Skakač u debelom hladu i iznenadni napad administracije
(Stol - Borsko jezero: 38km)

Jutro je bilo divno. Potrošio sam ga do kraja budeći se lagano, lagano slušajući zvuke ptica, cvrčaka, poslovanja po kuhinji. Visokom travom obrasli vidik sa mog prozora odmah je upijao sve to - uz mek odjek pada, tonovi su nestajali u žuto-zelenoj protoplazmi tišine. Ustao sam lagano, doručkovao lagano, sedeo lagano za stolom ispred doma. Uživao u laganom pogledu na livade, šumu i liticu Stola koja se iznad njih lagano uzdizala. Litica je omiljeno mesto alpinista. Na karti u domu ubeleženi su svi smerovi za penjanje. Ima ih dosta, svaki ima ime.

Neka su baš zanimljiva:"Nirvana", "Rođački smer", "Deda-Aleksin smer" (heheh...).

Zadnja guma je bila probušena... jedan trn se prošle večeri bio zabio u nju, verovatno nadomak doma, čim tada nisam ništa primetio. Ponovo sam dakle imao sreće: guma je izdržala tačno dokle je trebalo. Trebalo je okrpiti je (rezervnih više nisam imao), no to nije bilo strašno. Problem je bio kako je napumpati, i sa malo nade sam upitao domara (beše izrana došao iz sela) imaju li tu nekakvu pumpičicu. Naravno imali su, jednu prekrasnu, očaravajuću, šarmantnu nožnu pumpu za auto sa manometrom :) Živele unutrašnje gume za bicikl sa automobilskim ventilima, drugi put!

Noćenje sam platio 30 dinara - nisam imao kod sebe planinarsku knjižicu, inače bi bilo 25 ;)

E, posle je već bilo vreme i da se krene. Za vreme doručka razmišljao sam da tog dana stignem možda i do planinarskog doma na Beljanici, ali sam posle sinoćnjeg lomatanja i uzbuđenja bio više raspoložen za odmor pored Borskog jezera, Uostalom, već je bilo skoro podne, od jezera do Strmostena (pored koga se dom nalazi) bilo je 50 kilometara, većim delom šumskim putevima i bez ucrtanih naselja na karti. Nije mi, dakle bila potrebna repriza događaja od prethodnog dana, posebno imajući u vidu da je tu deonicu trebalo preći bez rezervne gume i pumpe.

	Zato sam bez žurbe krenuo preko visoravni, ovog puta uživajući u pejzažu. Makadamski put brzo me je poveo naniže i dva i po kilometra od doma našao sam se na raskrsnici sa nečim što je nekada bilo asfaltni put, a sada jeličilo na još jedan komad makadama. Tu je trebalo skrenuti desno (u domu su mi sve detaljno objasnili) i posle još jednog kilometra vožnje izašao sam na dobar asfalt koji od Majdanpeka vodi ka Boru. Prilaz domu na Stolu sa ove strane mnogo je lakši. Bicikl opterećen bisagama morao bi se gurati na, recimo, polovini od onih 2,5km (mada za ambiciozne ni ovo nije nesavladiv komad), a ostatak se može sasvim lepo i voziti.
Na asfaltu okrenuh levo, ka Boru. Pre nego što se krene, treba malo vremena posvetiti pogledu udesno: na toj strani se prema Gornjanu pruža prekrasna dolina, omeđena s leva stenovitim grebenom Velikog Krša (1148m), a s desna Stolom i Malim kršem (929m). Bio je to jedan od najlepših prizora na ovom putovanju.

Posle kratke uzbrdice počeo je strm spust (7km), kroz sjajne predele, sve do Krivelja. Krivelj je malo mesto, ali u centru ima dve kafane, pa još i treću u Domu penzionera. Tu se u hladovini starih lipa i kestenova igrao šah, a dva stola sa igračima i kibicerima, sa kariranim košuljama i majicama sa bretelama, sa štapovima, sa kačketima na glavama, sa žilavim i preplanulim rukama koje pomeraju figure, bili su prizor kao preslikan iz grčkih ili sicilijanskih sela, u kojima se svakodnevno upražnjava umetnost mirnog putovanja kroz dan ka večeri. Krivelj je bio neočekivani poklon - naprosto sam i sâm morao da sednem ovde i upijam atmosferu neko vreme. U vezi sa Kriveljom ipak ima i jedna nezgodacija: mesto se nalazi u rupi, iz koje se potom treba izvlačiti strmim usponom dugim oko 5km. Posle dolazi 1km nizbrdo, opet 2km uzbrdo, pa spust u centar Bora - na 21. kilometru od doma na Stolu.

Bor sam, posle lepote Dunava i planina, doživeo kao sublimiranu depresiju u tri dimenzije: radničke straćare na ulazu u grad, ogromna brda jalovine prošarana zelenim, crvenim i crnim, otrovno izgledajućim pegama na koje se pogled nasuče odakle god da se gleda (pa i iz samog centra), prašina popadala po fasadama i drveću, prašnjavi ljudi prašnjavih lica koji se s mukom probijaju kroz prašnjavo popodne i kroz stalni, svuda prisutni i sveprožimajući, zavijajući visoki ton konvejera na kopu. Ovaj otegnuti jauk mogao se čuti čak i na Borskom jeseru, kada se kasno noću stišaju drugi zvuci. Prelazio je preko brda i padao po vodi jezera - glas ranjene utrobe zemlje.

Nekome je palo na pamet da se u (zapuštenom) gradskom parku izlože eksponati vezani za rudnike i rudarstvo. Ima tu par malih, veselih, žutih lokomotiva i vagona, ali ostatak - plavo obojene prese, crveni električni transformatori, zelene livačke kokile - samo produbljuju osećaj teskobe ne dajući oku nigde da se odmori i pobegne od metala i sudbine rudarskog grada.

Do Borskog jezera ima petnaestak kilometara, prethodno se prolazi kroz Brestovačku banju i njen hotel sa lepom terasom. Na jezeru je lep kamp sa odličnom atmosferom, sa toplom vodom za tuširanje (3 dinara ;) i sa recepcionerkom poznih godina koja obožava administraciju. Postupak prijavljivanja traje desetak minuta, a počinje vađenjem ogromne knjižurine koja podseća na školski dnevnik i ima zastrašujuće velik broj polja za upis, od početka leve sve do na kraj desne strane.

Tu se onda smrtonosno lagano upisuje ime i prezime gosta, zanimanje, broj cipela, omiljena boja, omiljeni glumac i glumica.

Procedura se prekida svaki put kad se recepcionerka zapriča sa nekim poznatim (zbog takvih na recepciji postoji klub-garnitura za sedenje). Posle toga sledi isto toliko brzo pisanje priznanice na iznos od 17dinara, plus dva dinara boravišne takse (uredno upisano kao posebna stavka), koliko košta noćenje. Onda treba potpisati onu zastrašujuću knjigu, u njenom jedinom nepopunjenom polju (ŽVRLJ!) i priznanicu (ŽVRLJ!!!).

Eto tako... ako se ispred zatekne još dvoje pridošlica, stvar će se otegnuti na gotovo pola sata. Osećaj koji sam imao kad sam na kraju stegao u ruku priznanicu bio je uporediv sa onim kad su mi svojevremeno uručili diplomu fakulteta ;) No, da ne grešim dušu, i recepcionerka i njen muž su privatno sasvim ljubazni ljudi...

Kad sam konačno postavio šator i smestio se, vratio sam se do recepcije da iskoristim blagodet tuša. Dobio sam priznanicu na tri dinara, i ključ kojim sam otvorio vrata hrama tople vode, odmah iza.

Posle ove uživancije ostalo je samo još da se javim kući, pa sam bio slobodan kao ptica na grani. Telefonirao sam sa recepcije i platio dva dinara, za šta sam dobio urednu priznanicu.