[foto-putopis i video]

Na osnovu ove prve fotografije, cak i posle procitanog naslova, nece vas biti mnogo koji cete pogoditi sta sledi u nastavku… Ipak, evo male pomoci… Nije skup zena fudbalera koje proslavljaju titulu svojih pastuva, nije godisnjica kolektiva „Radna zena“, nije cak ni kongres medicinskih sestara…

A sta jeste? Pa da krenem redom…

Jedna od zivih legendi 4×4 scene Srbije, Boske, vec peti put organizuje Sebian Trophy. Ovogodisnji „4. Serbian Trophy“ [ne, nije greska, postojao je i „nulti“ probni :-)] izmesten je iz Topole na obronke Kosmaja, a delom se protegao i do predgradja Beograda.

Posto nas par drugara nismo imali nameru da ucestvujemo u takmicarskom delu, inace podeljenom na „hard“ i „soft“, iskoristili smo ovogodisnji novitet, takozvanu „turist“ ili „hoby“ klasu. Ekipe, njih 62 iz osam zemalja [23 iz inostranstva] takmicenje su pocele „nocnom voznjom“ jos u petak popodne [prednost/mana kratkog dana u ovo doba godine].

Dve „posade“ iz Novog Sada i jedna iz Beograda, mi :-), nismo bili smesteni sa ostalim ucesnicima u „Country Club Babe“, vec smo za bazu odabrali „Ranch V8“ podno samog vrha Kosmaja. Usput smo posetili manastir Tresije i spomenik Partizanima.

Toliko o nasim slikama, vise me necete gledati do kraja putopisa 🙂

Iako je malo nezgodan za naci, mi smo Ranch V8, uz pomoc GPS-a i navodjenja domacina, potrefili iz prve 🙂

Na imanju se, pored izdvojene kuce vlasnika, nalaze tri brvnare. Dve su vece, spratne, sa po dve spavace sobe, a treca je prizemna i namenjena dvema osobama. Teoretski, u svim neko moze da spava i u dnevnom boravku, ali to ipak umanjuje konfor.

Veca brvnara:

Manja brvnara:

A evo kako to izgleda spolja, obasjano suncem koje nas je obradovalo u subotu ujurto:

Muske radosti, ovim redom 🙂

Vise informacija o Ranchu V8 cim dogovorim procenat 🙂

Nakon frushtuka [da budem u fazonu saputnika iz NS-a :-)], krenuli smo ka Babama…

EDITOVANO 02-12-2010:

Malo obrazovanja 🙂
Dakle, nismo krenuli ka nekom starackom domu, vec…

„U selu Babe je Rimljanin Babenije (po kome je selo i dobilo ime) eksploatisao rude olova, cinka, srebra i ostavio iza sebe mnogobrojna rudarska okna i izgrađen vodovod.“

KRAJ EDITOVANJA 🙂

… a ubrzo zatim i ka prvom poligonu nadmetanja „soft“ i „hard“ ekipa.

Prvo smo odgledali jednu „soft“ deonicu …

… pred kojom bismo svi mi iz „turist/hoby“ klase zaplakali od muke i ubacili u rikverc. Ali, „softasi“ su to uigrano odradili za minut i nastavili dalje… Ko mi ne veruje, tu je video na kraju putopisa 🙂

Iznenadjeni tezinom prepreke, a odusevljeni brzinom i spretnoscu, mi koji prvi put prisustvujemo ovakvim takmicenjima, pitali smo se sta nas ceka na „hard“ treku?

A tamo… „Ma daj, kako ce da se popne uz ovo?“

Kako? Lako 🙂

„A vidi ovog, zamalo iz prve…“

Sledeci je uspeo. Opet je za neverne Tome tu video [eno se kamerman sakrio iza drveta :-)].

50-ak kilometara voznje cekalo nas je do drugog specijalnog ispita… Organizator se trudio da, gde god je bilo moguce, to bude off-road voznja. Tako smo i mi turisti mogli malo da zablatnjavimo vozila :-).

Koliko su civilni pneumatici nemocni na blatu, cak i uz svu elektroniku, 4×4, blokade diferencijala, reduktor,…, nije da nismo znali, a i vi se mozete uveriti… gde? … pa na videu :-)))

Ipak, za razliku od standardnih vozila, terenci bez bojazni mogu da skrenu sa blatnjavog puta na livadu, pa smo svi stigli na prolazni cilj.

Dalje smo morali peske, a ispostavilo se da smo dobrano prisli Beogradu i da se u daljini vide VMA i „istocna kapija“ [Beogradjani ce prepoznati na horiznotu]. Na slici iznad je u pozadini je i Avala 🙂

Na moje naivno pitanje: „Gde je ovde ustvari staza?“, jedan od iskusnijih posmatraca/ucesnika mi je pomalo zacudjeno odgovorio: „Pa tu dole“.
Bas glupo pitam 🙂

Sledeca na prepreci bila je, ispostavice se u fotofinisu treceg dana takmicenja, pobednicka ekipa iz „lepe njihove“ :-)… Suvozac u zutom je takmicarka, sa „tribina“ se cuje skandiranje: „Dado, Dado,…“ 🙂

Svi gledaju, niko ne pomaze… Ne sme se, bili bi diskvalifikovani, posada sama mora proci stazu.

Sjajno odradjeno…
„Sve smo videli?“
Ma ne. Tek sledi deo „staze“ koji ce proci samo najbolji i najspremniji takmicari…
„Staze!?!?!?“ Pa ovde ni peske niko ne bi krenuo… 15-ak metara kamene litice pod uglom od oko 45 stepeni, sa ostrim pregibom pri sredini…

Podseticu vas, osoba u zutoj jakni koja barata vitlom/kaisem je Dada 🙂
„Oni su sjajan tim, vec 7-8 godina se zajedno takmice“, rece neko iz publike.
„Vidi se“, dobacuje drugi…
Kakva greska… o tome malo kasnije…

Jos malo takmicara…

… ali mi smo, prema programu, morali da krenemo nazad prema hotelu.

Ivana i Zoran intervjuisu Saleta Veljkovica iz Auto Bilda i Bosketa, „glavnog krivca“ za ceo ovaj dogadjaj…

Nakon vecere i druzenja sa ucesnicima, mi smo se zaputili ka Ranchu V8.

Povratak na boriliste usledio je sutradan ujutro. Srecom, kisa koja nas je pratila do poligona par kilometara udaljenog od Baba, prestala je da pada naposredno pred pocetak takmicenja. Vozila je mnogo, ali „parking“ za terence je vrlo rastegljiv pojam 🙂

Boske je obezbedio brojne sponzore… Ovaj je jedan od mojih omiljenih 🙂 Prokomentarisao bih i devojcice, ali i zena ce mi videti ovaj putopis 🙂

Pred pocetak poslednjeg dela takmicenja, voznje na stopericu po poligonu sa preprekama i kapijama, obavljen je jos jedan intervju, sa Dadom licno 🙂
Ukratko, devojka prvi put ucestvuje na bilo kakvom 4×4 takmicenju!!! Njen zivotni saputnik Nino takmici se (tek) tri godine, a samo jednu godinu u „hard“ klasi. Kako Dada rece: „Ovo mi je poklon za 34. rodjendan“ 🙂
Sta je jos Dada rekla, mozete pogledati na video materijalima [Zokijev je opsirniji]…

Pozelesmo joj srecu. Talenat i znanje Nino i ona imaju. Imajli su tada i 100 bodova prednosti nad trenutno drugoplasiranom ekipom iz Slovacke. Da vam ne objasnjavam bodovanje, ali verujte mi na rec da to uopste nije bila velika prednost. Odluka je pala tek na poligonu…

Pocinje takmicenje, prvo „soft“…

Gde propade zuti 🙂

Aaaa, evo ga 🙂

Sundjer Bob je prosao, Batman nije bio te srece, nesto se slomilo… Boske priskace u pomoc…

Duza vozila imaju neke prednosti, ali, koliko sam video, kraca su kod vecine prepreka ipak pogodnija za vratolomije i uvek su bolje plasirana.

Kada se zapne, vitlo je zakon… Cak, vitlo, prednje i zadnje, obavezan je deo opreme takmicara. Ovo nije zbog nekog propisa, nego mnoge prepreke jednostavno nije moguce drugacije preci.

Takodje po pravilima vitlo se mora smotati nazad.

Jos par fotografija takmicara i terena…

Posle krace pauze, krenuli su „hardisti“, a njihov poligon bio je znatno tezi… Meni, stigavsi na stazu, ponovo nista nije bilo jasno… Video sam stubice [kapije] zabodene u zemlju, ali nekako sam bio ubedjen da su skroz na pogresnim mestima :-).

Tada sam dobio koristan savet: „Staza je uvek tamo gde ti je najmanje logicno da bude, tj tamo gde je najteze proci“.
Jos mi se mozak nije navikao na takvo razmisljanje 🙂

Parking softasa i hardista koji su odradili poligon…

… i na njemu jedan lala u pokusaju da se dokaze 🙂

„Zeno ukljuci kameru!“, rece i dade gas…

Ali…

Da nije [panonski] mornar, mozda bi rekao: „Dje ba zapelo?“

„Joj [muke moje], sta mi je ovo trebalo? Predjoh pola Bliskog istoka i Sahare, a zapeh u Babama. Zeno, gasi kameru“ 🙂

Opusteno druze, ima nas mnogo da priteknemo u pomoc 🙂

Ali zato Zoki ima keca u rukavu, gepek na kojem smo mu svi pozavideli…
„Vidi ovako je sto, okrenes, coja i krevet, naslanja se na fijoke, duzina 195cm, spavaca soba na tockovima. Tu je i sav alat na dohvat ruke, struja 220 volti,…“.

Takmicenje je gotovo, krecemo nazad ka hotelu, slede svecani rucak i proglasenje pobednika…

Svracamo do vodopada i jezerceta da operemo obucu i tockove…

A u hotelu veselo…

Boske zapocinje dodelu diploma, pehara, nagrada…

Denis dobija, pored cak tri diplome, i balon rakije 🙂

Balon je dobio i stari drugar iz Slovacke, koji je doveo nekoliko posada sunarodnika…

Ljubisa je takodje pohvaljen pred svima, em sto je ucestvovao u pravljenju trekova, em je tri dana predvodio nas turiste 🙂

A tu su i pobednici „hard“ klase, Dada i Nino. Rusenje jednog stubica vise od strane Slovaka, donelo im je titulu. Mada, i sami su odlicno odvezli ceo poligon, a onda srusili stubic na samoj ciljnoj ravni… Eto sta borba sa sekundama moze da napravi… Ali sto rece Boske: „Svi koji su uopste presli sve prepreke i zavrsili trku, pobednici su.“
Ovo su samo najbolji prema pravilima igre.

Sampanjac je otvoren pomalo nekonvencionalno, udarcem sekirom. Ja to nisam uspeo da slikam, ali znam da je Zoki snimio 🙂

Slika za uspomenu pobednicima po kategorijama…

Ne bih izvodio nikakav klasican zakljucak, siguran sam da je foto-putopis docarao kako smo se proveli. Licno sam zahvalan ekipi sa kojom smo se najvise druzili [oni vec znaju koji su :-)], a pohvale i organizatorima i pomagacima.

Za kraj po obicaju video!