Sve ide po planu

Natalija upoznaje srpske običaje - ovo se zove SLATKOGoca i ja smo Nataliju dočekali na aerodromu oko 18h 24. decembra i nakon što smo se nekako provukli kroz pretpraznični saobraćajni haos Beograda, pokupili prvo Dragoljuba, a zatim i Rajka koji je iz Požarevca došao do Svilajnca, kasno uveče obreli smo se u domu Efrosinijinog brata Stefana i njegove žene Jefimije u Despotovcu na večeri. Posnoj (što meni kao vegetarijancu nikad nije smetalo, naprotiv), ali jednako ukusnoj kao što je i hrana koju sestre u manastiru pripremaju. S obzirom da nas je bilo četvoro, bili smo prekobrojni za kapacitete skromnog Stefanovog i Jefimijinog doma, tako da smo krevete za tu noć potražili u bungalovima „Vodopad“ u Lisinama, mestu gde u poslednje vreme često pronalazimo konak. Rekoh svima da iskoriste činjenicu da u bungalovima ima struje da napune mobilne telefone i ostale uređaje koji se električno napajaju, jer im tokom naredna 4 dana taj „luksuz“ neće biti dostupan – manastir nema struje, a za dopunu baterija električnih uređaja potpomažu se akumulatorima koje pune pomoću slabašnog agregata, dok koliba u kojoj ćemo mi muški spavati nema nikakav izvor napajanja.

Iako je te večeri postojala neka slabašna nada da bismo možda mogli da izbegnemo mećavu za naše celodnevno pešačko probijanje ka manastiru, jutro koje je osvanulo razbilo nam je iluzije – prethodne večeri potpuno suva, okolina pansiona „Vodopad“ sa prvim tragovima jutarnjeg svetla osvanula je pod belim pokrivačem, uz sneg koji je konstantno padao. Ustali smo u 6:30h, brzo se spremili, obišli vodopad (koji je u ovo doba godine prepun vode), popili čaj i na brzinu doručkovali, a onda se popakovali u „indijanca“ i produžili kolima još 15 km uz Resavu, do Krsta na Vinatovači.

U 6:52 u četvrtak ujutro, Natalija spremno čeka pokret iz Lisina

U 6:52 u četvrtak ujutro, Natalija spremno čeka pokret iz Lisina

Kod krsta na Vinatovači - tu smo uprtili rančeve na leđa i krenuli u pešački pohod

Kod krsta na Vinatovači – tu smo uprtili rančeve na leđa i krenuli u pešački pohod

Kako smo odmicali uz kanjon, debljina snega koji smo prosecali točkovima bila je sve veća. Nešto iza 8 sati stigli smo do Vinatovače i parkirali našu „šumsku zver“ iza ozidane trpezarije na otvorenom, na mestu koje će u naredne 4 noći predstavljati ozbiljno iskušenje za njegov antifriz i akumulator. Rekoh: „To je to. Uzimajte rančeve, zatežite cipele i kamašne, kopčajte jakne i recite zbogom transportnoj mehanizaciji za naredna 4 dana, sada ste prepušteni sebi i onome što možete da uradite snagom svojih mišića u snegu.“ Krenusmo lagano putem uz Vinatovaču, kroz sneg koji je bez posustajanja vejao, a sa svakim pređenim kilometrom i dobijenim metrom nadmorske visine postajao sve dublji.

Raspakovane krpljeSat vremena i 3,5 km dalje, došli smo do mesta gde je trebalo skrenuti sa glavnog, na put koji nešto brže dobija visinu i penje se pod sam Oštri kamen, 1213 m visoki najviši vrh ovog dela glavnog grebena Kučajskih planina. Prilika za kraći predah, kao i prilika za Nataliju da se uveri da nikako ne bi samo uz kartu i kompas shvatila da baš tu treba da skrene. Prudužismo da penjemo, a Nataliji je teret ranca od preko 20 kg težine u dubokom snegu zadavao sve veće probleme. U nekom trenutku je zaključila da je došao trenutak da isproba krplje. Već u startu se ispostavilo da su polovne krplje iz Finske blago defektne (na prednjem zatezaču jedne fali parče plastike), a kilometar dalje se ispostavilo i da su sklone ubrzanom propadanju (u međuvremenu pukao deo mehanizma i na drugoj). Nakon što su joj dvaput spadale s nogu, shvatila je da neće tako daleko stići, i skinula ih je. Šteta, da su se mogle kvalitetno pričvrstiti za cipele, zaista bi to bio idealan način za hodanje po površini dubokog snega.

Sneg je sve dublji, temperatura sve niža, a vejavica i dalje ne posustaje. Natalija molećivo sa mog lica traži informaciju da je prevoj blizu, ja ga obećavam, ali i upozoravam na jedan završni napor pri izbijanju na prevoj – treba se odvojiti od puta i preći 500 m po nešto većem nagibu kroz šumu, van puta. Neki minut pre podneva, na oko 1050 m visine (ostalo nam je još stotinak metara penjanja kroz gustu šumu), Natalija predlaže da napravimo kraću pauzu i skuvamo čaj u snegu, što smo bez gunđanja prihvatili.

Nešto posle 13 h napokon smo se našli na najvišoj tački našeg puta, na prevoju između Oštrog kamena i kote 1198, na oko 1160 metara visine. Da spust do manastira neće biti rutinska šetnja koju sam u pokušaju da Nataliju malo ohrabrim najavljivao, postalo je jasno istog trenutka kada smo zakoračili na jugoistočnu padinu glavnog grebena. Činjenica da upravo ovaj greben neštedimice prima padavine i sa istoka i sa zapada rezultovala je time da je snega na njegovim istočnim padinama bilo osetno više nego prilikom uspona od Vinatovače, tako da smo, čak i kad smo se dokopali puta koji se od Oštrog kamena spušta ka raskrsnici pod Slatinom, mestimično upadali u sneg i do pojasa.

Kroz sneg do kolena

Kroz sneg do kolena

Kuvanje čaja u snegu

Kuvanje čaja u snegu

Bez obzira što smo išli nizbrdo, napredovali smo veoma teško i sporo, a kratak zimski dan se neumitno približavao svom završetku. Da bi napredovanje bilo još teže, po putu su bila preprečena bezbrojna stabla. Kasnije se ispostavilo da to nije bio puki nemar drvoseča koji su u jesen „zaboravili“ oborena debla na putu, već stabla koja su širom Kučaja spontano popadala pre desetak dana, nakon što je vlažan sneg otežao krošnje, a zatim udarila ledena kiša koja ih je okovala ledom. Mati Jelisaveta nam je kasnije rekla da na svojoj rodnoj Romaniji, ili bilo gde drugde, nikada nije videla takav neobičan fenomen masovnog padanja stabala pod teretom leda kako se to dogodilo ove zime na Kučaju. Dakle, onome ko bude želeo da učini kučajske puteve na proleće ponovo prohodnim, sem čistača za sneg, trebaće i čitav arsenal motornih testera i dosta radne snage.

Pristizanje do raskrsnice na Slatini potrajalo je čitavu večnost. I mene je već pod uticajem gladi izdavala snaga i kad sam stigao do Slatine počeo sam mahnito da jedem jedan od pripremljenih sendviča, ne bih li nekako prikupio energije za tih poslednjih par kilometara koje treba preći do manastira po mraku. Dragoljub je već duže vreme prtio i išao stotinama metara napred, kao da ima raketni pogon u nogama (nakon što nam je kasnije za večerom priznao da je prešao Fruškogorski ultramaraton u dužini od 105 km u jednom dahu, sve nam je postalo jasno :-)). Ja sam od strane Natalije bio „optužen“ da već poslednjih par sati ponavljam da ima „još dva kilometra“, a nakon što su se po prvi put ukazala škiljava svetla manastira pod Mikuljem, delovalo je da toliko sporo napredujemo ka njemu, da je družina posumnjala da su ta svetla, zapravo, bila neka vrsta fatamorgane, halucinacija pod dejstvom umora i prevelike želje da napokon stignemo. Na poslednjim kilometrima pred manastirom zaobišli smo ili preskočili nekoliko kapitalnih bukvi, a jedna od njih je očigledno zaustavila i manastirsku Nivu, na čijem krovu smo zatekli dobrih pola metra snega kada smo je mimoišli. Napokon, oko 18h, sat i po nakon što smo uronili u potpuni mrak, savladali smo i završnu uzbrdicu do manastira. Kučaj je bio savladan! I kao po komandi, sneg koji je čitavog dana vejao, otprilike u tom trenutku je prestao, a nebo je krenulo da se razvedrava. Smešio nam se lep, sunčan zimski dan sutradan.

Nebo puno zvezda

Sestrinstvo i otac Akakije su nam se iskreno obradovali kad su nas onako poluzaleđene videli, zahvaljujući Bogu što smo se bezbedno probili. Ličili smo na ledene utvare, gotovo zavejani, sa snegom koji se u dodiru sa našom telesnom toplotom delimično topio, a onda ponovo zaleđivao, stvarajući tanku ledenu skramu na našim jaknama, na koju su se potom hvatale sveže pahulje. Zaleđene jakne su nam smanjivale i autonomiju pokreta, tako da smo ušetali u manastir pokretima podsećajući na robote. Toliko o mojoj teoriji da je sneg na niskim temperaturama „suv“ i da je čovek nakon celodnevnog probijanja kroz mećavu jednako suv kao i da ništa nije padalo. Da smo kojim slučajem morali da spavamo u šatorima u snegu, bilo bi to, vrlo, vrlo neprijatno iskustvo, jer ne bismo imali gde da osušimo ključne komade odeće. Srećom, Natalija je utočište imala u samom manastiru, a nas trojica imali smo obezbeđenu, dvestotinak metara udaljenu od manastira, već dobro zagrejanu, kolibu od pruća i blata, gde smo nakon brze večere požurili da se prosušimo za sutra.

U manastiru

U manastiru

Topli dom daleko u planini

Topli dom daleko u planini

Nebo je te noći bilo puno zvezda kao retko kad. Prozračnost noćnog vazduha je zimi daleko veća nego leti, tako da se krivine Mlečnog puta, Vlašići, i sve one jedva razlučive zvezdice, na urbanom nebu potpuno nevidljive, otkrivaju u svom pravom sjaju, gotovo dobijajući treću dimenziju, uverljivije od svakog planetarijuma. Ali mraz je sve jače ujedao za obraze i uslovi nisu baš bili idealni za divljenje veličanstvenosti trenutka i upijanje blažene tišine. Čekala nas je topla koliba, suva odeća u rančevima i tri kreveta, u kućici koja je bila jedini dom sestrinstvu u vreme kad je pre nekoliko godina građen manastir. Na policama knjige, ikone, sveće, kandilo, a oko peći, kao i u predsoblju, uredno nasečena i naslagana drva. Naši prijatelji sa Mikulja su se očigledno potrudili da nam, sem oko srca, bude toplo i u sobici. Sada tu kućicu koriste monasi kada dolaze u posetu, kao i pustinjaci poput nas.

Presvukli smo se, upalili sveće, ubacili još poneku cepanicu u vatru, dok sporadično pucketanje nije počelo da bubnji i huči, a jara da se širi skoro do majušnih prozoraca planinske pojate. Prosto je neverovatno koliko dobro ove tradicionalne istočno-srbijanske kućice od greda i cepljenih oblica sa zidovima od gline-pleva drže toplotu, u šta smo imali prilike temeljno da se uverimo tokom tri noći, koliko je ovo bio naš dom u ledenoj nedođiji. Temperatura je redovno tokom noći napolju padala na -15, ali je u sobi do jutra ostajalo sasvim prihvatljivo toplo, čak i ako se niko od nas trojice ne bi spontano probudio da spreči vatru da se ugasi. Druge noći, kada smo naizmence ustajali da održavamo vatru, u jednom trenutku u sobi je bilo toliko toplo da nam čak ni vreće za spavanje nisu trebale!

Naša vatra...

Naša vatra…

Ikone u pojati

Ikone u pojati

Kako je malo potrebno da čovek u surovim uslovima pronađe oazu, skrovište u kome može da opstane, da dočeka proleće. Bila je to prilika da se vratimo u neko prohujalo vreme (ili možda da izađemo van vremena, da dođemo na mesto gde vreme stoji), upalimo sveću i pod svetlošću te sveće čitamo knjige monaha. Da se bez struje, televizije i interneta podsetimo mirisa voska, hartije i zvuka okretanja stranica, da shvatimo da je sva naša urbana frka i panika, u stvari, naš izbor da živimo tako šizofreno. Dovoljno je samo iskoračiti iz mehanizma, i ništa se više ne mora, a vreme teče potpuno opušteno. Tišina je apsolutna, bez zavijanja sirena vatrogasaca i hitne pomoći, petardi, turiranja, trubljenja i psovanja po ulicama, mobilnih i stabilnih telefona, štaviše, sve to, sa svakom noći koju tamo prespavate, postaje tako jako, jako daleko, svetlosnim godinama daleko od vas, potpuno nevažno. Treće noći počinjete već da sumnjate da sve to zaista postoji, deluje vam samo kao izbledeli, košmaran san. Dakle, moguće je iz toga izaći? Naravno da jeste, treba to samo dovoljno, i nepokolebljivo da želite… Laku, laku noć.

Sunce, sneg i teget plavo nebo

Narednog jutra, u petak, 26. decembra, nismo planirali rano ustajanje – trebalo se dobro odmoriti od jučerašnjeg, ne baš malog napora. Doduše, nagovestio sam da ćemo se u slučaju da osvane lep, sunčan dan ipak probuditi „na vreme“ kako bismo krenuli u šetnju do vrha Mikulja, ali smo dali sebi tu slobodu da, prethodnog dana onako promrzli i iscrpljeni, ne žurimo u izvlačenju iz vreća. Lenjo smo se pridigli nešto iza 9 sati, opasali sada već vatrom dobro osušene cipele i kamašne, i izašli na sneg. Naočare za sunce retko nosim, ali je ovo bila jedna od onih situacija kada se zbog toga kajem – divan, sunčan dan i blještavilo osunčanog snega bili su sušta suprotnost jučerašnjem probijanju kroz maglu i vlažno sivilo (Rajko reče: „da nema nas u kadru, slike bi bile crno-bele“ :-)).

Koliba u kojoj smo proveli tri noći

Koliba u kojoj smo proveli tri noći

Manastirska crkva i Mikulj u pozadini u predivno jutro

Manastirska crkva i Mikulj u pozadini u predivno jutro

Pojavili smo se u manastiru na doručku i saznali da nas gore već par sati nestrpljivo iščekuju. Čak su i Nataliju, ni krivu ni dužnu, probudili sabajle, rekavši „sad će momci da dođu na doručak, samo što nisu!“. Natalija se od trenutka dolaska u manastir zdušno pridružila manastirskom životu, dajući svoj skromni prilog učenjem sestara kako se pravi ruska pita od krompira, a sutradan smo imali prilike da probamo i poznati ruski specijalitet, zvani boršč. Savesno čekajući da se nadigne testo za pitu, Natalija nas je zamolila da svoj izlet na vrh Mikulja još malo odložimo, što smo mi lako prihvatili – i tako je to bio dan za kuliranje u planini, uživanje u plodovima uloženog napora, našavši se po tako divnom danu na jednom tako teško dostižnom mestu, nikako za neku novu udarničku akciju.

I one bi da se voze sankamaNatalija i Rajko kod Mikuljskog krstaDo vrha Mikulja otišli smo uobičajenom stazom, koja do pod sam završni sipar ide prošle godine napravljenim kolskim putem, koji je sestrinstvu poslužio i za izvlačenje velikog, belog krsta koji je postavljen na tom mestu. Dalje se može samo četvoronoške, kroz uski, leti krušljivi kuloarčić okružen trnovitim rastinjem, a sada, pod više od pola metra snega, padinom preko koje smo bukvalno puzali, praveći stepenice u snegu sve do samog vršnog platoa Mikulja. Vidljivost je zaista bila sjajna, kao na dlanu pred nama su bili na zapadu glavni greben Kučaja sa krošnjama prepunim snega, gde dominiraju Palčina i Oštri kamen na jednoj strani, a Mala i Velika Tresta na drugoj, završavajući se stenovitim odsecima Kršijore. Na istoku, veličanstveno i ponosito je stajao Malinik, osunčan, privlačeći još jače idejom izlaska na njegov greben i bacajući pogled na Lazarev kanjon pod snegom. A sam kanjon nikad sa Mikulja nije delovao bliže i jasnije nego tog 26. decembra. Litice Koveja videle su se kao na dlanu, a specifična perspektiva otkrila mi je i neke vrlo interesantne stene natkriljene nad Demižlok, koje bi bile savršen vidikovac. Kao što sam rekao već više puta do sada, taj kraj je pun čuda, i koliko god često i koliko god dugo da u njega odlazim, svaki odlazak iznedri neko novo otkriće. Pogled se zaustavi negde gde ranije nije i… spoznaja je tu! Naravno, Rtanj se odozgo, malo desno od Malinika takođe savršeno video, a ni raskošan pogled na Borski Stol i Veliki Krš (takođe pod debelim slojem snega) na severoistoku nisu izostali.

Pod Mikuljskim kamenom

Pod Mikuljskim kamenom

Vratili smo se drugim putem, spuštajući se ka istoku. Otac Akakije je već bio tu, stigavši do svoje kolibe (u kojoj često u osami ume da provede i po mesec dana) motornim sankama koje od prošle zime život u manastiru čine barem malo lakšim. Mahao nam je kada nas je spazio kako se spuštamo sa Mikulja, da bi potom založio i skuvao nam čaj, da se malo zgrejemopre povratka ka manastiru. Njegova koliba je još skromnija i manja od one koja je nama stavljena na rasplaganje – nema nikakvog traga bilo kakvog luksuza, tu je samo sto, par stolica, „smederevac“ i par madraca u ćošku koji glume krevet, a na drugoj strani polica sa ikonama, knjigama i svećama.

Na Mikuljskom kamenu

Na Mikuljskom kamenu

Natalija i otac Akakije u očevoj pojati

Natalija i otac Akakije u očevoj pojati

Mati Efrosiniju nismo videli otkako smo stigli. Rečeno nam je da je otišla u „Skit“, kako u manastiru zovu kolibu koja se nalazi sa južne strane Mikulja, pored bašte u kojoj sestre gaje povrće za svoje potrebe. Od pojate oca Akakija uputili smo se tamo, mnogo lakšom stazom koju su motorne sanke već utabale, a Nataliji se ispunila želja da je sam otac Akakije tamo odveze motornim sankama. Kada smo Dragoljub, Rajko i ja stigli do Skita, Natalija je već odavno bila tu, a otac Akakije je požurio natrag do manastira, u nameri da rusku pitu koju je Natalija tog jutra napravila donese dole, kako bismo tu ručali. Kakvo prijatno iznenađenje!

Skit je mesto na kome se sestre osamljuju za strogi post na vodi, mesto koje je zamišljeno da bude neka vrsta isposnice, povlačenja, ali na mene ta kućica (a verujem da nisam jedini) ostavlja utisak izuzetne topline. Brižljivo sređena (najbolja od svih monaških koliba u okolini Mikulja), ova koliba je puna relikvija, ikona, fotografija, a u njoj se nalazi i maketa „njegovog veličanstva“ Land Rover Defendera, vozila koje sestrinstvo pokušava da nabavi kao dragocenu vezu Mikuljskih bespuća sa svetom. Nakon par sati provedenih u Skitu, pod nebom po kome su zvezde ponovo bile rasute kao sjajni biseri, popeli smo se preostali kilometar do manastira. Prošao je još jedan spokojan Mikuljski dan.

Otac Akakije, mati Efrosinija i Natalija u Skitu

Otac Akakije, mati Efrosinija i Natalija u Skitu

Trpeza

Trpeza

Pripreme za put Boravak i povratak

Strane: 1 2 3