Preuzeti trek (.zip)

Ako postoji prostor koji u svesti ljubitelja Đerdapskog kraja momentalno izaziva snažnu mističnu asocijaciju, onda je to svakako Miroč. Kada ovaj, uslovno rečeno, planinski masiv pogledate na nekoj preglednoj turističkoj karti, teško je ne primetiti da se radi o jednom od najvećih prostranstava na kojima nisu uctani kako putevi, tako ni naselja. Prostirući se u dužini od 70-ak kilometara od Porečkog zaliva duž Dunava, nadvisujući liticama Malog i Velikog Štrpca Kazan, šumovita prostranstva Miroča kriju u svojim ka istoku lagano zatalasanim padinama samo tri sela: Golubinje, Miroč i Petrovo selo. Međutim, pogrešno bi bilo pretpostaviti da na prostorima Miroča ljudi skoro da uopšte ne žive. Ova sela, posebno Golubinje i Petrovo selo, rasuta su po salašima, s brda na brdo, kilometrima unaokolo, tako razuđeno da je zapravo nemoguće odrediti gde počinju i gde se završavaju.

Ali Miroč, koji je zapravo jedna ogromna kraška visoravan, poseduje i fascinantnu, nenaseljenu divljinu, zvanu Štrpsko (ili Štrbačko) Korito. Ovaj mistični prostor, postojbina Vile Ravijojle i glavni motiv vlaških legendi, večita inspiracija pustolova, lovaca na zakopano blago i ostalih istraživača podzemnih dubina, mesto je čija će vas zaravan, izbrazdana rečicama ponornicama i posvuda rasutim vrtačama, zarasla u gusto zelenilo, zbuniti i dezorijentisati, vrteći vas u krug svojim lavirintom šumskih puteljaka. Zbog činjenice da se radi o prostranom, zaravnjenom platou gotovo bez vrhova i grebena, prostor Štrpskog korita težak je za orijentaciju čak i u uslovima odlične vidljivosti. Po magli tamo zaista ne treba kretati bez GPS-a, čak i kada poznajete teren.

Glavni greben Miroča, koji se okomito, atraktivnim stenovitim odsecima, izdiže iz samog Dunava (i koji čine njegovi najviši vrhovi, sa najvišom tačkom od 768 m na Velikom Štrpcu), na svojim padinama krije neke od najočuvanijih, najraznovrsnijih i najlepših listopadnih šuma Đerdapa; područje severno od Velikog Štrpca, koje okružuje zaravan Ploče, proglašeno je za rezervat prve kategorije. Ova trasa, duga oko 57 km, provodi vas kroz sve čega sam se u prethodnim pasusima dotakao, nudeći vam srž Miročke pitomine i divljine u jednom danu. Videćete salaše Golubinja, ponornice i ponore, živopisnu dolinicu Ravne reke, Grobničku baru (jedinu stajaću vodu na Štrpskom koritu), egzotičnu vegetaciju i široke poglede na Štrpsko korito, proći ćete pored "Pećine Smrti", da biste za kraj uronili u guste šume Miročke kroz koje ćete imati utisak da vozite čitavu večnost, pre nego što izbijete na Ploče, gde ćete posetiti jedan od najlepših vidikovaca Đerdapa. Trasa je pažljivo osmišljena tako da bude što je moguće udobnija za bicikl, da podloga na što je većoj dužini moguće bude kvalitetna, a usponi podnošljivog nagiba kako bi i rekreativci prosečne kondicije mogli da ih izvezu bez guranja. Doduše, kraško tlo Miročke visoravni ipak iznuđuje neke kompromise u završnom delu trase, između Gaure Rau i Ploča, ali čarobna šuma kroz koju ćete prolaziti svakako vredi truckanja po kamenitom tlu u zaleđu Velikog i Malog Štrpca.

Trasa kreće od minijaturnog parkinga u šumi na početku puteljka koji vodi ka rezervatu Ploče i Velikom Štrpcu, ispred same rampe, ali vi se otiskujete asfaltnim putem kojim ste pristigli. Desetak kilometara asfalta dobro će vam doći za zagrevanje pre nego što stignete do strmog makadamskog puta koji kreće sa područja Malog Golubinja ka visovima po kojima je rasuto selo Golubinje. Naravno, ovo je samo predlog starta, a vi ovaj krug možete započeti i sa neke druge tačke koja vam možda više odgovara. Možete recimo krug otpočeti i od sela Miroč, ili izletišta na Ravnoj Reci. Mislim da je prilično svejedno i kojim smerom vozite ovaj krug, jer vas u oba slučaja u početku čeka prilično naporan uspon na kome treba savladati nekih 400 m visine. Međutim, jednom kada stignete na 400-500 m što predstavlja prosečnu nadmorsku visinu Štrpskog Korita i ostatka Miročkog platoa, nekih većih visinskih amplituda više nema - u nastavku puta lagano talasate, narednih 50-ak km, sve do ponovnog, jednako naglog spusta ka Dunavu.

Put kreće neposredno ispred jednog mostića desno. U pitanju je veoma kvalitetan i širok makadam, koji čitavom dužinom uspona prolazi kroz šumovit i slabo naseljen predeo, pre nego što stigne do visinskih salaša Golubinja. Nekih 5 km od početka trase stižete do škole kod Kopane Glavice, čime je definitivno uspon okončan - sledi opuštena vožnja po grebenu koji se pruža od Golubinja ka selu Miroč, tokom koje možete da zabacujete daleke poglede na bilo koju stranu. Stigavši do sela Miroč izbijate na kratko na asfalt, ali se on vrlo brzo završava i pretvara u dobar makadam koji vodi ka istoku, produžavajući ka Brzoj Palanci. I ovaj put posle par kilometara napuštate i skrećete levo, spuštajući se u živopisnu dolinu Ravne reke.

Spust nije dug, tako da ne treba da strahujete da ćete izgubiti previše visine. Ravna reka, jedna od bezbrojnih Miročkih ponornica, teče uskom, pitomom dolinom na visini od oko 350-400 m. Kako krenete da pratite reku ubrzo ćete naići na lepo izletište sa desne strane, ugnježđeno u četinarsku šumu. Između borića prostor je kao stvoren za kampovanje, a kada pređete preko drvenog mostića sa suprotne strane se nalazi česma i veliki sto za ručavanje sa nadstrešnicom.

Nastavljate niz Ravnu reku, prolazite još jednu varijantu puta kojom se može preseći do Golubinja i par km nizvodno od tog odvajanja konačno i vi napuštate tok Ravne reke kako biste uronili u "utrobu" Štrpskog korita. Praktično na celokupnom ostatku puta, počev od trenutka kada ste se spustili u dolinu Ravne reke, prolazićete kroz guste šume sa ponekim proplankom koji će vam omogućiti da zabacite pogled i udahnete ovaj ogroman, potpuno nenaseljen prostor. To je srce Miročke divljine, a vi pedalirate kroz njegovo središte.

Ubrzo nailazite na raskrsnicu gde hvatate levi put, ka Mihajlovom ponoru. Tu ćete videti veliku česmu, sazidanu za napajanje stoke, koje je nekada na Miroču bilo puno. I dan danas ćete često sresti starce koji su svoja goveda iz Golubinja doterali čak u šiprag Štrpskog korita, u potrazi za sočnijom travom. Odatle kreće vaše blago talasanje preko površi Štrpskog korita, gde se naiznemično smenjuju šiprag, četinarske i listopadne šume. Na području Grobničke bare predvideo sam jedno kraće skretanje sa glavnog puta, koje će vas provesti neposredno pored ovog retkog vodenog tela u bezvodnom području. Njena smeđa voda sigurno vas neće inspirisati ni da je pijete niti da se u njoj kupate, ali je u pitanju sjajan "bazen" u kome se goveda hlade u vreme letnjih vrućina - praktično je nemoguće proći ovuda a da ne naiđete na barem neko veće ili manje krdo. Hlad koji prave stoletna stabla koja okružuju baru dobra je prilika za predah i sumiranje utisaka - prešli ste približno polovinu puta.

Nastavak puta uskoro vas provodi kroz lep četinarski deo, putem koji produžava ka Petrovom selu. Međutim, vi ubrzo napuštate taj put i skrećete levo, na primetno lošiji put koji nije uzan, ali mestimično ima dubljih kolotraga i dosta blata. Ovo ne treba da vas brine, jer je u pitanju predeo gde je tlo od crvenice, koja se ne lepi za točkove. Par kilometara kasnije, u neposrednog blizini pećine Gaura Rau vaša trasa skreće desno. Ako biste produžili pravo stigli biste, kroz zaleđe Velikog Štrpca, skrećući lagano ka jugu, ponovo do Golubinja. Put na koji ste skrenuli pored Gaure Rau je veoma lep i narednih petnaestak kilometara vodi kroz gustu senku čarobne listopadne šume, kroz područje prepuno vrtača između Velikog i Malog Štrpca, sve do Ploča. Ono na šta treba skrenuti pažnju jeste da ovaj put prolazi preko podloge koja je prilično kamenita, tako da je tehnički nešto izazovniji za vožnju (zato je ova trasa i dobila ocenu tehničke težine 7).

Na ovom putu ćete, na četrdesetom kilometru od starta, primetiti planinarsku markaciju koja se gubi u gustišu sa desne strane puta. Reč je o stazi ka Malom Štrpcu, verovatno najlepšem vidikovcu čitavog Nacionalnog parka, sa koga je snimljena i panorama na naslovnoj stranici Đerdapske sekcije Atlasa. Iako se uzbrdo do Štrpca ne može biciklom, ukoliko imate vremena i volje vredi na tom mestu pored puta ostaviti bicikle i utrošiti dvadesetak minuta na pešački izlazak na ivicu stene Štrpca (nepun kilometar od puta). Nastavak puta ka Pločama ubrzo vas dovodi do jedne raskrsnice, na kojoj vas zanima desni krak puta, koji kreće blago nizbrdo, ulazeći u sve stariju bukovu šumu. To je očigledan znak da se primičete Pločama, živopisnom izletištu sa smeštajnim objektom koji uprava Nacionalnog parka ljubomorno čuva za odabrane posetioce koji umeju da uživaju u pravom miru i raskošnoj lepoti prirode Parka. Sa velike livade na Pločama pruža se lep pogled na Veliki Štrbac, najviši vrh Miroča, a nepun kilometar dalje, putem koji se odvaja desno, stiže se do izuzetno lepog vidikovca sa koga se pruža savršen pogled na Veliki Kazan. Klupice na ovom vidikovcu, ili diskretan ambijent objekata na Pločama, možete iskoristiti za kraću pauzu i uživanje u impresijama sa vožnje, opušteni u saznanju da ste skoro stigli do cilja - treba samo još da se spustite strmim, ali kvalitetnim makadamom kroz gustu šumu do Dunava, krenete levo magistralom i ubrzo zatvarate ovaj fascinantni, 57 km dugi krug.

Miroču možete prilaziti sa raznih strana, ali dok ne provezete ovaj krug (odnosno ne obiđete sva mesta pored kojih vas on vodi) ne možete reći da ste videli ono najlepše od njega. Toplo preporučujem!