Pogledajte foto album sa prolaska Lazarevim kanjonomLazarev kanjon je početak svega

Lazarev kanjon i MalinikBilo je to Gocino poslednje zvanično vođenje planinarske ture kroz naš kultni kanjon. Ili barem ona tako kaže. Što ne znači da se nećemo napajati prizorima i mirom ovog mesta dokle god ima života u nama. Lazarevog kanjona je nemoguće odreći se, zaboraviti na njegove iskonske tajne, ostati ravnodušan na veličanstvenost i grandioznost njegovih kraka i litica, koje čine jedan kameni splet, gigantsku stenovitu skulpturu, kakva ne postoji nigde drugde. Lazin kanjon će ostati naša oaza, mesto na koje kada dođemo, imamo osećaj da smo stigli kući. Bez obzira s koje strane mu priđemo i na koju liticu sednemo da upijamo večnost.

Veče na jezeru pred motelom

Veče na jezeru pred motelom

Svaki put kada je vodila grupu kroz kanjon, Goca je osmišljavala neku drugačiju trasu, jer su mogućnosti za kombinatoriku koju njegovi kraci i litice pružaju, bezbrojne. Ovoga puta je to ličilo na „standardni“ prolaz glavnim krakom uz izlazak kroz krak Demižloka i podizanje logora na ušuškanim livadama pored ponora Demižloka, ali je ipak bilo nekih premijernih varijacija. Dva vidikovca do kojih ranije nismo vodili grupe. Prva od njih je bila najviša stena na liticama kraka Demižloka, mesto sa koga imate pregled tog kraka, ali i pogled na Malinik i Mikulj istovremeno, kakav nemate niotkud drugde. Drugo mesto koje smo leta 2010. otkrili planinarima bio je vidikovac na litici tik uz Kulu, jedino mesto sa koga se Kula vidi kao ogromna, 150 m visoka usamljena stena, jasno odvojena od zida kanjona.
Stigli smo pred zatvoreni motel pred Lazarevom pećinom 30. jula uveče i podigli šatore u prijatnoj svežini veštačkog jezera pred motelom. Tu nas je dočekala grupa borana i ostali učesnici izleta koji su stigli sopstvenim prevozom. Logorska vatra, roštiljanje, opuštena atmosfera. Sutradan rano izjutra valjalo se spakovati i krenuti u kanjon. Pred polazak grupe pešice kroz kanjon primio sam u auto „višak“ stvari pešaka, a zatim se uputio putem koji prolazi severnim obodom kanjona ka livadi iza ponora Demižloka. Bio je divan, topao i sunčan dan i ništa nije slutilo na kišu koja je stigla te večeri.

Jutro pred polazak u kanjon

Jutro pred polazak u kanjon

S obzirom da sam stigao puno pre grupe koja je pešice išla kroz kanjon, višak vremena sam iskoristio da prođem po livadama i šumarcima između Veja i Demižloka i proverim koji je prilaz našem vidikovcu za grupu trenutno najprohodniji. Znao sam da nijedan nije savršeno prohodan, jer ljudi ovamo odavno ne zalaze. Vlasnici pojata (barem oni koji su još uvek živi) par puta godišnje dođu iz Zlota traktorima po seno i drva, i to je to. Priroda je ovde ponovo divlja i bujna, a tragovi šumskih stanovnika u žitkoj zemlji mogu se spaziti na svakom koraku. Dok tiho gazite kroz njihovo carstvo, osluškujete i osmatrate ne biste li otkrili njihov tajni svet, vi ste tu ipak uljez, nezvani gost, koji dolazi sa ko zna kakvim namerama. Ono što je sveprožimajuće dok se probijate kroz visoku travu i šumu naprežući se da otkrijete barem neku životinjsku stazicu koja vodi logičnim smerom, jeste potpun mir, nepokret i tišina koje remeti samo šum vetra u krošnjama, zujanje insekata i talasanje visoke trave. Jedan večiti, tihi ritam prirode, u koji se nekako ne uklapate i zato pokušavate da ga što je moguće manje narušavate svojim prisustvom.

Dobro skrivena zelena oaza na Demižloku

Dobro skrivena zelena oaza na Demižloku

Nakon što sam obrnuo krug od nekih 5 km do Bradžetuluja i proveo neko vreme na našoj bezimenoj steni pažljivo osluškujući zvuke iz kanjona ispod u potrazi za znacima nailaska grupe, zaključio sam da je ipak najbolje ljude provesti najkraćom stazom od logora, dugom manje o kilometra, bez obzira što na njoj ima solidno popadalih debala i par poteza sa koprivama preko glave; ni drugim putevima nije ništa lakše proći.

Preko pustih livada Bradžetuluja...

Preko pustih livada Bradžetuluja…

Demižlok i Malinik sa naše Stene

Demižlok i Malinik sa naše Stene

Kamp uveliko podignut

Kamp uveliko podignut

Kada sam se spustio dole, „trkači“ na čelu kolone su već bili stigli i pitali se gde sam. Zatekli su samo Jeep, takoreći kamuflažno uronjen u gustiš na samoj obali reke. Pošto je bilo rano posle podne, vremena do mraka je bilo još puno. Ono čega u tom trenutku nisam bio svesan jeste činjenica da će do trenutka kada i poslednji učesnik izleta pristigne u logor, proteći još nekoliko sati. Goca je, naravno, kao i svaki savestan vodič bila na začelju, pomažući povređenim i iznemoglim da se dokopaju cilja. Komunikaciju motorolama zbog uskih, stenovitih litica kanjona nikako nismo mogli da uspostavimo, i kako se veče približavalo, bio sam sve zabrinutiji. S druge strane, ljudi s viškom kondicije i radoznalosti bili su sve nervozniji u želji da izađu gore na stenu, a ja nisam želeo da krenem dok ne ustanovim šta se dešava sa Gocom i začeljem. Na kraju sam im dao GPS sa upravo snimljenim trekom i objasnio koju varijantu treba da prate da bi stigli do gore.

Stiže klopica :-)

Stiže klopica 🙂

S obzirom da se bližio mrak a Goca i još par ljudi se još nisu pojavljivali, Žile je prvi krenuo u akciju potrage nazad niz kanjon, a petnaestak minuta kasnije krenuli smo i Daca i ja. Protok vremena u takvim situacijama dovodi do toga da vam se sve gore pomisli motaju po glavi, a svakako je trebalo pre mraka ustanoviti šta se dešava. Sa poslednjim svetlom sumraka, praktično prošavši Demižlok čitavom dužinom, konačno olakšanje – pojavljuje se Goca vodeći „ranjenika“. Ništa dramatično, čovek je samo malo uvrnuo skočni zglob i otežano hodao.

Već se bilo potpuno smrklo kada smo stigli u logor. Ali ono što je bilo mnogo gore od toga je što kiša, koja je dotle tek stidljivo sipila, počinje sve jače da pada, ubrzo uteravši čitavu grupu u šatore. Ništa od opuštene večeri u totalnoj divljini uz vatricu, koja je na ovom mestu prethodnih godina bila vrhunac čitavog izleta. Sada smo se samo nekako sklonili od kiše koja pljušti, da dočekamo jutro u nadi da će dotle kiša stati. Moj „kereći“ šator je, prvi put u svojoj više od decenije dugoj pustinjačkoj karijeri, propustio vodu, tako da smo se Goca i ja u potrazi za suvim mestom zavukli u džip. Pokušavajući tako da zaspim, setio sam se trenutka ranije popodne kada je Veljko pristigao u logor, i videviši gde sam ostavio kola, a onda pogledavši zastrašujuću strminu niz koju sam ih spustio, prokomentarisao: „Ti verovatno imaš nameru da auto ostaviš ovde dole… zauvek?“ Na šta sam mu odgovorio: „Ako ne padne neka ozbiljnija kiša, gore izlazim rutinski, i to bez potrebe da razvlačim vitlo.“ A upravo je padala vrlo ozbiljna kiša…

Dva sprata Holiday Inn-a...

Dva sprata Holiday Inn-a…

Noć je protekla u znaku borske ekipe koja je potegla poneku kap alkohola viška,  improvizovala neki robinzonski zaklon od granja na samoj obali Demižloka i šarala snopovima baterijskih lampi unaokolo skoro do jutra. U nekom trenutku smo ipak… zaspali. Kad smo se probudili, i kiša je stala i krenulo je stidljivo da se razvedrava. Pramenovi jutarnje izmaglice sve su više ustupali mesto štraftama plavog neba. Moglo je na miru da se doručkuje, a zatim da se oprema dobro ocedi od vode i popakuje. U svetlu strmine uz koju je trebalo popeti se od logora, grupa je „višak“ prostora u kolima videla kao spas da se oslobode viška prtljaga. Bilo je i mnogo kandidata za vožnju, ali je jučerašnji „ranjenik“, logično, imao prednost. No prvo je trebalo nekako uraditi ono što Veljko juče nije verovao da je moguće – izaći na sopstvenim točkovima uz barem početni, najjači deo strmine. Za mene kao off-roadera to je bio… lep izazov 🙂 . Prvo malo grejanja mašine da se baš ne nagazi žestoko na potpuno hladan motor, onda blokada, redukcija i punom snagom po gasu! Mokra trava je proklizavala pod točkovima, ali su kramponi ipak čupali snažno i bez većih muka nas izvukli na bezbedno. Bez upotrebe vitla. Svi su odahnuli, neki u neverici. A onda je krenulo takmičenje u tome koliko najviše rančeva može da stane u jedna kola 😛 .

Degustacija Slobinog sira

Degustacija Slobinog sira

Ždrebe i mama

Ždrebe i mama

Opet smo imali lep, sunčan, topao dan, taman kako treba. Brzo smo savladali 150 m visinske razlike do kolskog puta i za tili čas smo se našli kod Slobe na Dubašnici, gde sir ne može da omane. Naravno, morala je da usledi seansa degustacije i nabavke, ali dobar deo grupe nije shvatio koliko je taj sir zaista dobar i dosađivao se odmarajući pored puta dok je nas nekolicina gotovo ritualno sedela za stolom kod Slobe u dvorištu. Tu je bila i prinova – u oboru iza kuće zatekli smo ždrebe.

Nestrpljivost grupe da stignu do vidikovca kod Kule omela nas je da u našem malom ritualu uživamo do kraja. Pozdravismo se sa Slobom i krenusmo dalje. Staza kroz šumarke ka Kuli za divno čudo nije bila preterano urasla, tako da smo se relativno lako i brzo probili do ivice kanjona. Doduše, na poneko nabadanje na trn divlje ruže morate da računate. I onda je pukao pogled…

Mikuljski krak i Malinik

Mikuljski krak i Malinik

Mikuljski krak je najuži, sa 300 m visokim, potpuno vertikalnim liticama. A na samom njegovom početku Kula, visoka stena na koju se nije moguće popeti drugačije do alpinistički. Legenda kaže da se na nju prvi popeo jedan pastir, koji je za opkladu u stado ovaca gore zapalio vatru, uspeo da siđe, ali je kasnije umro od posledica straha koji je pretrpeo pri penjanju. Danas na vrhu Kule postoji jednostavan, metalni krst. Ne zna se ko ga je i kada tamo izneo i postavio.

Goca, Olja, Gaga i Bane upijaju dubine kanjona

Goca, Olja, Gaga i Bane upijaju dubine kanjona

Kulu samo sa ove strane ovako vidite

Kulu samo sa ove strane ovako vidite

Laza je molio da ga povedemo sa sobom...

Laza je molio da ga povedemo sa sobom…

Iako Lazarev kanjon, kako je to Goca konstatovala još u tekstu pisanom za NG, zaustavlja vreme, kad tad morate da krenete dalje. A nije bilo lako odvojiti oči od ovog prizora. Vratili smo se do glavnog puta, gde je ostalo da se „prepegla“ još 6 km do dole, po vrlo kamenitom makadamu, a zvezda je već pošteno upekla. Pešacima nije bilo lako, a mi što smo se „švercovali“ u senci limene kabine prošli smo mnogo bolje i lakše, imajući više vremena na usputnim vidikovcima za kuliranje. Veliki vidikovac, Sovina glava, a onda silazak do Lazareve pećine i obilazak same pećine. Došao je trenutak da grupu spakujemo u minibus i ispratimo za Beograd (usvojen je i mali Laza 🙂 ), a mi da sakupimo klince, Olju, Baneta i Žileta na gomilu i da smislimo gde ćemo da zabodemo svoju čergu pre nego što sutradan natenane krenemo na jug u desetodnevnu hedonističku seansu po najlepšim planinskim rekama Srbije.

Goca i Olja

Mah, mah… Ostasmo sedmorka u dva auta. Bez žurbe, bez ikakvog moranja. Prva ideja je bila da odemo u kamp na Borskom jezeru da prenoćimo, ali se atmosfera koju smo zatekli u kampu većem delu ekipe nimalo nije dopala. Previše krcato, previše sindikalno, mnogo šljunka, malo trave, bez prave plaže. Nebo se opet mrčilo sa zapada i pretilo reprizom prethodne noći. Posle malo premišljanja smo, trkajući se sa sumrakom, jurnuli uzbrdo uz vetar, prema Dubašnici. Nije delovalo mudro, jer su odande stizali oblaci. Kada smo stigli na mesto gde sam zamislio da kampujemo, na oko 900 m visine, temperatura nimalo nije asocirala na 1. avgust. Zbog previše mokrog granja nismo uspeli čak ni poštenu vatru da upalimo. Izvukli smo primuse, spremili večeru, a onda se brže bolje popakovali u naše vigvame. Na surovoj, uvek hladnoj Dubašnici, nebo nas je te noći poštedelo.

Prethodna stranica Sledeća stranica

Strane: 1 2 3 4 5 6 7