Foto album sa 35 fotografija više rezolucije od 12. jula

Povratak u zavičaj i spontani uspon na Tupižnicu

12. juli 2008.

Dug letnji dan je još uvek bio daleko od svog kraja. Imali smo dovoljno vremena da smislimo gde ćemo pobosti svoju kućicu naredne noći, vremena da nađemo neko zaista lepo mesto na našem putu ka Staroj. Kada smo se ponovo dokopali magistrale znali smo samo da želimo dalje na istok, nesigurni da li da se od Boljevca uputimo putem direktno ka Knjaževcu, duž južnih obronaka Tupižnice, ili da nastavimo da vrludamo, u najboljoj tradiciji prethodnog dana. Nakon što smo na OMV pumpi kod Boljevca popunili rezervoare i njemu i sebi, onako umorne i oznojene magnetski je privukla ideja zaranjanja u svežinu Grliškog jezera, velike akumulacije koja se nalazi nadomak Gornje Bele Reke, sela mojih predaka na severoistočnim obroncima Tupižnice. Tu smo imali opciju da podignemo šator na samoj obali jezera, ili da nakon kupanja produžimo još 4 km dalje zavlačeći se u skute Tupižnice i prespavamo u mojoj kući.

Grliško jezero

Grliško jezero

Lagano plutanje magistralom ka Zaječaru uz klimu na maksimumu i pijuckanje gaziranih otrova (ja) i piva (Goca) malo nas je povratilo u život, a nisko sunce iza naših leđa je predelima pred nama davalo jarko zlatnu nijansu, izmamljujući nam osmeh zadovoljstva i osećaj da život jeste lep, kada znaš da ništa ne moraš i da možeš u svakom trenutku da odlučiš da kreneš ovamo ili onamo, prateći svoje impulse. Zaječar smo samo okrznuli, skrenuvši kod kasarne na ulazu u isti desno, na put koji vodi ka selima severno od Tupižnice. Izašavši na vrh Bratujevca, polulevo je pukao pogled na lice Tupižnice koje malo ko poznaje, njenu blagu, šumovitu istočnu stranu koja pomalo podseća na Malinik posmatran s Kučaja, dok je desno u zalazećem Suncu ostala kupa Rtnja. Mi smo skrenuli putem levo naniže, van dometa mobilne telefonije, spuštajući se ka Grliškom jezeru i zaboravljenim selima čije stanovništvo rapidno iščezava…

Doručak pred kućom - prvo je trebalo pokositi koprive

Doručak pred kućom – prvo je trebalo pokositi koprive

Na jezeru smo, kao što je to po vrelom letnjem danu uvek slučaj, zatekli izvestan broj zaječaraca, kupača i pecaroša. Voda je bila sasvim prijatna, tek se blago mreškala, a kućice tek nešto veće od šatora koje deluju kao da ih je od priručnih materijala sklepao lično Robinzon Kruso bile su preko puta nas, na drugoj obali, čekajući da njihovi robinzoni čamcima pristignu u svoju oazu mira. Kupanje u jezeru nam je baš prijalo, uz rizik da količina soli koju smo na svojoj koži doneli sa Rtnja napravi pometnju među slatkovodnim stanovnicima jezera. Kako je dnevno svetlo sve više curilo nebom ka zapadu, na kraju smo odlučili da prenoćimo u prijatnoj toplini moje kućice u Gornjoj Beloj reci, kao jednoj od retkih prilika da pod leđima imamo nešto više od tanušne šatorske podloške tih dana.

Povratak u postojbinu je uvek prilika da se onjuše neki zaboravljeni mirisi, uspomene izvuku iz naftalina i da se nostalgično prisetim detinjstva, nasmejanog lica koga više nema koje me je dočekivalo na pragu oronule kućice, da razmislim o vremenu koje je prošlo i da se priupitam gde sam i kuda idem, šta sam uradio sa svojim životom od vremena kada je ovo bila jedna od retkih divljina koje zaista poznajem. Selo koje ima struju i telefone, ali tu se tekovine civilizacije koje su do njega stigle završavaju. Još stotinak staraca živi svoje živote na način ne mnogo različit od onoga kako su živeli pre par vekova, sve je više praznih kuća zaraslih u koprive. Onaj nepogrešivi osećaj zaustavljenosti u vremenu koji je sveprožimajući na Staroj planini, i do ovde dopire. Blizu smo, a torlačko stanovništvo ovih sela deli istu sudbinu sa stanovnicima Stare. Drevni zanati odumiru. U okolini Tupižnice ne postoji više nijedan opančar, a Bučje je bilo poznato po opančarima. Sve valjavice u klisuri Lasovske reke nadomak mog sela su se urušile pod zubom vremena, a belorečki valjavičari su pre manje od sto godina još uvek bili nadaleko poznati (moji preci su bili upravo valjavičari). Stazice, nekada žive, kojima su se provlačili pastiri i njihova bezbrojna stada ovaca, sada su zarasle u trnje. Vukovi su se vratili na Tupižnicu. A Sunce još uvek izlazi iza istog onog kamena iza koga je izlazilo i kada sam imao 15 godina i mislio da je samo mašta granica onoga što možemo.

Obilazimo Tupižnicu...Putovanje kroz prostor i vreme se nastavlja. Trećeg dana našeg puta ka Staroj nismo se trudili da prerano ustanemo, baškareći se u komforu kućice i tegleći kosti, dobro izmučene jučerašnjim pentranjem po Rtnju. Moje drage komšije su se, kao i uvek, zdušno potrudili da ne nastavimo put gladni, pomalo zbunjeni zašto ne ostanemo malo duže. Želeo sam Goci da pokažem to uspavano selo, ali dometi naše radoznalosti tog leta bili su daleko veći, a glad za egzotičnim prizorima neutoljiva. Oko 11 sati popakovali smo sve stvari u „indijanca“ i produžili ovaj nostalgija trip, izlokanim zemljanim putevima ka klisuri Lasovske reke i Hajduk Veljkovom braništu. Koji trenutak je potrajala dilema da li da se spustimo pešice u klisuru, na stene gde sam tokom odrastanja provodio sate i dane čitajući, meditirajući i razmišaljajući o smislu života, ali nesnosna letnja vrelina (po kakvoj su poskoci sigurno izašli na sunčanje po tim stenama) nas je odvratila od toga. Malo smo i kasno krenuli, ipak ne odustavši od želje da se na kraju tog dana dokopamo Stare planine, tako da nije bilo puno vremena za usputne geografske digresije. Namera mi je bila da pređemo na drugu stranu Tupižnice, prođemo selo Lasovo i bacimo pogled na planinu sa njene spektakularne, zapadne strane, na kojoj se čitavom dužinom nalazi više stotina metara visok stenoviti odsek.

Nakon što smo dobro osmotrili Tupižnicu, prošavši pod njenim zapadnim odsekom čitavom njegovom dužinom, prošli smo i kroz selo Bučje, na putu ka Knjaževcu. „A imamo li vremena da se popnemo na Tupižnicu?“ „Paaa… (pogledah na sat i videh da nije preterano mnogo sati, tek je prošlo podne) Što da ne! 🙂 „

Ulaz u Tupižničku ledenicu

Ulaz u Tupižničku ledenicu

Ubrzo sam skrenuo na uzani asfalt ka Manjincu, od koga se odvaja nikada popravljani jednotračni asfalt ka vrhu Tupižnice, jedan žestok uspon pravljen za potrebe TV i vojnog releja koji se nalaze na području Bučanskog kamena, koji vas na nepunih 9 km dužine od skretanja iza Bučja izvlači sa 400 na čak 1100 metara visine. To je danas jedini način da brzo doprete u srce Tupižnice, čiji su nekada brojni pastiri odavno izumrli (početkom osamdesetih godina prošlog veka imao sam prilike da noćim u kolibama kod poslednjih od tih staraca, Koželjaca), njihove kolibe u planini su popadale, a njihovi putevi toliko zarasli da ni traktori njima više ne mogu da se probiju. Danas je Tupižnica (ili barem veći deo njene visoravni i njeni severoistočni obronci) potpuno pusta planina, u koju čak ni lovci ne zalaze dublje, bilo zimi ili leti. Kameniti puteljak koji se odvaja još kilometar od završetka asfalta kod releja i spušta do nadaleko čuvene jame – Tupižničke ledenice – jedini je preostali tupižnički šumski put kojim se bilo šta motorizovano može probiti do visoravni. Pored Ledenice postoji ozidana česma, koja je, na žalost, kao posledica klimatskih promena, odavno presušila, tako da na samom platou Tupižnice nigde nema vode; ako želite da kampujete na livadi pored ledenice, moraćete vodu da donesete sa sobom. Najbliži izvori nalaze se pod kamenim odsekom Tupižnice nekih tristotinak metara niže, do kojih se može stići kozjom stazicom.

Na Tupižnici

A Tupižnica je lepa, i široj populaciji gotovo nepoznata planina. Svakako njen najatraktivniji deo jeste područje oko ledenice, ka jugu i najvišem vrhu, Bučanskom kamenu, za koji neka merenja tvrde da je par metara viši od severnije Glogovice, dok druga govore da su jednake visine. Po samoj ivici kamenitog odseka, pretežno kroz boriće, vodi jako lepa, uzbudljiva stazica, koju su zaječarski planinari poslednjih godina pedantno markirali, staviviši na sam vrh – betonsku pečurku. Pogled na Rtanj sa Tupižnice je prosto očaravajući, učvršćujući vas u uverenju da su ove dve „ostrvske“ planine severoistočne Srbije, u stvari, par. On i ona.

Tupižničke vertikale 1"Pečurka" na TupižniciTupižničke vertikale 2

Uživajući u iznenadnoj i potpuno spontano upriličenoj poseti najvišem vrhu Tupižnice, nije nam se sa nje silazilo, ali je vrelina bila još jača nego prethodnog dana na Rtnju i želeli smo dan da završimo pored neke tekuće vode, koje gore nije bilo ni u najavi. Iskoristili smo barem priliku da gepek napunimo popadalim granama borića kojih je bilo u izobilju duž same ivice grebena, koji fantastično gore i sasvim sigurno će nam dobro doći da se zgrejemo pored vatre u ledenim letnjim noćima viših predela Stare planine (koliko god nam pomisao na hladnoću u toj letnjoj vrelini delovala neverovatno). Oprostili smo se od Tupižnice, obećavši sebi da ćemo ponovo doći, možda čak i da provedemo noć na livadi pored ledenice, a onda smo se lagano skotrljali u dolinu, ka Knjaževcu.

Sledeća strana

Foto album sa 35 fotografija više rezolucije od 12. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12