Pogledajte foto album iz ArbinjaKonačna oaza: Arbinje i Tri Čuke

Naš logor u ArbinjuZa stizanje u Arbinje ponovo je bilo potrebno malo transportne kombinatorike, s obzirom da je Banetov Suzuki mogao samo do doma u Dojkincima. Nov asfalt na potezu od Brloga do Dojkinaca (i to sve do planinarskog doma na kraju sela) bio je prijatno iznenađenje. Planirali smo da se ulogorimo na mestu dokle smo znali da se najdalje može terencem – na samom početku crvenog pločastog korita u Arbinju, pred prvim srušenim mostom (mostove u Arbinju je odnela bujica 2008. godine). Dakle, od planinarskog doma trebalo je preći još desetak kilometara.

Krenulo je i sa popravkom mostova – do leta 2010.  su učvrstili one koji su još uvek stajali i stigli do betoniranja mosta pored koga smo se ulogorili. Uz malo sreće i upornosti, možda će put od Dojkinaca do Toplog dola preko Krvavih bara sledećeg leta ponovo moći da se pređe na točkovima.

Krenulo je formiranje novog ognjišta...Slapovi Dojkinačke reke

Konačno smo došli tamo gde smo svaki prethodni put žalili što ne možemo da ostanemo. Na mesto čija lepota zaustavlja vreme. Razapeli smo šatore na livadi između rečnog korita i puta, a ognjište smo napravili u jednom kamenom ulegnuću u samom koritu, na ivici vodotoka; ne samo da je tu bilo najbezbednije, već je reka bila mesto izbora, mesto na kome smo imali želju da svake večeri sedimo do duboko u noć.

Ok, nismo baš nijedne noći „zajutrili“ na reci… Planinska svežina (ovo je sa 1100 m nadmorske visine bio naš najviši logor na ovom putovanju) i umor bi nas svake večeri brzo oterali u naše tople vreće, a sveža planinska jutra nisu baš inspirisala da se iz tih vreća izađe pre nego što sunce iskoči iza brda i oprlji svojim zracima platno šatora. A to svakako nije bilo rano, jer Kopren ujutro dugo ostavlja Arbinje u dubokoj senci. Čak i tokom najtoplijeg dela leta, jutarnja temperatura u Arbinju je retko iznad nekih 11-12 stepeni.

Na putu uz Dojkinačku rekuNapredujemo lagano ka vodopadu...

Usput se sladimo borovnicama...Došao je dan i za najveći planinarski „poduhvat“ planiran za ovaj odmor, mamac koji smo iskoristili da Baneta, Olju i Žileta kao pešački nastrojene ljude uopšte namamimo da pođu sa nama – uspon na Tri čuke, vrlo lep i dinamičan vrh sa koga se pruža sjajan vidik, a koji je dovoljno daleko od mesta do kojih uobičajeno stiže neki planinarski prevoz da planinari na njega izlaze izuzetno retko; uglavnom su to individualci, entuzijasti koji poznaju lepotu najvećeg i najznačajnijeg rezervata Stare planine dovoljno dobro da smatraju da vredi truda smisliti kako stići dotle.

Daca i Gaga su ostali u logoru da se brčkaju i uživaju na reci, a nas petoro je lagano, u još uvek prohladno jutro, krenulo putem uz Arbinje, preskačući reku s kamena na kamen na mestima gde još uvek nema mostova. Ići kroz Arbinje zaista čini da se osećate kao da napredujete kroz raj. Čak i, prema lepotama planina veoma kritična, visokogorka Olja se iznenadila onime što je videla, a Žile je prosto ostao bez reči, priznavši kasnije da nije verovao da postoje delovi Stare planine gde ima toliko četinara.

Arbinje - dolina iz bajkeU Arbinju četinari osvajaju prostor skoro krišom; na 1100 m visine gde nam je logor još uvek dominiraju listopadne šume, mada se četinarska stabla već odvažno mešaju sa njima. Kako dobijate visinu, sasvim spontano i krajnje postepeno dolazi do smene vrsta u šumi, na način da uopšte niste svesni u kom trenutku su četinarska stabla postala većinska. Nema onih naglih granica između listopadnih i četinarskih sastojina kako je to slučaj na mnogim mestima, naročito tamo gde su četinari sađeni. Ovde je sve prirodno i autohtono, niti je nešto sađeno, niti se, već duže vreme, šuma seče. Otkako nema mostova, ljudi uglavnom dolaze samo u borovnice. Tako i treba. Da bi ta priroda ostala takva kakva je od iskona bila, zaustavljajući dah onima koji umeju da vide njenu lepotu.

Tri čuke su bile samo krajnji cilj našeg uspona tog dana, ali pravi cilj, ono što smo goreli da pronađemo, bio je misteriozni vodopad za koji su nam pre dve godine rekli da se nalazi na Dojkinačkoj reci, ispod Tri Kladenca, tri izvora koji na skoro 1900 m visine stvaraju najlepšu reku Stare planine. Kada smo pri usponu na Kopren 2008. pokušali da ga pronađemo krenuli smo odozgo naniže i vrlo brzo bili obesrabreni visokom i gustom klekom, kroz koju nije bilo nimalo lako lomatati se. Sem toga, huk koji je dopirao negde iz dubine govorio nam je da dotični vodopad sigurno nije blizu.

Pred Koprenskim vodopadom

Pred Koprenskim vodopadom

Sada, kada smo išli uzvodno, prateći Dojkinačku reku ka izvoru, pokazalo se da je procena bila odlična: na vodopad, koji neki nazivaju istim imenom kao i izvor Dojkinačke reke, a mi smo ga nazvali Koprenski, naišli smo na visini od oko 1650 m, što znači da je skoro 250 m niže u odnosu na izvor. Iznenadio nas je i svojom visinom i lepotom. Naviknuti da se tako visoko uglavnom nailazi na neke kaskadice na potocima, nismo očekivali vodopad koji se može ubrojiti među veće na Staroj planini. Ako je početkom avgusta još uvek bilo toliko vode, ne smem ni da posmislim kakav bismo moćni huk zatekli da smo kojim slučajem tu zabasali u proleće.

"Totem" pored Koprenskog vodopadaPodnožje Koprenskog vodopada

Strmo kroz gustu šumu dalje ka Koprenu

Strmo kroz gustu šumu dalje ka Koprenu

Merkajući kojim putem nastaviti ka Tri Čuke, odlučio sam da produžimo jakom strminom kroz šumu ka platou Koprena, pa da do Triju čuka stignemo grebenski; delovalo je da je strmina ravno ka Tri čuke veća, a i da ima više kleke. Podatak koji smo tek kasnije otkrili od borovničara je da s te strane vodopada postoji staza ka Tri čuke, kojom se bez po muke izlazi gore, verovatno neuporedivo lakše nego što smo mi izašli preko Koprena, boreći se i sa klekom i sa ogromnim kamenim blokovima razbacanim po bezimenom vrhu između Koprena i Triju čuka. Doduše, prošli smo pored Tri kladenca, ali smo i nepotrebno dodali nekoliko kilometara u kruženju.

Ipak, koliko god fizički težak, uspon na Tri čuke je bio inspirativan. Vrh koji je večito obavijen oblacima, i ovoga puta je dinamično uranjao i izranjao iz njih, a kada smo se konačno našli na njegovom uskom kamenom grebenu na momente od guste magle ne bismo videli nšta, da bi već sledećeg trenutka pukao pogled na Midžor, Bratkovu Stranu ili dolinu Arbinja ispod nas. Iako smo od zahtevnog uspona bili već prilično iznureni, bilo je na neki način veličanstveno sedeti na tim stenama koje verovatno simbolizuju ono najdivljije i najnepristupačnije od Stare planine.

Tri Čuke osvojene...

Tri Čuke osvojene…

Koprenski vodopad kako se vidi pri spustu sa Tri Čuke

Koprenski vodopad kako se vidi pri spustu sa Tri Čuke

Sa središnjeg od tri vrha Goca i ja smo odlučili da se spustimo na graničnu stazu ispod, a Olja, Bane i Žile su produžili da pre toga „overe“ i treći vrh. Naša odluka nije se pokazala nimalo mudra – strmina od oko 60 stepeni u kombinaciji sa gustom klekom pretvorila je relativno kratak silazak do staze u pakao bez kraja, tako da je trojka koja je išla na treći vrh čak uspela da nas pretekne. Pošto smo ih očigledno svojim „kilavim“ tempom ozbiljno smorili, oni su sami strčali u Arbinje, dok smo Goca i ja lagano, nogu pred nogu, pronašli svoj put do dole. Međutim, staze i puteljci se u tom delu Stare planine pojavljuju i nestaju potpuno nelogično i iznenadno, tako da ni ono što smo smatrali za rutinsko spuštanje na put iz Arbinja ka Krvavim barama nije bilo nimalo rutinsko; nakon nekoli „prečica“ kroz visoku paprat i koprive, u nemogućnosti da nabodemo put koji se spušta, preprečili smo ravno nizbrdo duž jednog potoka: zeleniš u kombinaciji sa velikim, a na momente i prilično nestabilnim kamenim gromadama, pretvorio je prelaženje par stotina metara do Belčinog dola i puta koji uz njega ide u čitavu večnost. Kada smo se napokon dokopali kampa odavno su već svi bili tu i pitali se gde li smo mi do sada. Ali, čemu žurba? 🙂

Tog popodneva svi smo bili pomalo setni, jer se naše druženje sa Oljom, Banetom i Žiletom bližilo kraju…

Rano ujutro sam ih sa kompletnom opremom prebacio do Suzukija u Dojkincima, a  ja i Čiroki smo produžili ka Pirotu, da Mlađi pomognem oko ispitivanja trase po Vlaškoj planini za predstojeći „staroplaninski karavan“. Goca i klinci su ostali sami na lenčarenju u Arbinju, dok smo Mlađa i ja hitali u neizvesnost otkrivanja Vlaške planine…

Prethodna stranica Sledeća stranica

Strane: 1 2 3 4 5 6 7