Ujutru nas je čekao prelaz u Crnu Goru, oštrim jutarnjim usponom iz Ugla, na nerasanjene noge.

Odavde do Berana ima oko 50km, lepa deonica, dok se ne izadje na asfalt kod sela Bor, brzina je relativna stvar. Vozi se sporo, ponekada i gura, ali za nas to nije bilo važno, užitak koji smo tražili bio je prisutan. Nalazili smo ga u plavom nebu, pogledima na Bjelasicu i Komove, zdravom zahuktavanju koje donosi boravak na pedalama, susretima sa pastirima koji su nam pokazivali put…

Prvi kilometri u Crnoj Gori

Dakle od sela Bor spust je neminovan, ali ipak vredi prilegnuti na kočnice negde još u prvoj polovini spusta i obratiti pažnju na sjajan izvor kraj puta. Treći put se ovde gostim, i nekako se baš potrefi da je vreo dan, a iza mene kilometri uspona, te je osveženje na pravom mestu.

Do Berana prolazi se i mestašce Petnjica sa zanimljivom dzamijom u centru.

Popodne je vec zašlo u drugi deo kada smo stigli u Berane, pa smo nakon ručka u hladovini načeli deonicu ka Plavu. Ovaj dan planirali smo prići Gusinju i sutra ujutru lagano preći u Albaniju.

Zahvalnost stizanja u Gusinje sa prvim mrakom dugujemo Marku koji je od Berana proveo najduže vremena na čelu, držeći zavidan tempo.

Usput smo na kratko svratili na mol Plavskog jezera, a odatle već počinje ono zbog čega je cela stvar i dogovarana.

Prokletije smo zatekli baš onako kako smo i očekivali, dovoljno rani period godine da vidimo zavidnu količinu preostalog snega na vrhovima, ali i dovoljno topli period za bezbrižno bicikliranje. Inače prevoj koji nas je čekao u Albaniji na 1700m je i raspoloživ od polovine Aprila.

Ipak svežina u Grbaji kada smo uveče podizali kamp itekako se osetila, čineći razliku od preko 20 stepeni u odnosu na podne tog dana.

Uvideli smo i bitnu stvar koja se diretkno odražavala na nastavak ture, Marko je krenuo sa starim pasošem koji je istekao, pa je njegov jutarnji prelazak u Albaniju ozbiljno doveden u pitanje, odnosno brže bolje smišljali smo varijantu kojom bi on mogao voziti do Podgorice, preko Rikavačkog jezera i Kučkih planina i tako opet na lep način završiti turu.

Bez obzira što dvojica nije isto što i trojica, a to se na ovakvim putovanjima još kako oseti, Đorđe i ja bili smo spremni nastaviti po planu.

Ostala je cela noć za razmišljanje o tome šta nas čeka sutra, no ipak sam ubrzo zaspao, svestan toga da prostor o kome sam maštao 3 godine sutra načinjem, i da će se znatiželja pretvoriti u realnost, a očekivao sam mnogo krivina i mnogo zalutalih pogleda prisećajući se izlomljene linije sa karte koja označava put.

I mislio sam o tome u onom delu između sna i jave kada još ne zaspite, ali niste ni ovde ni tamo. I bio sam sasvim siguran da smo na pravom mestu…

 

Grbajo dobro jutro!

Grbajo dobro jutro!

Jutro u Grbaji, zraci udaraju po platnu šatora, čineći unutrašnjost prevrućim i ustajanje je neminovno, dok povlačenjem rajsferšlusa na izlazu ugledavam upravo ono što i želimo – plavo nebo.

Pre kretanja Marko i ja menjamo po gumu na svojim biciklima koje su se misteriozno tokom noći ispustile, a logičnije objašnjenje je da smo nagazili kakav trn krajem prethodnog dana koji je tinjao. Uglavnom, posle rutinske promene gume, vratili smo se u Gusinje na doručak, a potom i ka graničnom prelazu Grnčar.

Prelaz je otvoren leta 2003. i najsevernija je veza Crne Gore i Albanije, pored ovog postoje još dva prelaza Hanu i Hotit, i južni kod Skadra Sukobin.

Perspektiva prelaza Grnčar je moderan put, koji će približiti Podgoricu za oko 100km građanima Plava i okoline, ali i spajanje dva naroda.

Ali za sada samo u perspektivi, jer čim se pređe albanska rampa nestaje asfalt i počinje neprijatan tucanik. Prelazak granice je bio čisto formalan i uz dobrodošlicu i iznenađenje albanskih carinika, Đorđe i ja nastavljamo dalje, dok se Marko zbog iscurelog pasoša opredelio za opciju vožnje do Podgorice preko Rikavačkog jezera i divnih planina koje leže sa te strane. Dakle na neki način opet smo zajedno vozili i u istom smeru, samo u različitim državama, razdvajao nas je greben u vidu planine i granice.

Prvi kilometri u Albaniji bojažljivi, znatiželjni i puni očekivanja. Prvi put kroz Prokletije sa ove strane, prvi bunkeri poput svedoka prošlih vremena.

A put loš…uspon na prvi prevoj počinje već od granice, a prva guranja uveliko traju. Tako će biti dok ne izađemo sledeći put na asvalt i tako će biti celo naše putovanje kroz Albaniju. Brzina je relativna stvar i na nju treba zaboraviti i prilagoditi se uslovima. Sve je ovde u prevojima, usponima i spustevima po kršljivom terenu, gde brzina na biciklu i nije previše različita u odnosu na nagib. Gume sa kramponima su i više nego dobrodošle, a jedini učesnici u saobraćaju su 4×4 vozila i motori. Mahom su to stranci iz zapadne Evrope vođeni istom željom kao i mi, prolaženja dolinama i uživanja u krajoliku koji se prolazi.

Svi mašemo međusobno prilikom sretanja na drumu, dok na strateškim mestima kao što su prevoji dežuraju albanska deca koji vuku za rukav da se svrati na kafu.

Ubrzo shvatamo da nismo zagazili ni u kakvu izolovanu oblast, ( možda zimi ) već je ovde turizam u pristojnom jeku, samo što naša država nema običaj da reklamira albanski turizam.

 

Srećemo najpre Švajcarca, a potom i Austrijanca na varijantama kros motora, raspitujemo se o prirodi puta kojim su prošli, ispostavlja se da vozimo istu

( jedinu ) rutu kroz ove krajeve. Atmosfera je potpuno opuštena i Đole i ja nemamo više ni trunku brige, zbog osetljivosti terena i predrasuda.

Prvi prevoj na 1300m ne posebno visok, ali kao i svaki ovde treba ga zaslužiti kombinacijom guranja i sporog pedalanja. A kada krene spust od preko 1000m brzina je upola veća odnosno ne vozi se 5 nego celih 10km/h i to bez guranja.

Sela koja se prolaze su poput puta u jako lošem stanju, osećaj niskog standarda, siromaštva pa i izolovanosti je nesumnjiv. Opet, ceo predeo je blago rečeno fascinantan, zenice  raširene i napajaju se lepotama koje se prolaze.

Tu su planine i alpske doline, kakve se viđaju po zapadu, jedino što su sela i put koji vijuga očajni. Ali upravo tu i leži dodatak koji ih razdvaja i čini na neki način egzotičnijim i teže pristupnim, pa je i osećaj dostignuća putovanjem impresivniji.

Retko stanovništvo na koje se nailazi su stočari, nomadi, koji uz klimanje glave i pozdravljanje nastavljuju svojim putem i svojim radom.

Sledeca strana

Strane: 1 2 3 4 5 6 7