Foto album sa 37 fotografija od 10. i 11. jula

Osvajanje „Trtice“

11. juli 2008.

Na vrelu Crnog Timoka

Na vrelu Crnog Timoka

U petak, 11. jula, osvanulo je predivno sunčano jutro, koje je obećavalo vreo letnji dan. Goca se (za nju potpuno netipično) probudila u cik zore i dok sam ja izbauljao iz šatora već popila jutarnju kafu uz žubor Timoka. Nismo oklevali sa pakovanjem, želeći što pre da se suočimo sa svojim prvim letnjim izazovom- usponom na Rtanj smerom kojim se retko ko penje, stazom koja nije markirana i koja nije znana. Ipak, zastali smo još trenutak na vrelu Timoka, želeći da obiđemo sam ulaz vrelske pećine i vodenicu pred njom gde, kako Vojislav Ilić napisa, „Gore sjaj sunca, čar zelenog krša dole iz krila sumorne divljine otrgnut Timok bruji i iskače iz crne, hladne memljive pećine“.

Iako smo pod Rtanj, u Lukovo, stigli pre 8 h, sunce je već odskočilo, jutarnjom vrelinom obećavajući pravi tropski dan. Poneli smo sa sobom vode na uspon koliko smo mogli, znajući da je veliko pitanje da li ćemo u vreme suše išta zateći na par izvora koji su na starim kartama bili ucrtani na putu do gore. Pred nama je bilo oko 1000 m žestokog nagiba, koji treba savladati na samo 4 km dužine puta. Srećom, većim delom idući kroz gustu šumu. Veranje uz Rtanj oštrim grebenom Crvenih stena, kozjom stazom koju odavno niko nije krčio, u nekim delovima temeljno uraslom u zelenilo, gde čak ni lovci iz Lukova nemaju običaj da zalaze. Bio je to svojevrstan test, završna proba za uspon „Rtanj super sever„, koji je Goca par meseci kasnije izvela s punim autobusom planinara Železničara, i koji se dugo nakon toga prepričavao.

Uz "trticu" Rtnja

Uz „trticu“ Rtnja

Ako smatrate da je standardna maršruta severnom stranom Rtnja jedan od težih uspona po planinama Srbije, ovo je barem 30% teže, što se lako da naslutiti i iz činjenice da vam za savladavanje 1000 m visine na raspolaganju stoji 4 umesto 6 km. Nijednog trenutka nemate priliku za predah, neku zaravan, utabaniju stazu, već se nekoliko sati, onom brzinom kojom uzmognete, penjete „uz nos“ – sve dok, nakon što savladate završnu livadu nagiba preko 45 stepeni, ne izbijete na početak „kičme“ Rtnja i pred vama pukne pogled na čitav greben i sam Šiljak iz neobičnijeg ugla nego što ste ga ikada videli. Tada ste već na 1300 m visine i sa tačke gde se nalazite imate savršen pregled grebena Samanjca koji se, potpuno obrastao šumom, pruža ka zapadu i dolini Morave.

Kusak i Šiljak viđeni iz neuobičajene perspektive

Kusak i Šiljak viđeni iz neuobičajene perspektive

Oprez uz stene...

Gore smo bili oko podneva, u međuvremenu popivši 3-4 litra vode koju smo sa sobom poneli, koja nas je usput kroz potoke znoja napuštala gotovo brže nego što je ulazila na usta. Vreme za ručak i zasluženi predah, uživajući u jednom od najširih vidika u Srbiji. Na severu nepregledna prostranstva Kučaja, u daljini se vide Veliki Krš, Stol i Deli Jovan. Na zapadu se zelene Samanjac, Rožanj i Bukovik, na jugu se iza Sokobanjske kotline izdiže masiv Device i Ozrena, u desnom ćošku se nazire Jastrebac, a levo se naslućuju obrisi Svrljiških planina i, na samom horizontu, Stare planine. Tupižnica, verna istočna pratilja Rtnja, na ovoj strani nam je zaklonjena samim njegovim grebenom i piramidom Šiljka. To je naše sledeće odredište.

Opojni miris cveća i lekovitog bilja nas je gotovo uspavao, dovodeći nas u iskušenje da gore ostanemo u nedogled, ali trebalo je krenuti dalje. Sat vremena kasnije već smo se spuštali istim putem ka Lukovu. Gotovo dehidrirali, potražili smo izvore, da bi se ispostavilo da voda na njima teče tako tanušnim mlazom da se može piti samo direktno, sa lišća. Ništa strašno, i tako ćemo uskoro stići do auta, gde uvek imamo par kanistera od po 5 litara vode (doduše, u ovim uslovima verovatno vruće). Spustili smo se u Lukovo oko 16 h, po najvećoj upeci, pri temperaturi od 35 stepeni u hladu. Meštani, koji su radili nešto oko voćki na livadi gde smo parkirali, s čuđenjem su nas gledali, verovatno se pitajući kakva se to vrsta ludaka muva po vrletima Rtnja u ovo doba i s kakvim ciljem. Posle kraćeg oklevanja uspostavili smo komunikaciju, i tada smo saznali legendu o udubljenjima u steni ispod Kuska u kojima kaplje voda, gde su pomenuti hajduci, pećina i naravno, neizbežno skriveno blago. Bilo nam je krivo što tu priču nismo čuli pre uspona, jer bismo se u tom slučaju barem potrudili da ih pronađemo. No biće prilike. Jedan udarnički uspon na kome smo bombardovani kontrastnim pejzažima Rtnja i okoline ostao je za nama, bili smo prilično iznureni i bolnih nogu i posle toga nam je pre svega trebalo ono zbog čega smo i napustili Beograd na par nedelja, a to je – ODMOR.

Foto album sa 37 fotografija od 10. i 11. jula

Sledeća strana

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12