Foto album sa 30 fotografija više rezolucije od 14. jula

Ulazak u srce planine

14. juli 2008.

Gornji Piljski vodopadOsvanulo je sunčano, letnje jutro, ali smo mi dugo ostali u dubokoj senci Midžora, koji je na severoistoku zaklanjao Sunce. Tog dana sam želeo da pređemo na drugu stranu planine, preko Krvavih bara do Arbinja, ali sam znao da to neće biti jednostavan poduhvat, s obzirom na činjenicu da je prethodne godine bujica kataklizmičnih razmera srušila sve mostove u Arbinju i znatno oštetila put od Toplog Dola preko Krvavih bara i Arbinja do Dojkinaca. Nisam ni od koga mogao da dobijem precizne informacije da li je put prolazan (jednostavno niko nije pokušavao da ide na tu stranu), ali sam računao s tim da barem do prevoja na Krvavim barama sigurno jeste, a za dalje se može krenuti alternativnim pravcem, po grebenu Bratkove Strane ka Vrtibogu.

Nakon što smo doručkovali i popakovali kućicu u „indijanca“, vratili smo se nekoliko kilometara niz Javorsku reku, do odvajanja puta ka Krvavim barama. Već na serpentinama do Pilja bilo je očigledno do koje mere su prošlogodišnje bujice oštetile ovaj put koji je vojska gradila 1968; 2006. njime je bilo moguće proći (barem na tom delu) i putničkim kolima, sada se na to više nije moglo ni pomišljati. Duboke vododerine i izvaljeno stenje mestimično su predstavljale ozbiljan izazov za proračun geometrije kretanja. Ipak, veliku stenu koja se odvalila sa Pilja i pala direktno na put, koju smo u jesen 2007. zetekli tu, neko je sklonio, što je bilo ohrabrujuće. Napravili smo još jednu kraću jutarnju pauzu kako bismo obišli i gornji Piljski vodopad (on je mnogo bliže putu i lako dostupan), a onda smo lagano nastavili beskrajno krivudanje ka 400 metara višim Krvavim barama, bez previše strepnje o mogućnosti da se do onde stigne. Prolazili smo kroz prelepu, osunčanu mešovitu šumu, diveći se prizorima Mižora i ostalih vrhova u glavnom grebenu s druge strane doline. Kada sam već bio ubeđen da samo što nismo stigli do prevoja, na manje od tri kilometra udaljenosti od istog, nesavladiva preperka na putu – veliki odron. U širini od nekoliko desetina metara, jednostavno se ogromna količina zemlje sručila na put, a povrh nje je palo nekoliko gorostasnih smrča za koje bi trebalo poprilično vremena da se iseku i motornom testerom (koju nismo poneli). Na levo krug, tuda proći nećemo.

Razmišljao sam trenutak da li je moguće uz greben koji kreće pola kilometra ranije izbiti direktno na Bratkovu Stranu, ali sam u nedostatku iskustva sa prolaskom tuda ipak rešio da ovo letovanje ne pretvaramo u ekstremne 4×4 eksperimente. Bilo je tu isuviše nepoznanica – od toga da li konfiguracija terena uopšte dozvoljava izlazak, do pitanja koliko će se još debala, ili guste, neprolazne kleke isprečiti između nas i grebenskog puta po Bratkovoj strani. Ipak nas je od vrha grebena delilo još čitavih 400 m nadmorske visine. Kasnijom analizom satelitskih snimaka tog terena kod kuće pokazalo se da bi vredelo pokušati. Ali to nekom drugom prilikom, kad ne budemo prepušteni sami sebi, već kada budemo mogli da računamo na pomoć druge „braće po off-road oružju“.

Spust sa vodopada...Nema dalje... Odron je blokirao put ka Krvavim barama

Preko preče naokolo bliže (a svakako bezbrižnije i opuštenije), krenusmo mi tako da poništavamo par desetina kilometara pređenih pored gornjeg Piljskog vodopada vraćajući se ka Toplom Dolu, spuštajući se ponovo u toplinu razigranih crvenih reka, radujući se nenadanom susretu sa Zavojskim jezerom, preko koga sam mislio da uhvatimo put ka Bratkovoj strani. Kad smo se ponovo sa preko 1500 m visine spustili na 500 m shvatili smo da je ovaj dan bio vreliji od svih prethodnih – temperatura je prešla 40 stepeni. Niz Toplodolsku reku, onda uz Visočicu, sve do brane i plave jezerske vode. Zastali smo da se, barem na kratko, okupamo u jezeru, jer je vrelina bila neizdrživa. Onda smo produžili serpentinama uz Stojanovski Rt ka 1496 m visokom Stražištu, jednim prilično intenzivnim usponom (gde bi se i pešak ozbiljno zadihao), gde je na toj temperaturi motor bio sve vreme na granici prokuvavanja.

Zavojsko jezeroŠuma koja je gorela

Tu smo videli scenu od koje se zaista srce cepalo – posledice velikog požara iz 2007. godine. Ogromne povšine padina pod borovom šumom koje se prostiru od samog jezera naviše bile su pretvorene u zgarište. Crni, umesto zelenih borova, zemlja na kojoj i trava tek kreće stidljivo da raste. Ko zna koliko će godina biti potrebno da se ova šuma obnovi, da između ovih stabala pretvorenih u utvare niknu mladice, začetak nove šume. Spomenik ljudskom nemaru i gluposti, i sveopštoj nesposobnosti i neorganizovanosti državnih službi zemlje u kojoj živimo.

Put nas je sve vreme vodio dalje, više, brzo smo stotine metara ostavljali za sobom i na 1500 m visine smo se našli brže nego što smo se nadali. Šuma je konačno ostala ispod nas. Stigli smo na verovatno najveći visokogorski livadski plato u ovoj zemlji, po kome su ne tako davno pasle stotine hiljada ovaca i bezbrojna stada krava i divljih konja. Greben Bratkove Strane se, u širini od nekoliko kilometara, pruža više desetina kilometara ka Visočkoj Ržani, razdvajajući Toplodolski sliv od sliva Dojkinačke reke. Na Mramoru se račva u dva kraka, od kojih se jedan, zapadniji, preko Belana i Stražišta spušta ka brani Zavojskog jezera (ovaj krak kojim smo se mi popeli), dok drugi skreće ka jugoistoku i preko Ručke čuke, Pakleškog vrha i Subine čuke lagano se spušta ka spoju Dojkinačke reke i Visočice.

Preko beskrajnih pašnjaka po grebenu, ka Bratkovoj Strani

Preko beskrajnih pašnjaka po grebenu, ka Bratkovoj Strani

Teško je rečima opisati razmere tih visokogorskih prostora, to se jednostavno mora doživeti. Čak i terencem, preko livada i kolotrazima sve više zaraslim u kleku (koja ostvaja pašnjake jer više nema stoke), za prevaljivanje tih rastojanja potrebni su vam sati. Na biciklu biste, uronjeni u te beskrajne livade, lako proveli čitav dan, a pešice bi vam, ako ne pronađete optimalnu putanju kretanja, brzo ustrebalo neko prenoćište na čistini. A njega jednostavno nema, sem nekoliko urušenih pastirskih koliba u blizini Arbanaškog kladenca na Vrtibogu, najpoznatijeg izvora na ovom prostoru.

Ostaci mlekare na VrtiboguVrtibog

Nekada je ovde bila velika farma ovaca i krava, gde su seljaci nekoliko sela pored Zavojskog jezera – Velike i Male Lukanje, Gostuše i Bele – držali svoju stoku preko leta. Tu je bila mlekara, u kojoj je pravljen sir, čuveni Pirotski kačkavalj, koji se još uvek pravi u nekim selima na planini (postoji mlekara u Dojkincima, gde se sir može i kupiti). Danas na ovoj nekadašnjoj farmi samo jedna prostorija još uvek ima čvrst krov koji ne prokišnjava i deluje kao da se u njoj povremeno boravi. Još uvek po ovim beskrajnim pašnjacima nekoliko pastira čuva stada, ali to je daleko od nekadašnjeg obima stočarstva na tom prostoru. Ljudi kao da su na ove pašnjake i njihov dragocen potencijal zaboravili. Ostali su samo kao prirodna lepota, da nas podsećaju na ono što je nekada bilo.

Klizeći po vrhu grebena, preko Belana i Mramora, do 1943 metra visoke Bratkove Strane, osećali smo se kao da plovimo po beskrajnom plavom nebeskom okeanu, potpuno slobodni i svoji. Zastajkivali svaki čas, osećajući travu pod bosim nogama, slikajući cveće i berući borovnice. Nigde nam se više nije žurilo. A sam vrh Bratkove Strane je jedno uzvišenje popločano tankim, tamnim kamenim pločama, istim onim pločama kojima se pokrivaju krovovi po staroplaninskim selima. Neke od njih su toliko tanke i ravne da deluju kao da ih je kamenorezac obrađivao. Naišavši na savršeno ravan, gladak kamen na samom vrhu, nismo mogli da odolimo – pala je jedna duža seansa sunčanja na 1943 m visne, sa fantastičnim pogledima koji se pružaju na sve strane, otkrivajući nam celu Staru planinu kao na dlanu. Zbog svoje centrane pozicije, Bratkova Strana je jedan od najboljih vidikovaca na Staroj planini, sa koga možete da steknete jako dobru sliku o položaju raznih njenih vrhova i dolina.

Kamene ploče na vrhu Bratkove Strane

Kamene ploče na vrhu Bratkove Strane

Ali, koliko god letnji dani bili dugi, i njima u nekom trenutku dođe kraj. Ovaj, najvreliji od svih, počeo je da se primiče svom završetku dok smo mi kulirali na vrhu Bratkove Strane. Gde ćemo da zanoćimo? Želja mi je bila da se spustimo na Krvave bare, a odatle u završni deo Arbinja, pod samim Koprenom, iznad porušenih mostova na Dojkinačkoj reci. Praktično da nesavladive prepreke savladamo tako što ćemo im prići otpozadi, zavukavši se u srce srca Stare planine, njegov najveći i svakako najlepši rezervat. Mesto gde vam lepota do te mere bombarduje čula da posle toga duže vreme ostajete ravnodušni na „lepote“ drugih planina, kao kada nakon direktnog gledanja u Sunce neko vreme ništa ne vidite, dok vam se zenice i očni receptori ne vrate u normalu.

Levo ili desno?

Levo ili desno?

Spust sa Bratkove Strane na prevoj na Krvavim Barama bio je teži nego što sam pretpostavio da će biti. Strm, izuzetno kamenit, krušljiv i neravan put, bio je izazov i zahtevao je puno koncentracije, spontano me nateravši da pomislim „uh, ovuda bi baš bilo nezgodno izvući uzbrdo po vlažnom vremenu, sreća pa je leto“. Spustismo se nekako na solidniji put Topli Do – Dojkinci na prevoju na Krvavim barama (isti onaj koji trenutno ni sa jedne strane nije prohodan) i krenuh oprezno da se spuštam njime dalje, ka Arbinju. Vrlo brzo sam shvatio da to neće baš ići tako lako, odnosno da je ista ona bujica koja je sve betonske mostove u Arbinju raznela kao da su bili kule od karata, na putu koji vodi do dole napravila vododerine mestimično duboke i po metar i po, preko kojih nikakva napredna tehnika vožnje ne može da vas preveze, a pored kojih jednostavno nije bilo dovoljno širine da se prođe. Žao mi je, moraćemo da odustanemo od spuštanja u Arbinje i da se ulogorimo na Krvavim Barama. Videh par stotina metara ranije na prethodnoj krivini zgodnu zaravan za podizanje šatora, a i potok je odmah pored. Ali treba nekako okrenuti pored pomenutih vododerina…

Krenuh malo unazad, i na mestu gde mi se učinilo da je jarak dovoljno širok da bi se pažljivo u procesu okretanja mogao prekoračiti, cvrc… Taman kad sam bio pod 90 stepeni u odnosu na put, u jednom trenutku mi se po jedan točak na svakoj osovini našao u vazduhu. Što kada nemate nezavisne blokade svih diferencijala znači – nema dalje. Udaljeni bar dan hoda od najbližih ljudi, na putu koji je i zvanično van funkcije, gde se nikakva pomoć ne može dozvati jer nema mobilnog dometa, bez vitla i još jednog vozila koje bi moglo da nas cimne, sa mrakom koji samo što nije pao… Šta činiti? Ostaviti auto tako, preneti stvari do pomenute livade, podići šator i sutradan pokušati odglavljivanje? Taman posla, sad ćemo mi to začas! Kako? Tehnika je jednostavna i logična. Ako točak nije u dodiru s podlogom znači treba učiniti da dođe u dodir s podlogom. Ako je razlog toga predubok jarak nad kojim se nalazi, znači da dotični jarak treba napuniti stenjem do nivoa da točak može lepo da legne na to stenje. A kamenja je u okruženju barem bilo sasvim dovoljno. Najveći posao je u stvari bio povaditi sav prtljag kako bi se stiglo do zatrpane dizalice. Onda je sve išlo rutinski – podići jednu osovinu nabacati kamenje pod točak, a zatim i podići drugu osovinu i uraditi isto sa drugim točkom. Malo blatnjavljenja, a onda, Bože pomozi, pali motor, redukcija, ubaci u drive i… Uz par cimova nađosmo se sa sve 4 „noge“ na čvrstom! Posle malo strepnje i malo više nerviranja, mogli smo ponovo da odahnemo…

Dobro je, čak još nije ni pao mrak. Dođosmo do svoje zaravni za šator, koji smo ekspresno podigli, a zatim krenuli da prikupljamo drva za vatru dok se još uvek nešto vidi. Hladnoća je počela ubrzano da se uvlači u kosti, što nije bilo ništa čudno s obzirom da nam je ovo bilo prenoćište na ubedljivo najvećoj nadmorskoj visini od svih dana do sada – juče smo stigli na 1000 m, a ovu noć smo se spremali da provedemo na 1700 m visine, okruženi četinarima, sa pogledom na Tri Čuke koje su se prkosno ocrtavale spram već skoro potpuno tamnog neba.

Tri čuke pred sumrakNaše ognjište

Bili smo svesni da je ovo, ne samo što se tiče visine, već i divljine i nepristupačnosti mesta, verovatno vrhunac našeg puta po Staroj. Možemo da ostanemo tu, kako bismo sutradan napravili grebensku šetnju od Vražje Glave, preko Tri Čuke do Koprena pa da se tek prekosutra spuštamo niže, ili da odmah ujutro krenemo u niže krajeve (opet preko Bratkove Strane kao jedinog prohodnog puta), zadovoljni što smo se uopšte dokopali ovog prelepog i tako teško dostižnog mesta. A mesto je lepotom i ambijentom zaista zavređivalo da se na njemu ostane duže, dajući nam osećaj da smo ušli u samo srce planine. Sa poslednjim tračcima dnevnog svetla na zapadu, preko Bratkove Strane, na do tada potpuno vedrom nebu počeli su da se gomilaju oblaci. Pomislih: „Neće valjda…“ Posle uobičajene seanse večernjeg grejanja uz vatru (ovoga puta mnogo bliže vatri, jer je na 1700 m baš bilo ledeno), zavukosmo se u šatore i toplinu svojih visokogorskih vreća, sanjajući arbinjske snove. Čudno, ovde se uopšte nije čulo zavijanje vukova, kao dole, na Javorskoj reci. Mora da je i njima previsoko? Ili su možda mnogo bliže? Šta to šuška? Ah, to je samo platno šatora na vetru. A vetar sve jači…

Sledeća strana

Foto album sa 30 fotografija više rezolucije od 14. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12