Reke kao more

Neočekivana 4×4 avantura

Nakon što sam pokupio Mlađu u Pirotu, krenusmo na jug. Do Božurate, vidikovca i istorijskog utvrđenja sa koga se Pirotska kotlina vidi kao na dlanu, stigli smo lako. Ali, tek nakon toga nas je čekalo pravo zavlačenje po zaboravljenom trouglu između Pirota, Babušnice i Zvonačke Banje, prostoru o kome se jako malo zna. Prolazimo kroz sela Prisjan, Kamik, dižući prašinu za sobom… Poneki starac se, usporeno, okreće za nama, ne shvatajući taj čudan, i za ova sela potpuno neubičajen prizor. Spuštamo se u kanjon Kamičke reke, ne bismo li pokušali da se isprenjemo na greben obroncima vrha Karput. Kako smo se odvojili od korita, kreću visoka trava, zatim ekstremni usponi, duboki kolotrazi, rupe, sve kombinovano. Čirokijev klirens koji je dobrano preko 20 cm je jedva dovoljan, diferencijali kače svaki čas. Kreće pešačko izviđanje, jer nije svejedno kada se u takvim okolnostima zaglibite u neki gustiš i nema gde dalje. Kao za baksuz, tlo je još uvek bilo natopljeno vodom od skorašnjih kiša i svaki iole veći bočni nagib značio je klizanje u stranu, čak i sa kramponkama.

Našli smo ulaz u šumu i  plop… Prvo zaglibljivanje u žitku kaljugu do pola točka je ujedno i prilika da se isproba novo vitlo. Radi . Zvuči kao dečja igra, ali da ga sada nismo imali, ova epizoda bi se verovatno završila tako što bismo se par dana kasnije vratili sa još nečim na 4 točka da nas izvuče, jer nekoliko desetina kilometara unaokolo nema živog čoveka, pogotovo motorizovanog. Na livadama unaokolo odavno već ništa ne pase, a pojate od naboja i pruća se ozbiljno urušavaju nagrizene zubom vremena. Odlučili smo da se vratimo i pokušamo pristup grebenu preko Cerevog dela, jer ovde zaista nije bilo svrhe, naročito nije bilo svrhe maštati da će moći da prođe turistički 4×4 karavan nekoliko nedelja kasnije.

Vratismo se nekako dole, do solidnijeg makadama ka Cerevom delu. Tu smo nabasali na pripitog lokalca koji je „dirigovao“ kamionima koji su nasipali put i sa kojim smo se prinudno družili dok put nije odblokiran. Bio je ubeđen da pravi „magistralu“ ka Cerevom delu, bez obzira što je u ovom zaboravljenom planinskom selu na preko 1000 m visine ostalo tek nekolicina staraca, koji tokom zime i sami silaze u Pirot da prezime kod rodbine. Propitali smo ga i za moguće prolaze preko planine, ka Kusavrani (bilo direktno ili preko Panice), ili možda ka Kijevcu i Babušnici. Tražili smo put kojim se pouzdano može preći Vlaška planina. On je uporno ponavljao „vi s ovim ne mož’ da prođete, tu može samo UAZ“ (koji je naravno bio parkiran pored ) . Kaže, preduboki su kolotrazi, ili je zaraslo, ili je preveliko blato, ili je prestrmo, ili… Laknulo nam je kad su se kamioni sklonili da krenemo dalje u istraživanje.

Brzo se popesmo do Cerevog dela. Tamo zatekosmo jednog meštanina i par radnika koji su majstorisali oko neke mašine. U centru sela lepa česma, unaokolo kuće lepe, očuvane, ali mahom puste. Još jedno selo koje umire. Posle kraćeg bistrenja GPS-a, odlučismo da pokušamo da se probijemo od sela strmo uzbrdo, oko vrha Sveti Ilija, pa ispred Panice da pronađemo spust u Kusavranu.

Prvo iz sela direktno ide velika strmina ka grebenu, na kojoj treba zajahati kolotrag. Srećom, na tom delu nema blata. Uz malo češanja središnje grbe diferencijalima, izađosmo gore, vozeći prvo preko kamenitih livada, a zatim kroz gustu bukovu šumu. Opet je tlo veoma vlažno, očigledno još nije stiglo da se prosuši od skorašnjih kiša. Popadale grane po putu na sve strane. Sve je više grana, udaraju po podvozju, zaglavljuju se, lome… Izlazimo da sklonimo neke, ali ih je sve više i više. Odustajemo, jer nemamo čitav dan vremena da izgubimo na raščišćavanje narednih nekoliko kilometara guste šume u ovoj pustoj planini, očigledno napuštenoj od ljudi. Ostalo je da pokušamo poslednju varijantu koju nam je naš pripiti prijatelj savetovao kao „prolaznu, ali samo za UAZ“ – grebenom od Cerevog Dela ka Kijevcu, preko Rosulje i Tumbe.

Vratismo se do sela, i uhvatismo greben ka Kijevcu. Zaštitni znak tog puta je šiprag i duboki kolotrazi, mestimično toliko da čak ni Čirokijevih 25 cm klirensa nije dovoljno da se ne „obesi“ diferencijalima o središnju grbu puta. Koncentrisanom vožnjom pređosmo Rosulju, ali se zaglavismo na kilometar od Tumbe, na jednom jačem usponu gde su traktori pošteno izrovali kolotrage, a sa strane nema prostora za manevrisanje. Opet nas je od dužeg kampovanja na tom mestu spasilo vitlo. Doduše, ovoga puta ga je bilo neophodno obmotati oko nekoliko manjih žbunova i nadati se da su dovoljno jaki, jer je sve unaokolo bio šiprag. Iza Tumbe već smo mogli da se opustimo, jer je put bio čistiji, livade travnatije, šumarci konkretniji i bilo je očigledno da u taj deo planine ljudi iz Kijevca već zalaze.

Kijevac, ponovo kuće, ljudi, konkretan makadamski put kojim prolaze i putnički automobili. Još koji kilometar napred i iznad naših glava se izdiže markantna stena Golemog stola. Naše istraživanje je, posle malo uzbuđenja uz dve upotrebe „džokera“, uspešno završeno. Pronašli smo put preko planine kojim možemo da provedemo karavan krajem meseca. Od Mlađe sam se oprostio u Pirotu, a ja sam, u smiraj dana, već izmoren od svega, pohrlio natrag u Arbinje, svojim malim indijancima koji su se ceo dan kupali i sunčali na vrelim crvenim stenama.

Strane: 1 2 3 4 5 6 7