Preuzeti trek (.zip)

Ovo je tehnički lagana i kondiciono umerena vožnja za sve one koji vole da kolima (ili drugim prevozom) svoje bicikle dopreme do Iriškog Venca kako bi uživali u blagom talasanju grebenskog puta po Fruškoj Gori. Sa dužinom koja tek iznosi oko 35 km ova trasa neće izmoriti ni rekreativce u nešto slabijoj kondiciji, a to joj daje i mogućnost da se povezuje sa drugim trasama kako biste dobili ozbiljniju, celodnevnu vožnju. Ukoliko ste iz Novog Sada (ili vam iz nekog razloga odgovara da krenete u vožnju iz Novog Sada), možete je kombinovati sa usponom iz Novog Sada do Iriškog Venca, što (u oba smera) ovoj vožnji dodaje još oko 25 km, čineći je već ozbiljnijim zalogajem (ne toliko zbog kilometraže koliko zbog jednog uspona "viška". Doduše, postoje i po bicikliste miroljubiviji putevi za uspon na Frušku Goru od prometne saobraćajnice ka Iriškom Vencu (na primer, put od Rakovca ka Zmajevcu), što ćemo obraditi u drugim trekovima Fruškogorske sekcije.

Trasu ove vožnje čini oko 80% asfalta i 2 puta po par kilometara makadama, odnosno solidnog zemljanog šumskog puta, koji je uglavnom suv (sem posle obilnijih kiša). Kao takva, ova vožnja je pogodna i za one koji nemaju baš planinske bicikle, odnosno koriste neke uže ili slik gume (kilometraža zemljanog puta može se dodatno skratiti ukoliko se opredelite da se u povratku na greben popnete asfaltom ka Zmajevcu umesto kroz samu banju Vrdnik).

Prvih 11 km, do raskrsnice kod Crvenog Čota, predstavlja sjajno grebensko zagrevanje, gde prolazeći pretežno kroz šumu po lošem asfaltnom putu imate pregršt prilike da zapnete na kratkim, ali oštrim uzbrdicama, kao i da uživate u jednako kratkim, ali efektnim spustovima. Ozbiljniji uspon počinje na osmom kilometru, u podnožju Brankovca, i vodi vas sve do najviše tačke ove trase, na oko 530 m visine, u neposrednoj blizini Crvenog Čota.

Na raskrsnici kod Crvenog Čota napuštate grebenski put (koji se inače još par desetina kilometara pruža ka zapadu, sve do granice sa Hrvatskom) i krećete u lagani spust (dosta kvlalitetnijim i širim asfaltom) ka Bešenovačkom Prnjavoru. Uživanje u spustu, na žalost, neće dugo potrajati - posle nepunih par kilometara moraćete ponovo da savladate nekih 40 m nadmorske visine, pre nego što se konačno dokopate spusta koji će, što po asfaltu, što po makadamu, potrajati narednih 9 km.

Kada se nađete na 17. kilometru puta obratite pažnju da ne promašite skretanje na makadamski put ka Maloj Remeti, za šta postoji poprilična mogućnost jer ćete na njegovo odvajanje, sa leve strane, naići dok uživate u ničim narušenom zadovoljstvu spusta po glatkom asfaltu. Neposredno nakon odvajanja ovog makadama nalazi se duga i postepena desna krivina asfalta, tako da treba voditi računa da skrenete pre nego što vas ova krivina odvuče ka Prnjavoru.

Makadam kojim se lagano spuštate ka Maloj Remeti je širok, ali prilično truckav usled mestimično kaldrmisane podloge, a na delovima i izbrazdan kolotrazima i blatnjav. Dakle, neće biti uslova da se njime sjurite. Olakšavajuća okolnost je što ovaj deo puta kratko traje i već kod manastira Mala Remeta ponovo izbijate na asfalt, kojim se krećete sve do Vrdnika. Na 22. kilometru puta stigli ste do najniže tačke, na oko 160 m nadmorske visine, odakle vas čeka uglavnom uspon do samog kraja ove trase. Između Jazka i Vrdnika imate jedno malo strmije brdo, gde na kilometar i po puta savlađujete oko 100 m nadmorske visine, koju ćete s druge strane podjednako brzo izgubiti, sjurivši se u Vrdnik.

Na 28. kilometru puta trenutak je da odlučite da li ćete najteži deo ove trase, povratak na glavni greben Fruške Gore, izvesti asfaltom, ili nešto težim, ali izazovnijim šumskim putem kroz banju Vrdnik. Tokom prvih par kilometara uspona kroz banju put je takođe asfaltni, da bi se prvo pretvorio u makadam kod poslednjih kuća u Vrdniku, a zatim i u usku i strmu šumsku stazu na samom kraju naselja. Na ovom delu jedno kraće parče ćete verovatno, zbog izrazito velikog nagiba, morati da pregurate. Taj deo nije dug, u pitanju je nepun kilometar, posle čega ćete već moći da sednete na bicikl i opušteno da dopedalirate kroz osunčanu šumu do grebenskog asfalta. Postoji i alternativni šumski put, koji je možda i nešto kvalitetniji od ovoga koji je ucrtan u treku, a prolazi nekoliko stotina metara zapadnije (od poslednjih kuća u Vrdniku umesto desne varijante, hvatajte levu).

Ukoliko se, pak, opredelite za asfaltni uspon na greben, to nije garancija da ćete ga izgurati okrećući pedale, jer je i glavni put, koji prolazi pored brežuljka na kome se nalazi Vrdnička Kula, poprilično strm, naročito u završnom delu. Oni u boljoj kondiciji će verovatno bez silaženja sa bicikla ipak uspeti da se domognu "ravnog" (barem u poređenju sa dotadašnjim naporom) grebenskog puta. Za slučaj da ovu trasu vozite po vlažnijem vremenu, savetujem da se ipak radije opredelite za ovaj asfaltni povratak na greben umesto puta kroz šumu.

Ne mogu reći da ovu trasu odlikuju neke izuzetne prirodne lepote, već ona prosto predstavlja način da se, uz umerene napore, zaokruži jedan lep krug po Fruškoj Gori, na kome se možete opustiti, a i videti neke od znamenitosti, kao što je Vrdnička kula (ukoliko pri povratku krenete asfaltom, i ukoliko imate vremena, možete se odvojiti od puta na kratko i uspeti na kulu pešice, gurajući bicikle u završnom delu).