Pogledajte foto album sa Rgotskog kamena, Trgoviškog Timoka i vodopada BigarRgotski kamen, Trgoviški Timok: uvertira za Staru

Konačno na našoj steni na Trgoviškom Timoku...

Za razliku od naše turneje od pre dve godine, sada smo znali tačno gde idemo, i hteli smo da tamo stignemo što je pre moguće, bez mnogo vrludanja. Cilj za prvi dan nam je bio mali rečni meandar ispod stene savršene za skakanje u vodu na Trgoviškom Timoku, nekoliko kilometara uzvodno od Knjaževca. Ali, pre nego što stignemo tamo, Goca i ja smo neizostavno hteli da potražimo prerast u kanjonu Rgotskog kamena, za šta već neko vreme nikako da ugrabimo priliku.

Prohladno Dubašničko jutro brzo je ustuknulo pred vrelinom 600 metara niže kotline u kojoj se nalazi Bor. Živa u termometru je nezadrživo klizila ka četrdesetom podeoku, a Bane, Olja i Žile nisu prestajali da gunđaju pred našom idejom o šetnji tamo nekom prugom ka vrelom kamenu prepunom zmija, iznad reke u koju bi upadanje značilo ozbiljno trovanje otpadnim vodama borskih rudnika. Naši geografsko-istraživački fetiši bili su preglasani i njih troje je rešilo da nas lagano napuste u smeru Knjaževca, a Gocini klinci nisu imali izbora nego da se druže sa neobičnim likovima koji su se po najvećoj upeci motali oko železničke stanice Zagrađe, od koje smo Goca i ja krenuli u svoju šetnju prugom.

Od ideje da prugom stignemo samo do tunela i da se tu nekako spustimo na reku brzo smo odustali: stazica koja se spuštala ka reci zarasla je u gustu šikaru, bila vrlo strma i kamenita i neminovno je vodila u ofarbanu vodu jedne od najzagađenijih reka u Srbiji. Definitivno nam se nije gazilo po njoj… Umesto toga, rešili smo da prođemo kroz tunel, i osmotrimo situaciju u samom središtu kanjonskih mendara. Da natenane pogledamo na sve strane sa mesta koje je meni kad sam bio sitno dete i putovao vozom ka postojbini uvek delovalo kao neko mesto van ovoga sveta, koje se na par sekudi pojavi nakon izlaska iz jednog i pre nestanka u mraku drugog tunela, da bi se posle tog tunela ugledao neki potpuno drugačiji pejzaž. Mesto koje je tada izgledalo magično surovo i divlje, nekako potpuno nedostupno, kao kakav film. Vertikalne litice ispod kojih teče neka divlja reka.

Mesto usred meandara Borske reke kroz Rgotski kamen do koga se može samo kroz tunel

Mesto usred meandara Borske reke kroz Rgotski kamen do koga se može samo kroz tunel

Kanjon u Rgotskom kamenuA šta ćemo ako naiđe voz? Ipak je taj tunel pola kilometra dug, treba vremena da se prepešači… Nismo baš bili u nekoj frci, računajući na činjenicu da u tunelima na svaki pedesetak metara postoje ispusti gde je moguće skloniti se, a voz je nešto što se čuje izdaleka, što ne može tek tako da se stvori niotkud. Sem toga, na ovoj pruzi vozovi prolaze u najboljem slučaju 2-3 puta dnevno, a brzina kojom se kreću je takva da bi ih i biciklista u malo boljoj kondiciji lako sustigao 😉 .

Okno u stenama Rgotskog kamenaPosle malo vežbe ritmičnog hodanja po pragovima u polumraku, konačno se nađosmo na mostu koji spaja dva tunela, u misterioznom središtu meandara Rgotskog kamena. Mesto gde bi trebalo da se nalazi prerast smo ušavši u kanjon na ovaj način prešišali (ona bi trebalo da je na prethodnoj lakat krivini reke), a nakon nekoliko trenutaka divljenja prizorima s obe strane mosta mogli smo samo da konstatujemo da se odatle ne može dole (barem ne bez užeta, ili malo više ludosti). Videli smo, međutim, još jedno okno pri vrhu stene – jesenas nam je Deki pokazao jedno drugo, što znači da je Rgotski kamen zaista prava riznica kraških fenomena, jedno mesto koje samo zahvaljujući tužnoj sudbini da kroz njega vrluda najzagađenija domaća reka nije proglašeno za spomenik prirode. A po mnogo čemu to zaslužuje.

Vratili smo se kroz isti tunel kroz koji smo i stigli dotle. Imali smo sreće da ne naiđe voz. Naišao je tek kad smo skoro već stigli nazad do stanice Zagrađe. Daca i Gaga su nas čekali u hladu, već prilično smoreni, a Olja, Bane i Žile su odavno otperjali put Knjaževca. Dogovor je da se tamo ponovo skupimo. Spakovasmo se na brzaka u usijani auto i krenusmo na jug…

Traženje oaze na jugu

Rgotsko brdo, Rgotina, obilaznica oko Zaječara, Grljan, Vratarnica, Minićevo i još nekoliko sela na magistrali duž Belog Timoka, dok nam je začetak grebena Stare planine ostajao sa leve, a duga leđa Tupižnice sa desne strane. Stižemo lako i brzo do Knjaževca gde već na samom ulazu zatičemo gužvu i vrevu, kao da ulazimo u kakvu metropolu. Na usijanoj benzinskoj stanici red za točenje plina. Samo da se dopunimo i brzom brzinom bežimo dalje, kroz Trgovište, do naše oaze na Trgoviškom Timoku. Nemamo uopšte nameru da se probijamo kroz gužvu do centra Knjaževca. Zovemo trojac u Suzukiju telefonom. Kažu da su u šopingu u Knjaževačkim kineskim radnjama. Ubrzo se prikupljamo na putu prema Kalni i produžavamo dalje.

Kuliranje u TimokuZa razliku od pre dve godine, kada nam je „plaža“ iznad brane par kilometara uzvodno od Trgovišta bila pravo otkriće, sada smo tačno znali gde idemo; ne samo da smo znali da tu želimo da postavimo logor, već i da ostanemo, dan, dva. To nije mesto sa koga vam se odlazi. A sa svojih par stotina metara nadmorske visine i vodama Timoka koje su imale dovoljno vremena da se zagreju od trenutka kad su, ledene, postale kapi u nekom planinskom potočiću, svakako je prilika za najprijatnije kupanje koje ćemo na našem desetodnevnom hedonisanju po Staroj planini imati.

Naša šljunkovita plažaGaga, Olja i Bane na Timoku

Kada smo stigli na našu šljunkovitu plažu, na Timoku nije bilo nikoga. Zaboli smo šatore, svukli sa sebe sav višak odeće i brčkanje je moglo da počne 🙂 . Svi su nekako spontano krenuli ka steni, proverivši prvo dubinu vode ispred nje, kako bi procenili sa koje visine je bezbedno skakati. Timok je u svom meandriranju na tom mestu malo promenio tok, probivši direktniji put ka brani. Napušten, zapušten i razlupan, nekadašnji restoran na vidikovcu iznad plaže još uvek stoji tu kao sablasno zdanje. Pored njega drevni grobovi, koji svedoče da su ljudi za ovo mesto znali i pohodili ga vekovima unazad.

Voda je baš prijala, imali smo osećaj kao da smo otišli na more. Svi su se uslovi stekli da ubacimo u nižu brzinu i prepustimo logici ODMORA – bez maratonskog pešačenja, bez iznurivanja, bez neizdrža da se stigne ovamo ili onamo; jednostavno smo bili na sjajnom mestu gde mogu da se dopune i mentalne i fizičke „baterije“ i nije uopšte bilo potrebe micati se odatle. Krenuli smo na planinu, ali ne da izvodimo nekakve planinarske poduhvate, već da uživamo u blagodetima kratkog planinskog leta.

Veče uz vatru...Sunce je lenjo tonulo ka vrhu brda na severozapadu, ostavljajući nam pregršt vremena da sakupimo drva za „lomaču“. Jedino što je kvarilo ugođaj prijatne večeri na reci uz vatru bili su – komarci. Ipak smo još uvek bili nisko, na vodi. Za razliku od mesta koja su visoko u planini, ovde su i noći tople, tako da možete dugo da sedite pored vatre bez navlačenja većeg broja slojeva odeće na sebe.

Trojica na vrhu

Trojica na vrhu

Iako sutradan nismo imali nameru da se prerano mičemo iz logora, sunce nas je vrelinom isteralo iz šatora istog trenutka kada je odskočilo iza brda. Vreme za jutarnje kupanje 🙂 . Ali, ko su oni gore? Da li je moguće? 😯 Da, to su Žile, Bane i Gaga istrčali na vrh brda zarad malog jutarnjeg zagrevanja, da malo zabace pogled. Palo je još nekoliko seansi kupanja, dok se nismo napokon tamo negde iza podneva popakovali i spremili da produžimo dalje ka jugu.

Čitav tok Trgoviškog Timoka uzvodno od te tačke je zanimljiv, ali je na potezu kroz klisuru između Gornje Kamenice i Kalne malo mesta gde je moguće bezbedno stati na putu, a Baneta sa Suzukijem nismo hteli da mučimo da mališu skida s asfalta kroz neke šibljake. Biće prilike da se zanimljiva mesta tu natenane ispitaju drugi put. Kalna je bila poslednja stanica u, uslovno rečeno, „civilizaciji“, poslednje mesto sa prodavnicom u kojoj koliko toliko možete da računate da ćete naći ono što tražite (u Temskoj su šanse za tako nešto ipak manje). Tako da je valjalo dopuniti zalihe pred višednevno otiskivanje u potpunu planinsku divljinu.

Vodopad Bigar (Stanjinac)

Vodopad Bigar (Stanjinac)

Na vodopaduNa putu ka Temskoj prolazite pored vodopada na reci Bigar, koga mnogi zovu Stanjinac, po istoimenom selu koje se nalazi u neposrednoj blizini, u brdu s druge strane puta. Lep, širok vodopad sa dosta slapova, mesto gde, zbog blizine puta, prolaznici često zastanu da malo odmore i dive se lepoti prizora. Naravno, foto seansa uz pentranje po vodopadu i brčkanje u istom nije mogla da izostane.

U Temskoj smo otišli u kraću posetu Žiletovim prijateljima, koji su nam preporučili da nam „sledeća stanica“ obavezno bude seoska plaža ne Temštici, tik nakon što se posle mostića preko reke skrene na put ka Toplom Dolu. „Vodeno“ nastrojeni, željni da otkrijemo svako lepo mesto za kupanje na Temštici, predlog smo, naravno, prihvatili :-).

Tamo zatičemo more ljudi i improvizovani kafić ispred drvene kućice sklepane u robinzonskom fazonu. Trešti muzika iz kafića, trešti muzika iz kola posetilaca. To je nešto kao lokalna seoska „Ada“ 😉 . S tim što je više vikendaša iz Pirota i rodbine iz dalekih krajeva nego lokalaca – oni baš nešto i ne gaje naviku odlaženja na „plažu“. A da je mesto sjajno za kupanje, mora se priznati; ispod stene ima lepe dubine za skakanje i plivanje, a matica Temštice tvori brzake, gde se na par mesta možete savršeno uglaviti na stene za vodenu masažu 😎 . Nismo se predugo zadržali, jer smo imali nameru da produžimo uzvodno, do mnogo divljijih i manje posećenih delova Temštice, Toplodolske i Javorske reke. Tako smo, posle jedne pristojne seanse brčkanja, produžili uzvodno, spremajući se da provedemo više dana na Temštici i njenim pritokama…

Seoska "plaža" na Temštici; "kafić" je levo ;-)

Seoska „plaža“ na Temštici; „kafić“ je levo 😉

Prethodna stranica Sledeća stranica

Strane: 1 2 3 4 5 6 7