Preuzeti trek (.zip)

Kako najpotpunije doživeti šumsko prostrantvo severnog Kučaja, kako biti siguran da si prošao kroz samo srce masiva, a ne samo ga ovlaš okrznuo? Verovatno ne postoji bolji način za to nego provesti glavni greben planine, celom njegovom dužinom. A upravo to ćete doživeti kada krenete od Dubočke pećine makadamskim putem koji se lagano, uspinje na vrh Kornjecel, od koga produžava po centralniom grebenu i suvereno talasa preko svih njegovih vrhova, ne bi li završio sa najvišom tačkom, Šomrdom, pre nego što se, uz pogled na Dunav koji vas nagrađuje za sve što ste u prethodnih nekoliko sati uradili, spusti do Boljetina i Lepenskog Vira.

Dubočka pećina je izvanredno polazište za mnoge ture, kao i savršeno mesto za kampovanje. Ispred ove pećine zjapećeg otvora impozantnih dimenzija koja se izdaleka vidi Turistička organizacija Kučeva je napravila veliki sto sa nadstrešnicom, tako da možete opušteno da obedujete čak i po kiši. Možete kampovati na livadi pored, točiti vodu iz nekog od dva potoka (jedan se izliva iz same Dubočke pećine) ili na obližnjem vrelu, a čak i sam ulazni deo Dubočke pećine može poslužiti kao sjajno mesto za noćenje ukoliko nemate šator (mada speleolozi upravo tu razapinju šatore). Ovaj trek vodi od raskršća ispod Dubočke pećine, odnosno od asfaltnog puta koji se penje dalje prema Radenki. Pećini se može prići iz dva smera, sa tačke od koje poćinje trek makadamskim putem prateći reku (blaži put posle ide malo zaobilazno, desno preko livade), kao i odozgo, putem koji se prilično strmo spušta na livadu pored pećine, odvajajući se od asfalta između dve kuće. Ovo mesto odiše nekom posebnom vrstom energije, tako da vam toplo preporučujem da ga posetite ukoliko to do sada niste uradili.

Makadam koji se penje ka glavnom grebenu Severnog Kučaja, koji je ujedno i najblaža varijanta puta koji na greben izlazi, pa se samim tim može smatrati najboljim bajkerskim usponom na isti, odvaja se sa asfalta desno na sledećoj krivini nakon što se prođu kuće između kojih se nalazi gornji put ka pećini. Dakle, ako na ovu turu krećete od same pećine, nama potrebe da se spuštate na sam početak treka, jer ćete se posle toga bespotrebno penjati. Umesto toga, izgurajte kraći uspon do asfalta, a zatim uhvatite ovaj solidni makadam čiji vam nagib neće predstavljati veći kondicioni napor. Posle Kornjecela ulazite u gustu šumu kroz koju, uz povremene proplanke, pedalirate narednih 18 km do najviše tačke Severnog Kučaja, Šomrde. Iako pedalirate po grebenu, daleko od toga da se krećete po ravnom. Put prilčno intenzivno talasa, mada nema ozbiljnijih nagiba sve do uspona na Čoku Poljčin (725 mnv), gde imate izbor da pređete dosta jakim (ali kratkim) nagibom preko samog vrha, ili dosta lošijim putem sa jakim bočnim nagibom i dubokim kolotrazima da ga zaobiđete s leve strane. Savetujem put preko vrha, iako ćete gotovo sigurno jedno parče morati da gurate.

Nakon Čoke Poljčin put postaje solidniji i gotovo idealno ravan, zapravo blago se spušta ka prevoju između Šinderskog vrha i Vojinova, na kome će se ukrstiti sa (takođe makadamskim) putem Dobra - Brodica. Na tom delu trasa puta je izuzetno lepa - na jednom mestu greben se toliko sužava da u dužini od stotinak metara imate osećaj da pedalirate po prirodnoj "oštrici žileta", jer je vrh grebena taman dovoljno širok da primi put, dok se strme padine okomito spuštaju ka jugu i severu. Kada izbijete na put Dobra - Brodica neko vreme ćete ići njime u smeru Dobre, da biste se ubrzo odvojili strmim putem koso desno naviše, koji se penje ka Vojinovu i nastavlja da prati greben ka njegovim najvišim vrhovima. Prvih kilometar i po tog nastavka puta je prilično solidno, da biste nadomak Vojinova došli na deo trase koji je poprilično zarastao u rastinje, ali za prolazak biciklom ne predstavlja veći problem. Mestimično gušće rastinje možete očekivati na potezu od Vojinova sve do rezervata Tatarski Vis, iza koga put ponovo postaje prohodniji. Uprava Parka posvećuje pažnju održavanju ovog puta povremeno ga ravnajući i čisteći od rastinja bagerom, tako se može reći da je on u proseku u prilično solidnom stanju i ne predstavlja veći hendikep što se podloge i rastinja tiče. Sa kondicione tačke gledišta uspon na Vojinovo je nešto jači, kao i uspon od Tatarskog Visa ka Šomrdi (ako ste u nešto slabijoj kondiciji ili je vlažnije vreme, pa samim tim i klizavija podloga), verovatno ćete na ovom delu u nekoliko navrata gurati.

Šuma je na potezu od Tatarskog Visa do Šomrde izuzetno lepa, puna mahovine i starih bukovih stabala, mestimično sa travnatom podlogom. Ukoliko imate dobro "prolazno vreme", nemojte da vas mrzi da kada stignete do Šomrde ostavite na kratko bicikle u šumi i izađete markiranom planinarskom stazom na Šomrdski kamen - markacije ćete spaziti s desne (južne) strane puta, na 27-om kilometru od početka trase. Planinarska staza se odvaja od puta i izlazi uz jednu strmu padinu, a do samog vidikovca na Šomrdskom kamenu treba vam ne više od 10-15 minuta lagane šetnje (oko 500 metara od puta). Nakon što udahnete jedan od najmoćnijih pogleda na prostorima Đerdapa, gde će vam se naslagati šumoviti grebeni u slojevima prema horizontu (ni sa jedne tačke se ne može sagledati ogromnost ovog prostranstva kao odatle), vreme je da lagano krenete dole, prema Dunavu. Na tromeđi puteva kod Šomrde vi hvatate levi krak i krećete u ozbiljan spust, koji će vas vrlo brzo izvesti na velike livade sa kojih se, po prvi put na ovoj vožnji, ukazuje pogled na Dunav. Kod Čoka Njalte ovaj put se spaja sa starim Milanovačkim putem (asfalt, ili barem ono što je od njega ostalo nakon tridesetak godina neodržavanja i nekorišćenja), koji će vas, uz očaravajuće poglede na Dunav s jedne i moćni greben Šomrde s druge strane, spustiti do Lepenskog Vira, na putu do koga će vas provesti i kroz kratak, ali upečatljiv, kanjon Boljetinske reke.

Iako je ova trasa duga jedva 40 km, na njeno prelaženje ćete potrošiti veći deo dana, pri čemu je izvesno da će najsporiji deo trase biti grebeniski put na području Vojinova i Tatarskog Visa. Naizgled jednostavna konfiguracija terena ipak je ovde iznedrila dinamičnu trasu puta, uz dosta uspona i spuštanja, tako da ćete i u fizičkom smislu ovu vožnju doživeti kao izuzetno jak trening. Ne preporučujem da je vozite sa jače opterećenim biciklima, mada ako imate dovoljno kondicije svakako bi moglo da bude izazovno. Ukoliko imate dovoljno jak tempo u letnjim uslovima je moguće napraviti krug, pri čemu biste recimo nazad mogli da idete trasom od Dobre, uz Desnu reku, dakle delimično kombinujući prethodni trek sa ovim. Dakle, ovo je upotrebljiva trasa čak i ako nemate nameru da prenoćite negde na Dunavu, već planirate istog dana da se vratite u svoj kamp kod Dubočke pećine. No da ponovim - za to će vam trebati ne samo dug letnji dan, već i jako dobra kondicija. Ako niste sigurni da je posedujete bolje nemojte da se preforsirate, nego podelite ovaj užitak u dva dana, našavši u Dobri odgovarajući konak.