Foto album sa 33 fotografije više rezolucije od 15. jula

Forsiranje Bratkove Strane

15. juli 2008.

Osvanulo je divno, kišno, hladno i maglovito jutro...Doručak na 1700 m, na "prijatnih" +8 C...

Strepnja od sinoć se ostvarila … U neko doba noći shvatili smo da je to što se čuje po šatoru, kiša. Solidno se ispadala, a onda je, na naše olakšanje, do jutra stala. Po tome kako je u šatoru postalo svetlo, naivno smo pomislili da se napolju možda čak i razvedrilo. Kad smo promolili glave shvatili smo da smo u dubokoj magli, sa temperaturom koja više liči na poznu jesen nego na leto. Šetnja oko šatora bosih nogu u kratkim pantalonicama odjednom je postala nezamisliva, a pomisao na grebensko prečenje do Koprena delovala je neprivlačno poput pomisli na kupanje u Toplodolskoj reci pri temperaturi od +8 C. Sada je, zapravo, glavna briga bila kako posle kiše isterati „indijanca“ uz ono krušljivo kamenje i duboke kolotrage, po strmini i kroz maglu, na Bratkovu Stranu… Alternativni put ne postoji.

Da li da pakujemo šator odmah, ili da čekamo još malo, prateći razvoj vremenskih prilika? Možda se razvedri i prosuši? Situacija se u narednih sat vremena ipak malo popravila, utoliko što su počele da se pojavljuju pukotine u oblacima i u nekom trenutku smo čak i ugledali Bratkovu Stranu iz našeg kampa. Ok, idemo! Nemamo vremena za gubljenje, ko zna koliko dugo može da ostane ovakvo vreme, treba se evakuisati do nekog provoznijeg puta. Spakovali smo stvari, kresnuli motor, i ubrzo osetili prijatnu toplinu grejanja u kolima, što nam je do juče, kada je i klima kapitulirala pred vrelinom, delovalo nezamislivo. Lako smo se provukli, šibani samo mekim granama smrča, do kritičnih završnih 100 metara uspona. Ugasio sam motor, išetao napolje, da dobro razmislim. Postoji leva, i desna varijanta puta. Desno je generalno manje kamenito, ali postoji jedan izrazito strm deo, jedan nezgodan kamen, skliska trava i dubok kolotrag na jednom delu u koji bi se sa te skliske trave vrlo lako moglo skliznuti i tresnuti reduktorom pravo u kamen. Levo je strmina ravnomernija, ali je put sav u rastresitom kamenju, poput sipara, koje će pri čupanju uzbrdo samo da pršti pod točkovima i gde nikako ne bi trebalo previše izgubiti brzinu. Idemo levo. Bože pomozi… Pali mašinu, reduktor, drive, gas, gas! Auto divlje poskakuje preko neravnina, točkovi proklizavaju preko vlažnog kamenja, poneki zupčanik u već dotrajalom prednjem diferencijalu kao da preskoči, ali čupamo, dobro je, brzina je tu, a travnata zaravan Bratkove Strane sve bliže… Yeah, uspeli smo! Sad je do civilizacije samo nizbrdo. Možemo opušteno da nastavimo da vijugamo grebenom kroz maglu…

Uspešno se izvukosmo s Krvavih bara, napredujemo dalje ka Bratkovoj Strani

Uspešno se izvukosmo s Krvavih bara, napredujemo dalje ka Bratkovoj Strani

„Čovek!“ – uzviknuh ja u nekom trenutku spontano, kao da sam video jetija. Prosto je bilo neverovatno u toj nedođiji, po takvom vremenu, ugledati homo sapiensa. Iz magle su odjednom izronile dve ljudske prilike, a trenutak kasnije, malo dalje, ukazao se i parkirani UAZ kojim su po svemu sudeći došli. Sada su stvari bile barem malo jasnije. Ali ko su, i šta ovde traže? Obične gradske pustolovne dangube poput nas, ili lokalci koji su se, ko zna zbog čega, uzverali na vrh planine? Izađosmo iz auta i zapodenusmo razgovor. Momci su bili iz ovih krajeva, penzionisani šumari, a ovamo su dovezli istraživače sa šumarskog fakulteta, koje smo povijene nad borovnicama ubrzo ugledali u magli. Nadomak Bratkove StraneDa li su ih brali iz naučnih, ili čisto gastronomskih pobuda, nikada nećemo saznati. Kako je razgovor tekao dalje, tako su počeli da sipaju lokalne legende o pećinama sa zakopanim blagom ispod Tri Čuke (ima li nekog kraja gde tih legendi nema?), a pomenuli su i neki vodopad, kažu, visoko na Dojkinačkoj reci, tek malo ispod Tri Kladenca, mesta gde iz tri izvora pod samim Koprenom izvire Dojkinačka reka. Tom pričom su nas zaista zaintrigirali, i možda čak „skrivili“ jednu od naših lepših šetnji po Staroj planini, par dana kasnije. Razmenili smo razne geografske informacije, pri čemu su nas upozorili da u predelu Srebrne Glave ne prilazimo previše granici pre nego što izvadimo dozvole za kretanje u pograničnom pojasu jer, kako rekoše, za razliku od pirotske pogranične policije koja granicu takoreći i ne obilazi, ekipa iz Dimitrovgrada je vrlo revnosna i gotovo svakodnevno su na terenu, a zateknu li vas unutar zone za koju morate da imate dozvolu, u problemu ste ako je nemate. Da, u tom južnijem delu nisu navikli na turiste. Što dalje od medijski poznatog Babinog Zuba, to je manja šansa da će neka urbana spodoba uopšte umeti da stigne tamo. A ako je već stigla, onda mora da previše toga zna ili, ne daj Bože, ima zadnje namere. Pozdravismo se sa domaćima i produžismo dalje, ka „zabranjenoj zoni“.

Ovoga puta smo na račvanju grebenova, na Mramoru, odlučili da krenemo dužim krakom, ka Vrtibogu. Oblaci su se ili podigli ili razbili, i vidljivost je ponovo bila sasvim solidna, čak je bilo i sunčanih intervala (mada ni nalik beskompromisnom letu, koje je do juče trajalo). Kolotrazi ka kraškoj depresiji na Vrtibogu u kojoj se nalazi Arbanaški kladenac bivali su sve bleđi, da bi se na kraju ispostavilo da vozimo preko beskrajnih livada, van ikakvog puta. Pogrešiti nije bilo moguće, smer je bio pravi, trebalo je samo prevaliti preostalih nekoliko kilometara do ovog intrigantnog mesta, vodeći pritom računa da ne naletimo na neki zalutali kamen u visokoj travi. Off-road, ali bukvalno, ili što bi Goca rekla, no-road. Pastiri sa kravama pored kojih smo prošli prethodnog dana, ovoga puta su ostali malo dalje od nas, na livadama bliže Belanu (na tom prostranstvu sve deluje kao da je na dohvat ruke, čak i kad je nekoliko kilometara udaljeno od vas).

Arbanaški kladenac na Vrtibogu

Arbanaški kladenac na Vrtibogu

Stigosmo napokon do udoline u kojoj Arbanaški kladenac nikad ne presušuje, što se nepogrešivo prepoznaje po intenzivnom zelenilu trave na putanji kojom voda sa ovog izvora otiče pre nego što nestane u poroznom stenju ispod ovih livada. Ista ta voda pojavljuje se na izvorima reka koje strmim padinama iznad Gostuše teku ka Zavojskom jezeru. Prilika da odmorimo, pustimo da nas blažena tišina uvuče u sebe, i okusimo čuvenu vodu sa Vrtiboga. Onda smo produžili dalje, do ostataka nekada poznate mlekare sa Vrtiboga… No, kako voda, naročito kad jače teče, ima tendenciju da menja strukturu tla sve dok ga ne pretvori u močvarno, činjenica je o kojoj nisam previše mislio kada sam sleteo u glib zeleniša kojim otiče potok, shvativši u trenutku da tu čvrstog tla, zapravo, više nema. U takvim trenucima nema vremena za razmišljanje – mora se reagovati instinktivno, jer zaustavite li se, više nećete krenuti. Iskustvo i veština motanja volana u sadejstvu sa osećajem za doziranje gasa su od ključnog značaja. Srećom pa sam ostao u redukovanom režimu, što je pomoglo da se, na jedvite jade, dokopam druge „obale“. Huh… Nekoliko sekundi adrenalinskog tripa, sa hepiendom. A moglo je da se završi i kampovanjem pored Arbanaškog kladenca, uz sutrašnje pešačenje do Gostuše, do prvog vlasnika UAZ-a voljnog da se popne na planinu i pomogne ludacima u nevolji…

Izvukosmo se... za dlakuZavirivanje u mlekaru...

Buba mara...Od ruševina nekadašnje mlekare put se penje strmo do vrha uzvišenja, a teren u nastavku grebena postaje znatno dinamičniji. Sam greben se sužava, pretvarajući se u oštricu između doline Dojkinačke reke na jednoj, i široke doline u kojoj leži Zavojsko jezero na drugoj strani. Ubrzo je trebalo odlučiti – nastavljamo grebenom do Subine Čuke i spuštamo se u Brlog, ili ćemo odmah da krenemo desno, na put ka Gostuši? Bilo bi lepo da se spustimo do Pakleštice i obiđemo Vladikine ploče, šta misliš? A posle toga da skoknemo do Pirota da natankujemo gasa i eventualno kupimo svežeg hleba i još ponešto od „kratkoživećih“ namirnica za narednih par dana. Odluka je pala.

Spust do Gostuše je veoma lep. Slabašni kolotrag vrlo brzo se pretvara u solidan, širok, kamionski makadam, koji lagano zavija grebenom Kalimana, ka popodnevnom suncu, dok se u nekom trenutku ne nađete direktno nad Zavojskim jezerom, posmatrajući ga sa tačke koja je oko 300 metara više od površine vode. Još par krivina i tu ste, na samom jezeru, kod lukanjskog mosta. Tu je dugačka plaža (doduše, prilično muljevita), poneki šator i kamp kućica, nešto nalik minijaturnoj kafanici (nismo svraćali). Dan je ipak bio svež i nije nam bilo do kupanja, a do kraja dana smo još imali nameru da obiđemo Vladikine ploče, stignemo u Pirot po namirnice i onda pređemo još 35 km do planinarskog doma u Dojkincima, gde smo nameravali da zanoćimo, u barem malo toplijim uslovima nego prethodne noći, gore na Krvavim Barama.

U samu Paklešticu nismo svraćali, produživši uz Visočicu, dokle se kolima moglo. Izbivši na lepu pešačku stazu ka Vladikinim pločama, nabasali smo na neke piroćance koji, kažu, kampuju tu, na samom početku kanjona sa familijama. Mogli bi se i dotle džipom, samo treba par puta pregaziti Visočicu. Nismo imali ništa protiv šetnje. Ubrzo oni produžiše svojim putem, dok smo mi skrenuli uzbrdo, ka stazi koja vodi iznad Vladikinih ploča i prelazi ka Rsovcima. Pred samim početkom kanjona visoko iznad reke, nabasasmo na više pojata, očigledno davno napuštenih. Teško je probijati se tuda, jer je trava koju niko ne kosi visoka, a puno je i žbunastog trnja. Očigledno čovek na ovakve kutke lagano zaboravlja, i pušta da ih proguta zelenilo. Do staze iznad Vladikinih ploča trebalo je popeti se još par stotina metara, ali odozgo ne bismo mogli da dopremo do pećine, jer je ona duboko dole, i do nje se lakše dolazi sa druge strane, iz smera Rsovaca. Bilo bi zanimljivo proći sam kanjon, ali kroz vodu. Kažu da je Visočica na tom delu mestimično i po 8 metara duboka, dakle, najbolje bi bilo tu organizovati neku vrstu raftinga? Neki drugi put.

Panorama Pakleštice

Panorama Pakleštice

Ipak, to muvanje po obodu Vladikinih ploča iznedrilo je jedan neočekivan gastronomski užitak. U hrastovim šumama kroz koje smo na tom putu prolazili bilo je iznenađujuće puno ljute mlečnice, odnosno Lactarius piperatus-a, gljive koja voli sušna doba godine i često raste onda kada nijedna druga ne raste. Gljive koja je sirova ljuta, ali joj se ljutina termičkom obradom može u potpunosti eliminisati, i pritom je izuzetno izdašna (ne smanjuje joj se volumen), a kvalitetno pripremljena, i veoma ukusna. Nakon što smo je pripremili za večeru kasnije u Dojkincima, „otkriće“ je izazvalo gotovo eurofiju, i Gocino žaljenje što se nismo zdušnije potrudili na njihovom prikupljanju.

Spustismo se do auta, a onda, po planu, krenusmo za Pirot. Civilizacija, tek koliko da obnovimo zalihe onoga bez čega se (u ovom scenariju putovanja) ne može. Nismo se zadržavali, jer nismo bili spremni za povratak iz čarolije zvane Stara planina. Ubrzo smo već punim gasom jezdili novim putem ka Basari, i dalje, ka Rsovcima, gde smo sa poslednjim zracima dnevnog svetla pokušali da obiđemo poznatu Rsovačku crkvicu u steni. Nismo uspeli da dođemo do ključa, tako da smo zavirili spolja, koliko se moglo. A zatim produžili do Dojkinaca, gde smo sa Goranom Mančićem dogovorili da od čika Pere domara uzmemo ključ. Pošto smo bili tamo neki minut iza 22 h čika Pera je očigledno već otišao na spavanje, ali smo u domu zatekli jedan par beograđana, koji su se taman ponadali da će u kući biti sami. Šteta, pokvarismo im idilu. Ali smo i mi bili više nego željni mekog madraca i toplog krova nad glavom, nakon tri uzastopne noći u šatoru, svake na sve nižoj temepraturi. U takvim okolnostima, čak i skromni dom u Dojkincima bez toaleta i tekuće vode unutar doma, ličio je na Hyatt 🙂

Dom u Dojkincima - posle 3 noći u šatoru, čvrst krov nad glavom

Dom u Dojkincima – posle 3 noći u šatoru, čvrst krov nad glavom

Sledeća strana

Foto album sa 33 fotografije više rezolucije od 15. jula

Strane: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12