Foto album sa 37 fotografija od 10. i 11. jula

Preko preče, vrludajući bliže srcu…

10. juli 2008.
Na Ravnorečkom potoku, neposredno pred ulivanje u Resavicu - prvi predah u divljiniBio je vreo letnji dan kada smo oko podneva napokon popakovali sve prnjice u našu Nojevu barku i uputili se ka jugu, bez jasne odluke kojim ćemo putem ići ka krajnjem odredištu. Ono u šta smo bili sigurni jeste da ne želimo da se prosto, transportujući se autoputem i magistralom ka Pirotu, za tili čas stvorimo tamo, već da na tom proputovanju želimo natenane da konzumiramo predele koji leže između Beograda i Stare, da pustimo da nam krajolici ispričaju svoju priču, popunjavajući svojevrstan mozaik. Kao što svaki klasičan roman ima uvod, razradu i zaključak, i nama je trebao uvod za ovu epopeju po Staroj planini. Želeli smo da prođe par dana pre nego što tamo stignemo, par dana u kojima ćemo da maštamo o mestu ka kome hrlimo i usput oštrimo svoja čula, prolazeći kroz neke ništa manje lepe predele.

Doduše, imali smo i jednu željicu „za usput“ – Goca je pre nego što smo krenuli predložila da popnemo Rtanj, ali ne opšte poznati Šiljak, nego Kusak (ili kako bi to ona rekla, „trticu“), njegov drugi vrh, zapadni ćošak njegovog grebena smerom iz sela Lukovo, što sam ja sa oduševljenjem prihvatio. Dakle, za početak je trebalo odabrati neki od mogućih puteva ka Rtnju. Kako je već bilo kasno da bismo tog dana izašli na Rtanj, a još uvek rano za spavanje, predložio sam da sa autoputa ne izađemo kod Paraćina, već da to učinimo mnogo ranije, kod Svilajnca, ne bismo li se što pre zavukli u zelenilo Kučajskih planina i presekavši ih sa severozapada ka jugoistoku, prošavši rečnim dolinama Resavice, Nekudova i Radovanske reke i visoravnima Valkalucija i Velike Brezovice, iznenadili Rtanj sa severa.

Vodopad Prskalo, po retko lepom danu

Onog trenutka kada smo u Resavici sišli s asfalta, prebacili smo u nižu brzinu i zaustavili merenje vremena. Nekoliko kilometara dalje, prolazeći kanjonom Resavice, prvi put smo ugasili motor. Spustili smo se na lepu livadu pored reke (na kojoj su, na žalost, još uvek vidljivi tragovi orgijanja „prvomajaca“ u vidu tone ostavljenog đubreta), na čijem kraju je dobro skriven kanjončić Ravnorečkog potoka, jedan minijaturni biser u ogrlici prirodnih lepota Kučaja. To je bio naš prvi kontakt s vodom na ovom putu, nešto zbog čega smo, zapravo, i krenuli ka Staroj planini. Za razliku od većine planinara, nas izlasci na planinske vrhove baš i ne uzbuđuju previše; daleko više ushićenja donose nam prelepe rečne doline, vodopadi i razni, skriveni oblici reljefa u pejzažu nekog prostora.

Nastavili smo bezbroj puta prevezenim (što džipom, što biciklom) putem uz Resavicu i Nekudovo ka Valkaluciju, tom zmijicom rečnih dolina koje se gotovo neprimetno uspinju ka visoravnima Kučaja na svom 21 km dugom putu od asfalta u Resavici do Valkalucija. Sledeća stanica, i prilika da se ruča bila je kraća pauza kod Prskala, tog, mogu slobodno reći, čuda prirode, vodopada koji nije nalik na bilo koji drugi koji sam u životu video, sa čijeg bigrenog šiljka se sliva voda kao da je neko namerno izdubio kanalić baš tuda, po najvišem i naisturenijem delu ove prirodne skulpture. Prskalo je sjajno mesto za kampovanje, ali nama je još bilo rano za konak; želeli smo još da potražimo i Pećuru na Radovanskoj reci i da tog, prvog dana, zadenemo kućicu negde što bliže našem sutrašnjem cilju, Rtnju. Napredujući dalje preko nesagledivih Kučajskih prostranstava ubrzo smo se obreli na zlatnim zracima popodnevnog sunca obasjanoj velikoj livadi Valkalucija, da bismo nakon kraćeg prolaza preko šumovitog glavnog grebena Kučajskih planina na delu gde je on tek u začetku stigli i do čistina Velike Brezovice, čije se potpuno ravne livade pružaju kilometrima unaokolo. Tu smo imali i prvi susret sa ljudima nakon tridesetak kilometara puta od Resavice – nekoliko krava i ovčica čuvali su jedna baka i deka.

Spust niz Radovansku reku otpočeo je susretom sa kamionima drvoseča, ubrzo nas provevši pored njihove „baze“ ispod Gajinih Mlaka. Ovo je jedini put na Kučaju koji se tokom zime koliko toliko održava u provoznom stanju, ne toliko zbog eksploatacije šuma koliko zbog činjenice da je to najlakši način za stizanje do šumskog gazdinstva na Velikoj Brezovici, najvećeg šumskog objekta na Kučaju i jedinog sa ljudskom posadom 365 dana u godini. Svi drugi prilazi vode preko velikih otvorenih površina koje je jako teško održavati, gde jaki vetrovi za tili čas naprave smetove i po par metara visoke. Dakle, ovaj lagani, skoro 30 km dugi spust rečnom dolinom predstavlja pravu šumsku „magistralu“, put čija uzana traka kaldrme na sredini svedoči da su ovuda karavani prolazili još u tursko, a možda i rimsko doba. Otprilike na sredini puta niz Radovansku reku stiže se do suženja, njenog kanjonskog dela zvanog Žljebura, gde se nalazi i Pećura, jedna od prerasti istočne Srbije. Sumrak je već osvajao dok smo prolazili poslednje kilometre pred kraj sve šire doline Radovanske reke, tražeći pogodnu livadu za šator. Osmatrajući teren s obe strane puta, iznenada smo se našli oči u oči sa pravim, pravcatim sokolom, na samo par desetina metara od nas! Ne znam da li je naše ili njegovo iznenađenje bilo veće, jer smo se tako ćutke gledali neko vreme, ali pre nego što smo uspeli da sprovedemo drski plan da fotoaparatom ovekovečimo trenutak, on je snažno zamahnuo krilima i otisnuo se nazad, ka liticama Žljebure, brzo nestavši iz vidokruga. Bio je to jedan od onih retkih susreta koji vam u duši ostavljaju pečat i nepokolebljivu spoznaju lepote koja vas je namamila na takva mesta.

Sunce je otputovalo na zapad...

Sunce je otputovalo na zapad…

Dok se zapaljeno letnje nebo lagano gasilo u rumenilu, Goca je došla na sjajnu ideju – hajde da odemo do vrela Crnog Timoka u Krivom Viru i tamo, na livadi ispred vrelske pećine, prenoćimo? Rtanj nam je odatle vrlo blizu, tako da ćemo sutradan ujutro za tili čas stići do Lukova i blagovremeno otpočeti nimalo lako osvajanje „trtice“. Kada smo stigli do Krivog Vira već je uveliko pao mrak, ali smo i pored toga put do vrela legendarne reke istočne Srbije lako pronašli. Lepa zaravan pod vrbama sa stočićem pored bila je naš prvi konak van urbane vreve, prilika da se opustimo i sanjamo o bajkovitim predelima koje ćemo narednih dana pohoditi…

Sledeća strana

Foto album sa 37 fotografija od 10. i 11. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12