od te tačke do vrha Koprena dostižno za dana (bilo je tek pola 2). Parkiramo, stavljamo u male dnevne rančiće sve što nam treba (uključujući i baterijske lampe, za ne daj Bože) i nastavljamo pešački uspon, orni i gladni širokih vidika.

Ka visoravni Koprena

Ka visoravni Koprena

A širina je definitivno ono čega ćete se na Koprenu nagledati, jednako kao i na Bratkovoj Strani. Čim se posle jače strmine uz Strmnu čuku (valjda je po tome i dobila ime?) izverete na oko 1800 m, na plato Koprena, krećete puteljkom koji jedva opstaje u prostoru koji nepregledna polja kleke sve više osvajaju. Prolazite pored par jezeraca (ili bolje rečeno lokvi) i uskoro nailazite na raskrsnicu, gde se put deli na onaj koji prolazi s leve, i onaj koji prolazi s desne strane nižeg vrha Koprena. Teren je na tom delu do te mere blag, da bi se to teško uopšte moglo nazvati vrhom – preciznije bi bilo reći najviša tačka vršne ravnice. Taj plato je na Koprenu širok skoro 4 km, i dug preko 6 km, nudeći jedinstvene uslove za razvoj biljnih zajednica. Prolazeći stazicom preko severozapadne ivice Koprena, u nekom trenutku kleka ustupa mesto pravoj šumi smrče (doduše retkoj), kroz koju prolazite u dužini od skoro kilometra. Retki su na Staroj planini slučajevi kao tu, iznad Arbinja, da je gornja granica šume pomerena čak do 1900 m.

Uz tri kladenca

Uz tri kladenca

Približavamo se lokalitetu Tri Kladenca, gde na preko 1850 metara visine izvire Dojkinačka reka. Kleka je oko samog potoka prilično jaka i visoka i teško je kretati se tuda. Pokušavamo da idemo malo nizvodno, kako bismo ispratili tok i eventualno pronašli željeni vodopad, ali teren je praktično potpuno neprohodan – već razvijena stabla kleke se upliću u noge i čine kretanje izuzetno teškim i sporim, kroz „krošnje“ koje dopiru iznad struka. Ubrzo odustajemo od daljeg spuštanja tuda, zaključujući da ćemo potragu za tim, za sada još uvek hipotetičkim vodopadom, da ostavimo za neku drugu priliku, kad budemo imali više vremena da se penjemo iz Arbinja, jer deluje da je pristup odozdo ipak malo lakši. Krećemo ka, 3 km udaljenoj, najvišoj tački Koprena, prolazeći pored dva od tri kladenca i nesmotreno gazeći čitavom cipelom u mini močvaru koju je formirao jedan od njih. Nema veze, leto je, osušiće se usput. Iako baš nije blizu, najviša tačka Koprena, visokog 1963 m, neodoljivo privlači, jer znam da se sa druge strane, prema Bugarskoj, nalazi stenoviti odsek, kao i da mora da se sa te tačke pruža fantastičan pogled na produžetak grebena ka Srebrnoj glavi. Nastavljamo da tabanamo kroz meku travu (srećom, na tom potezu nema kleke), dok je sunce sve niže…

Tri čuke, sa ivice šume na severozapadnim padinama KoprenaDruga strana triju čuka - sa vrha Koprena

Onda u jednom trenutku shvatamo da su se u depresijama na našem putu formirale prave, pravcate tresave – područja gde površinski sloj zemlje pluta na podzemnim vodenim akumulacijama, neobično se ugibajući i podrhtavajući pod vašim nogama. Tresave predstavljaju pravu riznicu reliktne flore i faune, zakonom zaštićena područja koja su sve ređa na našoj planeti, koja su ujedno i najfražilniji ekosistemi (po važnosti i osetljivosti svrstani su odmah iza koralnih grebena!). A na Staroj planini ih ima na više mesta. Verovatno je, između ostalog i zbog njih, područje Koprena sa Arbinjem proglašeno za oblast sa prvim stepenom zaštite, najveću takvu na Staroj planini.

Malo po malo, korak po korak, uspinjemo se ka Koprenu, približavamo ivici, i već lagano počinje da se pomalja pogled niz liticu, ka Bugarskoj. Pogledamo li ka severu, vidimo nazubljene vrhove Tri Čuke, koji ka Bugarskoj takođe imaju vertikalne odseke, a u daljini, u izmaglici, izdiže se Midžorovih 2170 metara. Nešto pre 18 h, konačno smo tu! Kopren, 1963 m. Drugi vrh Stare planine u Srbiji i vidik koji je dobar barem koliko i onaj sa Midžora, a čini se i bolji. Iako smo se osećali kao da smo na krovu (ovog dela) sveta, nije bilo puno vremena za upijanje daljina. Mrak će za manje od dva sata, a za to vreme se treba vratiti bar do nekih 6 km udaljenog auta.

Greben ka Srebrnoj Glavi, s Koprena

Greben ka Srebrnoj Glavi, s Koprena

U EU bez vize - pozdrav s bele šengenske liste

U EU bez vize – pozdrav s bele šengenske liste

Krenuli smo opet preko beskonačnog travnatog tepiha Koprena, ovoga puta obilazeći niži vrh s druge strane, trudeći se da pronađemo optimalnu putanju kroz sveprisutnu kleku. Bila je to lagana, opuštena šetnja, koja nam je dozvoljavala da uživamo u egzotičnoj lepoti grebenova osunčanih zlatnim zracima zalazećeg Sunca. Prilika da, visoko sa planine, vidimo, doživimo i snimimo samo uranjanje Sunčeve narandžaste, užarene lopte za zapadne planine. A onda, da pod prvim pepeljastim zracima mesečine, stignemo do auta. Osećali smo se slobodni i potpuno opušteni, u tom veličanstvenom prostoru u kome nije bilo nikoga osim nas. Petnaestak kilometara šetnje preko Koprena bilo je neočekivano zanimljivo i ispunjavajuće, i učinili bismo to bilo kada ponovo. Čudo je Stara planina.

Zalazak Sunca na Koprenu

Sledeća strana

Foto album sa 38 fotografija više rezolucije od 17, 18. i 19. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12