Foto album sa 38 fotografija više rezolucije od 17, 18. i 19. jula

Sergej, Senokos, krug se zatvara

18-19. juli 2008.

Česma u centru KameniceBio je već uveliko mrak kada smo se dokopali glavnog puta ka Dojkincima. Vedra, ali za letnje uslove prilično ledena, prava planinska noć… Klizili smo tako kroz mrak, prolazeći kroz uspavana sela na putu ka Kamenici. Brlog, Visočka Ržana, Slavinja… Bez obzira na mrak, Sergejevu kuću u centru Kamenice sam po njegovom opisu lako prepoznao. Glavni „trg“ sa česmom, u centru jednog od onih staroplaninskih sela koja skoro da su ostala bez stanovnika. Mesto potpunog mira, u kome se nikada ništa ne dešava, gde prijatelji sede uz čašicu i gitaru dok cvrče zrikavci i proleću svici, prisećajući se nekih romantičnih vremena. Mesto do koga još nije stigao asfalt (mada ga ima u tragovima uzbrdo od Kamenice, ka Senokosu), ali, začudo, dopire signal mobilne telefonije iz smera obližnjeg Krivodola.

Sergej je kupio tu staru kuću tipične šopske arhitekture i renovirao je, ne narušavajući pri tom bilo šta od njenog izvornog identiteta. Etno motivi, detalji, relikvije, nalaze se posvuda, tako da zaista, kada u nju kročite, vi ste u očuvanom autentičnom ambijentu, među ručno tkanim ćilimima rukama njegove prabake, preslicama, stapovima, krčazima i devojačkim škrinjama. Gostima su na raspolaganju dve udobne sobe sa zasebnim kupatilom, jedna sa četiri, druga sa tri ležaja. U velikoj trpezariji mesta ima za dvadesetak ljudi, a frižider male kuhinjice uvek je napunjen svežim namirnicama, da gostima slučajno nešto ne zafali. Na kapiji vas dočekuju umiljati psi, raznih „formata“, bez lajanja, mašući repom, sve maza do maze.

Kada smo neki minut pre 22 h pristigli, Sergej nije bio tu. Morao je hitno da ode do Dimitrovgrada, ali su nas dočekali njegovi sjajni gosti, ekipa mladih naučnika, među kojima je bilo etnologa, lingvista, arheologa, botaničara, antropologa… Svi zajedno su tih dana radili na okolnom terenu, a nama je najveću pažnju privukla kolekcija okamenjenih fosila koju su sakupili. Ogromna kolekcija, u kojoj je bilo nekih zaista spektakularnih primeraka. Kada su videli koliko se Goca oduševila njihovim nalazima, čak su joj poklonili jedan deo kolekcije, i objasnili nam gde je nalazište, na putu ka Senokosu. To veče smo se proveli fenomenalno slušajući o njihovim više nego interesantnim nalazima i zapažanjima. Ostali smo za stolom do iza ponoći, ćaskajući sa veselim, mladim društvom, a onda smo lagano, nakon prvog pravog tuširanja na ovom putu, usnuli staroplaninske snove u Sergejevoj kućici iz bajke…

Sergejeva kuća - ako želite da svratite, potražite podatke u Bazi jeftine spavke

Sergejeva kuća – ako želite da svratite, potražite podatke u Bazi jeftine spavke

Sledećeg jutra probudili smo se potpuno odmoreno, lenjo se razvlačeći od sobe do trpezarije po jutarnju kaficu… Od jučerašnje prilično ozbiljne šetnje do Koprena smo se potpuno odmorili i bilo je vreme da razmišljamo šta ćemo dalje. Euforija vezana za padinu „Ploče“, kraj Kamenice, Gocu nije napustila preko noći, tako da je traženje fosila za nju predstavljalo primarnu težnju. Pažljivo slušajući kako se fosili zapažaju, uspela je da nađe jedan primerak, posle čega smo mogli da razmišljamo o daljim planovima. S obzirom da niko od nas dvoje ranije nije bio na području Senokosa, odlučili smo se na prilično neobavezno njuškanje unaokolo, zavirivanje po geografiji i slaganje u glavi osnovnih parametara okruženja, sticanje prve informacije o kraju. U nekom trenutku je naišao i Sergej, što je bila prilika da se konačno upoznamo (dotle smo se samo čuli telefonom). Sjajan momak, neposredan, otvoren, pleni već na prvu reč. Došao je da pokupi mlade naučnike da ih prebaci do Pirota, pošto je ovo bio njihov poslednji dan boravka na terenu. Čak i za ono malo vremena koje smo proveli zajedno uspeli smo da izmenjamo brdo zanimljivih informacija i ideja, naročito Goca, koja mu je i koleginica po struci (mada se ni on ni ona u životu ne bave isključivo veterinom). Kasnije se pojavio i Sergejev otac – Asen, koji živi tu u Kamenici, vodeći računa o Sergejevoj farmi magaraca, ali i gostima, kad god Sergej nije tu. Kada su se gosti spakovali, Sergej se takođe pozdravio sa nama, rekao nam gde da ostavimo ključ od kuće kada budemo izlazili, izvinio se što ne može tog dana on da ide sa nama po terenu, i poručio da se za sve što nam treba slobodno obratimo njegovom ocu.

Kada smo se oko podneva konačno nakanili da krenemo od Kamenice ka Senokosu, shvatili smo da su se letnje vrućine vratile. Pokušaj traženja fosila na terenu par kilometara uzvodno od Kamenice na koji su nas Sergejevi prijatelji uputili završio se preznojavanjem, gazeći po vrelom kamenju po najvećoj pripeci, u usled vrlo skromnog uspeha u pronalaženju bilo čega vrlo brzo smo rešili da produžimo dalje, po mogućnosti sklonivši se u debelu hladovinu šuma duž Vodeničke reke. Bili bismo srećni i da pronađemo lep vodopad na Vodeničkoj reci, čiju smo fotografiju prethodnog dana videli kod Sergeja u kući.

Sergejev kamin, stapovi i drugi sakupljeni predmeti

Sergejev kamin, stapovi i drugi sakupljeni predmeti

Senokos. Poslednje selo pod Srebrnom Glavom, na oko 900 m nadmorske visine. Gotovo pusto, kao i ostala staroplaninska sela. U centru sela, po vrućini, nikog nema. Desno se odvaja put ka Karibanji i čuvenim karibanjskim prašumama, pravo put nastavlja da prati Vodeničku reku, do pod samu granicu. Može li se izaći do Adžijine Korije i Mučibabe? Ili desno, ka Srebrnoj Glavi? Koliko god da nas je kopkala radoznalost, nad glavama nam je visila činjenica da nismo izvadili dozvole za kretanje u pograničnom pojasu, a patrole su ovde bile češće nego drugde.

Oko 2,5 km iza Senokosa, put naglo zavija u levo i počinje da se penje, odvajajući se od Vodeničke reke. Pomislili smo da se radi o putu koji se penje ka Mučibabi, ali je on, na naše iznenađenje, u nekom trenutku ponovo krenuo lagano da se spušta u korito Vodeničke reke. Očigledno je ovaj put napravljen jer je bilo teško probiti ga kroz njen kanjonski deo. Upravo onaj deo gde se nalazio vodopad koji smo videli na Sergejevoj fotografiji. Stigli smo do Debelog Rida, gde se put račvao na nekoliko strana, odvajajući se od reke. Kada sam pogledao na kartu, situacija nije delovala nimalo prijatno – bili smo na manje od kilometra vazdušne linije od granice, a skoro 1500 m nadmorske visine. A uopšte nije delovalo da se ozbiljno penjemo. Na koju god stranu dalje da se uputimo, bilo je izvesno da ćemo se još više primaći granici, a možda i stići do samog graničnog patrolnog puta, koji je nekada vojska koristila. Jesmo li raspoloženi za veliku pograničnu avanturu na terenu gde smo po prvi put u životu? Ma batali, drugi put… Videli smo kuda ovo gore vodi, sad hoćemo malo manje uzbuđenja po ovoj pripeci.

Korito, košara, a tu je i - gitara

Korito, košara, a tu je i – gitara

Vratili smo se par kilometara niz Vodeničku reku, a onda smo se spustili u njeno strmo korito, u nameri da se, ako i ne nađemo vodopad, barem ohladimo u njenoj hladnoj vodi. Proveli smo tu neko vreme, u dubokoj senci, pijuckajući piće iz konzervi i bidona koje smo ohladili u vodi i gazeći po istoj. Ostaćemo tu neko vreme, dok vrelina malo ne utihne. A onda idemo do Rosomačkog Grla, malog čuda prirode – predivno izvajane kanjonske litice sazdane od jurskih sedimenata. Posle jedno sat vremena provedenih u i oko Vodeničke reke (nismo našli vodopad), spustili smo se u Senokos, prošli kroz Kamenicu, odvezli se do Slavinje, i odatle prošetali do Slavinjskog Grla, početka kanjona reke Rosomače, tesnaca jedinstvenog izgleda sastavljenog od horizontalnih ploča, motiva sa mnogih razglednica iz ovog kraja. Divljenje, slikanje, sunčanje, lenčarenje, kupanje… Kupanje? Brrrr… Goca je probala, ali čak ni njen nepresušan entuzijazam za umakanje u svaku stojeću ili tekuću vodu nije bio dovoljan da je ubedi da zapliva u velikom loncu na samom početku kanjona. Čak i usred leta, voda Rosomače je ledena, osetno hladnija nego u drugim staroplaninskim rekama. Ostali smo tu do pred sumrak, a onda smo se, sa suncem koje je lagano potonulo za impozantan greben Vidliča, vratili Sergejevom udobnom konaku u Kamenici. Nakon ručka, kafica u društvu našeg domaćina Asena, koji nam je spontano priredio zabavu nakon što je Goca pitala „A ko svira gitaru?“. Tako smo duboko u nedrima Stare Planine oživeli šlagere i rok iz pedesetih, kada je Asen imao svoj bend u Nišu.

Još jednu noć smo proveli tu, u komforu na kakav na ovom putu nismo bili navikli, a presvučenim arhaičnom patinom. Naša velika staroplaninska avantura se bližila kraju (za sada) i možda bi se tu na krajnjem jugoistoku i zatvorio krug da smo imali pogranične dozvole. Mogli smo da se vratimo na neka mesta koja smo već obišli, da proberemo svoje staroplaninske favorite i konzumiramo ih do kraja. Možda da se zavučemo i u Jelovicu, gde nismo otišli. Možda da zavirimo i u selo Rosomač, da vidimo može li se iznad njega negde u planinu. Da se vratimo na Zavojsko jezero da kampujemo? Na Gocu nije ostavilo neki naročit utisak, pre bi imalo smisla vratiti se Toplodolskoj reci, duž koje smo tako nekako prebrzo projurili, a koja ima toliko toga da ponudi onome ko ume da uzme. Penjanje na Srebrnu glavu bez pogranične dozvole verovatno bi bilo previše rizično, pogotovo s obzirom da nas je tog jutra, u kući, pozdravila patrola pogranične policije, koja se raspitivala gde je Sergej i ko smo mi. Dobro je što smo bili tu, a ne tamo. Inače, pogranične dozvole su krajem 2008. godine ukinute, tako da će špartanje uz granicu biti mnogo bezbrižnije narednog leta. Ne, definitivno Stara pruža previše da bi se celokupan utisak zaokružio za desetak dana.

Ledene vode Rosomačkog grla

Ledene vode Rosomačkog grla

Recimo da smo zaokružili letnji plan i ispunili vreme koje smo brižljivo posvetili ovoj čarobnoj planini, a da pri tom još nismo bili u dovoljnoj meri svesni kako je snažan utisak ostavlila na nas u danima koji su protekli. Shvatali smo to danima čim smo je ostavili za sobom, kada smo se, onako gladni daljina, pomalo nesmotreno, kasnije tog dana uputili na zapad, želeći da još nekoliko dana odmora koliko nam je preostalo provedemo drugde. Odjednom, sve je postalo nekako previše obično. Nestale su one boje, oni oblici, one reke, one daljine, onaj mir, i kao da ničega više nije bilo. Ništa nas više nije ushićivalo, ništa nismo doživljavali kao lepotu, iako smo bili u nekim nesporno lepim predelima. Ali, kao da smo svoja čula izbaždarili za jače podražaje, bili smo privremeno gluvi i slepi za manje lepote, nisu nam ništa značile. Teško da posle Stare Planine čovek može da reaguje, ili primeti šta drugo, jednostavno, utisci su odveć jaki. Sve do jeseni, ostali smo u čežnji za minulim doživljajem, kao da nam je tamo ostalo čitavo biće. Sve dok se u oktobru nismo ponovo uputili u te krajeve, vodeći planinare. Ovoga puta sa dozvolama, naravno. I pored ranijih iskustava, nismo znali da će biti tako; da ćemo ostati opsednuti ponovnim odlaženjima, jer Stara Planina je jedan od onih predela, gde ako ostanete duže od vikenda, sve manje želite da se vratite. Ali sada ZNAMO, i to što znamo pokušavamo kroz ovu priču i fotografije da prenesemo vama, koliko god da je jedno opušteno putovanje ka crvenim oblucima Stare moguće samo neposredno doživeti. Doći će ponovo dugo, toplo leto, vreme za ispunjenje skrivenih pustolovnih želja.web stats Planinari su u Arbinju i onako spontano pitali – A kad kampujemo ovde? –

Zamisli želju...

Zamisli želju…

Povratak na naslovnu stranu

Foto album sa 38 fotografija više rezolucije od 17, 18. i 19. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12