Reke kao more

Oproštaj od Arbinja

Zašto sve što je lepo mora da se završi? Poslednji dan u Arbinju proveli smo spokojno, bez žurbe, bez ambicioznih planova, otvorivši čula i potpuno se prepustivši lepoti prirode. Njuškanje po šumi, skakanje sa kamena na kamen u koritu Dojkinačke reke, traganje za nekim novim vodopadima, fotografisanje znanih… Ja sam u nekom trenutku krenuo pešice uz greben Ravnog bučja ne bih li pokušao da ispitam moguć prolaz za džipove ka Mramoru za neku eventualno sledeću 4×4 avanturu, ali sam brzo odustao obeshrabren kombinacijom jake strmine i vrućine, visoke trave i nekadašnjeg kolskog puta koji je bio potpuno zarastao, očigledno nekorišćen bar jedno 20 godina. Konačan i jasan odgovor na svoju dilemu nisam dobio, ali to i neće biti preterano bitno ukoliko Srbijašume ispune svoja obećanja i obnove mostove u Arbinju ka Krvavim barama i Toplom dolu.

Dok se sunce spuštalo ka horizontu, založili smo svoju poslednju Staroplaninsku vatru tog leta. Veliku, bogatu, kako dolikuje nomadima. Ipak, nismo u nju stavili sve što je ležalo na tlu oko reke. Iz jednog panja koji sam doneo krenula je da niče zdrava biljka. Njega sam vratio u travu gde sam ga našao, da pustim mladu biljku da živi. Ne treba ubijati zbog zadovoljstva, ni životinje ni biljke.

Sumrak se tog dana otegao, kao da je shvatao svečanost trenutka, činjenicu da ćemo se koliko sutra vratiti u svakodnevicu beogradskog betona, kao da je shvatao da treba da nam se ureže što dublje u srca i duše. Bilo je konačno vreme za našu svečanu večeru na šatorskom krilu rasprostrtom na ravnoj steni pored reke, prilika da konačno otvorimo šampanjac koji smo 10 dana nosili u džipu i, uz plemeniti sir, nazdravimo još jednom savršenom letovanju koje je ostalo iza nas, kakvo nam nijedan turistički aranžman ne može priuštiti. Gledali smo u reku i zvezdano nebo do duboko u noć, prepuni emocija koje je bilo teško pretočiti u reči.

Hoćemo li se još koji put vratiti ovom mestu na sličan način? To je pitanje koje uvek visi u vazduhu kada se vraćate sa nekog savršenog mesta. Nezajažljiva radoznalost nas vuče ka još toliko intrigantnih mesta koja vredi doživeti, dok vam lepota koju nosite u sećanju stvara neizdrž da se podsetite već doživljenog. Neki ljudi prelome, i na takvim mestima ostanu zauvek. Prestanu da tragaju, uvereni da su pronašli svoj mir. Primetili smo da u Arbinju ima par takvih, novonastanjenih koliba. Nismo hteli da dosađujemo njihovim stanovnicima, jer sigurno nisu došli tu da bi ih opsedali radoznali turisti. Naravno da ćemo se Arbinju još vraćati. Neka mesta jednostavno ostaju trajno deo vas, gde god da odete. A riznica tajni Stare planine još uvek je puna dragulja koje još nismo ni dotakli.

GPS trek za posetu Arbinju i njegovim vodopadima možete pronaći u članku Vodopadi Arbinja na sajtu Staze i Bogaze

Strane: 1 2 3 4 5 6 7