Gljivarenje na Kučaju

(mini foto-putopis i video)

Subota 14. novembar 2009. bio je divan sunčan dan u celoj Srbiji. Nedelja na žalost nije. Ipak, nas osmoro isplanirali smo izlet do Kučaja, neki da bi brali gljive, neki da bi jednostavno pobegli iz grada. Naravno, zbog izuzetno kratkog dana u ovo doba godine, okupili smo se već u 6h na prvoj pumpi posle Bubanj potoka, da je ne reklamiram sada :-). Na slici ispod možete videti u pozadini i osvetljen novi toranj na Avali.

Kučaj ne spada u poznata, pa samim tim ni u popularna mesta kakva su drugi planinski masivi po Srbiji. Za manje upućene, a da ja ne bih izmišljao toplu vodu, evo izvoda iz teksta sa Freebiking sajta:

Krenuvši od Despotovca na zapadu do Zlota na istoku i od Žagubice na severu do Čestobrodice na jugu, područje Kučaja, Beljanice i Malinika zahvata oko 2500 kvadratnih kilometara potpuno nenaseljene teritorije, što je najveći kontinuirani komad divljine u Srbiji. Leti pohođen uglavnom od strane drvoseča i lovaca, sa prvim snegom ljudi napuštaju ovaj predeo surove klime i prepuštaju ga njegovim iskonskim stanovnicima – vukovima, medvedima, divljim svinjama i divokozama da do proleća jedini prave prtinu kroz smetove.

Ogromnost ovog prostora je gotovo nesaglediva, potpuno apstraktna za gradskog čoveka. Pešice su vam potrebna tri duga, lepa letnja dana da biste ga pregazili s jednog kraja na drugi, osećajući se na momente kao da ste hiljadama kilometara udaljeni od civilizacije. Raznovrsnost njegove prirode potpuno razoružava i ostavlja bez daha, predstavljajući pravo otkrovenje.

Na ovom prostoru smenjuju se krečnjački masivi sa izrazitim kraškim odlikama (vrtače, jame, pećine) i fino izvajani, dugi grebeni od vododrživih stena, stvarajući izuzetnu geomorfološku i biološku dinamiku. Tu se nalazi i možda najčuveniji kanjon u Srbiji, Lazarev, kao i brojni drugi kanjoni (Resave, Kločanice, Radovanske reke, Suvi Do, Tisnica…), zatim nekoliko kraških platoa (od kojih Stobori predstavljaju najljući krš u Srbiji, prepun škrapara i vrtača), ali je tu i najveće šumsko prostranstvo, gde se dinamično smenjuju listopadne i četinarske sastojine…

Mi smo autoputem od Beograda išli na jug, pa preko Svilajnca i Despotovca stigli do Resavice i Ravne reke, gde se praktično napušta zona kako asfalta, tako i dometa mobilnih operatera. Preko Pasuljanskih livada smo prošli brzo i bez slikanja, jer tu je vojni poligon za bojeva gađanja, pa… shvatićete 🙂

Ubrzo smo gazili prvi od mnogih potoka tog dana…

… kako bismo doručkovali ispred nesuđene vile Aleksandra Rankovića. Za mlađe, dotični je nekadašnji Titov saradnik, čak i kum, šef državne bezbednosti (OZNA, UDBA), ali koji je posle navodne(?) afere prisluškivanja pao u nemilost, zbog čaga vila verovatno nikada nije završena… A mogla bi da postane odličan planinski dom…

Nastavili smo kolima do Troglan bare, lokalitet usred ničega, ali koji iz nekog razloga čak i Google Earth search nađe :-). Tu su zainteresovani započeli gljivarenje, a mi ostali šetnju po prostranstvima Kučaja.

Ja se ne razumem u gljive, ali neki su izgleda na licu mesta probali „ludaru“ 🙂

Koliko su guste (pra)šume po Kučaju, možda će ilustrovati sledeće fotografije, snimljene usred bela dana…

… a može se naleteti i na četinar sa tri korena.

Nakon blago rečeno traljavog „ulova“ gljiva, vratili smo se do vozila…

… gde smo se podelili u dve grupe, veću koja se ka vodopadu Prskalo uputila preko sedam gora 🙂 …

… i manju koja je preko sedam „mora“…

… krenula najpre prema Velikoj Brezovici, jednom od najvećih kraških polja u Srbiji…

… sa ponornicom kao šlagom na torti 🙂

Odatle smo se kroz lepe šume …

… i čeke lovišta Valkaluci …

… dovezli do istoimenog planinskog doma.

Nakon kraćeg pauze, bilo je vreme da krenemo ka mestu sureta sa ostatkom ekipe – vodopadu Prskalo.

Nakon foto sesije upriličene po veoma lošem osvetljenju kakvo nas je pratilo ceo dan, potrpali smo se u vozila …

… i opet preko potoka krenuli lagano nazad.

Na putu ka vodopadu Lisine, dolinom Kločanice, pregazili smo jos dosta potočića, obilazili namerno srušena debla preko puta, kuda se moglo, a jednom se čak latili i sekirice 🙂

Naglo je pao mrak, pa je ovaj foto-putopis stigao do kraja svog foto dela :-). Ostaje da mi verujete na reč da ovde jeste to što piše…

… a za sam kraj sam ostavio biser „Tunjevina od pastrmke“ iz restorana na Lisinama…

… kao i mapu sa trekom kuda smo prošli.

video spot [640×480, 9 min]

Kliknite za video