Preuzeti trek (.zip)

Mali Krš je tipičan primer planine koju ljudi stalno nekako previđaju - tu je, ugnježđen između Liškovca, Homolja i Velikog Krša, ali kao i da nije, jer niko ništa o njemu ne zna. Planinari tu ne zalaze, za bajkere je totalna apstrakcija, praktično niko nije svestan njegovih pritajenih prirodnih lepota. Možda Mali Krš nema ni približno tako grandioznu kamenu "kičmu" kao Veliki, možda ga nekih 200 m manja nadmorska visina čini manje upečatljivim za one kojima su cifre fetiš, ali Mali Krš zapravo ima znatno kompleksniju geomorfološku strukturu od Velikog i u međuprostoru koji čine njegova dva paralelna grebena koje u liniji sa Garvanom spaja prevoj Ruđina krije neke zanimljive rečice i minijaturne kanjončiće, livade i šumarke sa obe strane omeđene stenovitim uzvišenjima, a njegovo podnožje krije tajnovite pećine i kraška vrela, od kojih su najpoznatiji Beli Izvori i potok Biger (čest naziv u istočnoj Srbiji, zar ne?).

Odavno me je privlačila ideja provlačenja kroz samu "utrobu" Malog Krša, taj za ljubitelje prirode nepostojeći prostor, i otkrivanje šta tu zapravo postoji od puteva i koliko uopšte ima smisla pokušati proći tuda biciklom. Tek u proleće 2007. godine sam taj plan realizovao (i to u dva navrata, nešto drugačijim trasama), a ovo što se sada nalazi pred vama je jedna izuzetno zanimljiva i živopisna, iznenađujuće nadahnjujuća vožnja, koja i pored pojedinih detalja koji traže malo veći tehnički oprez nije preterano kondiciono zahtevna jer su usponi pretežno blagi, mada zbir uspona itekako na kraju izlazi na jednu respektabilnu cifru.

Sam početak ove vožnje, prvih 13,5 km do prevoja Vrata, identičan je kao i krug oko Velikog Krša opisan na poziciji 1 liste vožnji u ovom predelu. Opet je početna i krajnja tačka planinarski dom na Stolu, ta beskrajno harizmatična tačka planete koja čoveku daje toliko željenu lepotu i mir. S tim što se ovoga puta ne vraćamo kamenitim usponom od prevoja Cepe, već originalnom maršrutom, koja je u još većoj meri nadahnjujuća...

Ka Malom Kršu se od Vrata produžava desno, makadamom koji je u prvo vreme vrlo solidan. Ovaj put lagano, jedva primetno penje preko pitomog terena, dok iza vas ostaje, svakim metrom sve bolje vidljiv greben Velikog Krša, a ispod vas se sa svakim metrom sve jasnije ukazuje atraktivna kupa Garvana, najvišeg vrha Malog Krša. Put vas vodi tačno između Garvana i istočnijeg dela grebena Malog Krša (zapravo, zapadni deo grebena zove se Kunana), tačno preko prevoja Ruđina, na kome ćete proći tik uz napuštenu stočarsku pojatu, sjajno mesto za kratak predah i zabacivanje pogleda na jednu i drugu stranu.

Spust sa Ruđine je nešto strmiji i prilično zarastao u žbunje - budite spremni da vas u narednih par kilometara trnovite grane kače čas za levo, čas za desno rame, možda nešto ređe ako budete dovoljno vešto balansirali po samoj sredini puta, po grbi između kolotraga. Ovo je deo Malog Krša u koji ljudi očigledno retko zalaze - pojate meštana Vlaola dosežu otprilike do Garvana, a salaši stanovnika Rudne Glave uglavnom ne idu ovoliko visoko. A prelazak preko planine, na "tuđu teritoriju", baš i nije neka aktivnost koja u lokalnim etno običajima ima neki smisao. Srbijašume ovde ne gazduju ničim, tako da nema onih kamionskih šumskih puteva koje viđamo drugde po istočnoj Srbiji.

Teren po kome se krećete spuštajući se lagano sa Malog Krša je izrazito krečnjački i kraški. Mestimično veoma kamenit, čak i po putu, što zahteva malo veći napor u balansiranju i izbegavanju krupnijeg kamenja dok pedalirate. Međutim, dosta brzo, već posle par kilometara, stigavši do Laništa, put kojim se spuštate postaje nešto solidniji i ubrzo vas dovodi u dolinu veoma živopisnog potoka Biger (ima smisla da napravite kraću pauzu i da malo prošetate uz potok pešice do njegovog trokrakog vrela; u pitanju je 26. kilometar trase).

Spustivši se sa Krša lagano ulazite u naseljenu teritoriju nadomak sela Gornjane, prostor sa koga se pruža možda ponajbolji pogled na sve strane, omogućavajući vam da uživate u prizorima Malog i Velikog Krša, Stola i Deli Jovana u isto vreme. Svi ovi monumentalni grebeni, rasuti u krugu od nekoliko desetina kilometara vazdušne linije, pružaju se odavde kao na dlanu. Put do centra Gornjana, sela sa mističnom tradicijom koje je zbog oštre mikroklime zimi vrlo često odsečeno od sveta, vodi kroz strmi spust u dolinu reke Lozovice i uspon kroz četinarsku šumu na drugoj strani. Tek što ste prošli kroz selo ponovo idete dole, ovoga puta ka dolini potoka Ogašu Mare (da, ovo je vlaški kraj, za slučaj da vam iz dosadašnjeg dela priče još uvek nije bilo jasno). Međutim, nakon što se izvučete iz doline Ogašu Mare na raskrsnicu koja se nalazi na Čoki Čovrtonj sledi vam jedan od najlepših bajkerskih poteza u istočnoj Srbiji - savršen grebenski makadam koji se do par kilometara pred Stol izuzetno blago penje, sve vreme vam držeći u vidnom polju kamenu kupolu Stola i njegovog manjeg vrha zvanog Vizak, kojima se lagano, bez napora, lepršavo primičete.

Tek kada stignete pod Mali Vizak, na visinu od oko 700 m uspon postaje znatno jači i napokon sa čistine ulazite u gustu šumu. Sledi nešto manje od kilometra istinski ozbiljnog napora, gde treba savladati čak dvestotinak metara visinske razlike. Mislim da će samo oni u najboljoj kondiciji na ovom potezu uspeti da izbegnu guranje. Međutim, celo to parče je zaista kratko, a na sočne livade Stolske visoravni izbijate sasvim iznenadno; nakon stotinak metara vožnje po ravnom kroz visoku travu shvatate da ste izbili na glavni put koji vodi ka domu na Stolu i da ste zapravo već nadomak doma. Tako se ovaj prelepi krug završava u sjajnom raspoloženju, nudeći pregršt reminiscencija za lagano večernje gustiranje.