Ponedeljak, 26. jul
Bijelo Brdo - Priboj - Prijepolje - Sopotnica (68km)

Jone: Ipak smo poželeli da smo prihvatili usrdne pozive i prespavali u kući. Senik je bio iznad štale u kojoj se čitave noći u nemirnom snu ritalo jedno tele, ljuljajući svaki put čitavu daščaru i nas sa njom. Osim toga su dole blaženo hrkale i prduckale nekakve ogromne svinje. Ventilacija je bila primerna, seno je filtriralo većinu miomirisa, ali se nešto od toga ipak probijalo do nas. No odmorili smo se kako-tako (barem je bilo grejanja iz prizemlja), i u maglovitom jutru smo sa domaćinima zaseli ispred kuće na novu turu kafe, mleka i razgovora. Ovog puta nam se pridružio i stric koji je doputovao odnekud, pa onda komšije. Shvatili smo ovo: Hvatanje Draže je opsesija svih meštana ovog sela, a ne samo našeg dobrog Lazara. Kako je ko dolazio, prvo se raspitivao da li smo obavešteni o Hvatanju i za svaki slučaj nam još jednom ukratko opisivao čitavu stvar. Onda bi nam svi zajedno (i oni koji su nam već ispričali o Hvatanju) pokazivali udaljeni komad livade i luga koji su virili ispod jednog pramena magle, i sa strahopoštovanjem potvrđivali da je to TO. Na kraju sam počeo da se pitam da li se i pozravljaju sa: "Zdravo bio komšija, Uhvaćen Draža", "Zdravo i tebi komšo, Uhvaćen."

Romantična postelja iznad omamljujuće toplih i sugestivnih svinjskih tjelesina

A kad sednu da čitaju novine, možda najpre rasejano prelistaju sve stranice, tražeći ima li gde vest da je Draža Uhvaćen, sa masno odštampanim imenom njihovog mesta? Kad se završi program na televiziji, da li razočarano mrmljaju i žale se jedni drugima: "Aaa ništa, ne pomenuše Hvatanje, 'ebi ga..."? Mesto Hvatanja jeste, kažu, skromno obeleženo, ali bi bilo lepo da tamo postoji dostojan spomenik. Nešto grandiozno, a opet izražajno? Bronzani Draža gleda u daljinu ništa ne sluteći, dok mu se ogromno, pogibeljno Hvatanje podmuklo prikrada iza leđa?

Sa našim sponzorima za šesti dan puta - Lazar je treći s desna

Slikali smo se za uspomenu sa našim sjajnim domaćinima, nazvali svima Hvatanje i krenuli. Do centra Bijelog Brda (i prevoja) imali smo još dva-tri kilometra jačeg uspona. Kad smo stigli tamo dočekala nas je kiša, ovog puta ona dosadna, jesenja. Seli smo pod nadstrešnicu, na stepenište zgrade u kojoj se nalaze pošta i prodavnica. Zgrada je verovatno bila podignuta posle rata, a stilski pripada najboljoj tradiciji zadružno-socijalističke arhitekture. No okolo nije bilo mnogo kuća, i vidik na dolinu koja se ispod nas razlivala prema još skrivenom Priboju bio je prijatan čak i po takvom vremenu.

Ipak smo na kraju izgubili strpljenje i krenuli u spust po (nešto slabijoj) kiši. Fujuuu - brzo smo iz visine i svežine sleteli do graničnog prelaza, do sunca i sparine. Zuuu - brzo smo potom prešli Uvac, izbili na Lim, i dopedarali do Priboja. Petnaestak kilometara od prevoja na Belom Brdu (765m) do Priboja (385m) tako se za tili čas istopilo.

Sashav: Priboj. Mesto poput onih iz filmova Živojina Pavlovića, zaustavljeno u vremenu. Potop koji je upravo prošao apostrofirao je socrealističko sivilo železničke stanice i ostatka "centra grada". Sa svih strana streljaju nas beslovesni pogledi. "Glavna ulica" je u stvari jezero prosečne dubine oko 10 cm, ali jezero kome se ne vidi dno od količine mulja i prljavštine. Već je počelo da nam se mota po glavi saznanje do koje mere smo bili u krivu pretpostavivši da ćemo ovde lako pronaći majstora kod koga bismo mogli da sredimo Jonetovu žbicu, kad odjednom... TRRRASSS!!! Pre nego što sam shvatio šta me je snašlo, bio sam jednim bokom kompletno zamočen u Pribojski mulj, a sudbinu sam podelio sa onom bisagom u kojoj mi se nalazila hrana! Zapravo, glavnu ulicu - jezero - presecale su šine pod uglom ne većim od 25 stepeni, a da zbog dubine vode pojma nisam mogao imati o tome, a onda je točak prosto skliznuo paralelno sa šinom, umesto da je preskoči, i uz zaglušujući tresak, Scotta i mene snašlo je što nas je snašlo. Vrlo brzo sam shvatio sav horor onoga što se dogodilo - bicikl je tresnuo celom težinom na zadnji menjač, i iskrivio kuku na ramu za dobrih 15 stepeni. U tom trenutku, Scott se više nije mogao voziti.

I zaista je dragoceno u takvim trenucima imati staloženog, racionalnog Joneta uz sebe. Dok se meni već "javljao" prinudni završetak puta i razmišljanja o tome kako obezbediti transport do kuće, Jovan me je ubedio da ipak nije sve izgubljeno, i da možda, čak i u Priboju, ima smisla potražiti majstora za bicikle (koji je do tog trenutka samo njemu trebao). Nakon dosta truda uloženog u sporazumevanje s domorocima i provaljivanje njihovih kriptičnih grimasa i sistema glasova, sa buljukom dece koja trče za Čudom Neviđenim, obreli smo se, kako to u takvim mestima po pravilu biva, ponovo pred kućom lokalnog penzionera - jedinog majstora za bicikle. Pošto je Priboj još dalje od civilizacije nego Bajina Bašta, ovaj majstor ne samo da nikad nije video kaset-nablu, već nije posedovao ni osnovni alat kojim bi se mogli vršiti bilo kakvi zahvati na ovakvim hi-tech kosmičkim pedaralima. Dakle, trebalo se pomoću štapa i kanapa, tj. onoga što on ima na raspolaganju, snaći, i zakrpiti oba konjića. Najteže je, zapravo, bilo ubediti majstora da nam ne pomaže - posle toga je sve išlo kao podmazano. Jone je ustanovio da njegov navoj i nije bio "krvnički" zategnut i da ga je bilo prosto odvrnuti, a ja sam u nedostatku poluge za ispravljanje kuke, istu prihvatio masivnim francuskim ključem i pažljivo je ispravio odokativnom metodom. Neverovatno je koliko se puta život može okrenuti iz temelja za samo par sati...

U zadovoljstvu što smo, gotovo neverovatno, uspeli da rešimo baš sve što nas je mučilo, počeli smo da otkrivamo i svetlije strane Priboja, u vidu omamljujućih mirisa lokalnih pekara. Nakon što je i stanje naših stomaka usaglašeno sa novoprobuđenim optimizmom, primetili smo da je čak i Sunce sinulo, i da bi nastavak vožnje, čim Priboj ostane za nama, mogao biti veoma ugodan.

Jone: Prvo je, dakle, Saša gotovo nestao u dubinama mutne vode na pučini glavne pribojske ulice, a onda nas je duboko dirnuo taj susret sa meštrom od bicikla i njegovom radionicom u dvorištu iza kuće. Drvena konstrukcija sa nadstrešnicom, nalik na ambar bez zidova; ispod veliki stolarski ponk, na njemu i oko njega grabulje, stari lanci, kovački čekići, motike, viljuškasti ključevi, zakrpljene šerpe, masne krpe, mačke, zarđale čelične felne, gunjevi, pocepani sicevi, i neke stvari za koje se nikako nije moglo odrediti od čega su i kom svetu pripadaju - biciklističkom ili poljoprivrednom. No meštar je ipak bio prijatni stari čovek, i mi smo konačno bili zadovoljni. A kad sam stavio novu žbicu, mogli smo i da posmatramo postupak centriranja točka na tradicionalni način, onako kako su to naši stari radili kad su se doseljavali sa one strane Karpata: meštar je najpre pažljivo obrisao nokte na svom desnom i levom palcu; potom ih je podigao ka svetlu i dobro razgledao - bili su spremni. Onda je zavrteo točak, pa naizmenično primicao jedan i drugi nokat stranama felne; čkiljeći strogo, određivao je gde treba zategnuti a gde otpustiti žbice da bi se dotična privela redu i ispravila. Rezultat je bio odličan.

A Potpećko jezero je jedno od mesta koje je snimljeno kao potencijalno prenoćište... Na suprotnoj strani videsmo više fantastičnih plažica okruženih travnjacima kao stvorenim za kampovanje, koje ćemo svakako imati u vidu sledeći put kada budemo u istom kraju.

Jone: Bistrica... selo na istoimenoj rečici. U crkvi Svete Bogorodice iz XIV veka, živopisanoj ikonama iz XIX veka, čuva se vredna zbirka rukopisnih i štampanih knjiga iz XVI veka. Ali ovih dana je Bistrica poznata po nečem drugom: na tom mestu je, posle bombardovanja NATO, prekinut železnički saobraćaj ka Bijelom Polju, i dalje ka moru. Već iz daleka smo ugledali srušeni železnički most; kada smo prišli bliže naišli smo i na grupicu putnika, verovatno iz nekog autobusa koji ih je dovezao do na onu stranu. Umorno su išli putem ka mestu na kome će moći da se ukrcaju na voz i nastave putovanje. Dok sam ih gledao kako koračaju tom pustom komadinom vrućeg crnila bez i jedne kuće u blizini, dok su svojim koracima krpili i prišivali pocepotine jednog izgubljenog rata, nisam se mogao oteti utisku da se nalazim u Aziji. Pa ne baš ni u svakakvoj Aziji, nego u onoj sirotinjskoj, kakvu posećuju ljudi sa kamerama i foto-aparatima, željni da se kući vrate sa snimcima na kojima će beda biti ono što opčinjava i izaziva zadivljene uzdahe.
Brze pruge Srbije: međuterminalni transfer putnika i robe.	Domovino, hodaš bosa i smrknutog lica - posle svih ovih godina, kuda si to namerila?

Mali drumski most na ulazu u Bistricu bio je takođe srušen. Nije se imalo čim ni kako popraviti ni ovo parče niskog betona dugačko petnaestak metara, nego je pored njega u vodu sručena gomila zemlje i šljunka, pa sve to utabano, pomalo i asfaltirano. Ne videsmo čak ni neku cev kroz koju bi rečica mogla da prolazi kroz ovaj graditeljski poduhvat - valjda su joj naredili da se uzdrži od mokrenja dok traje naša velika nužda.

Od Prijepolja nas je očekivalo završnih 17 kilometara puta do Sopotnice, a poslednjih deset je imalo da predstavlja i najtežu deonicu do tada. To je sad već bio put koji poznajemo, znali smo i šta nas očekuje, pa smo na vreme počeli sa psihičkim pripremama. Kad smo bili spremni, huknuli smo par puta i krenuli.

Vozili smo nekoliko kilometara magistralom ka Bijelom polju (i moru), onda skrenuli i prošli kroz selo Divce (iz koga je rodom i Vlade Divac). Iza kratkog mostića na izlasku iz sela počelo je ono za šta je trebalo unapred sakupljati snagu: ludo strmi uspon, nagiba ponegde valjda i svih 25%; najjači prenos je ovde jedva dovoljan. Početak je najteži - na prvom kilometru treba savladati visinsku razliku od 250 metara - a iza drugog kilometra biva malo lakše. Na šestom kilometru je kraj uspona, i kraj asfalta. Ostaje da se pređe još oko četiri kilometra makadamskog puta, na kome se do Sopotnice više spušta nego što se penje.

A na toj previji, na samoj liniji na kojoj se sreću asfalt i makadam, nalazi se kuća našeg prijatelja Vlajka. Svraćanje je, naravno, obavezno. Već treću godinu nas tamo dočekuju kafa, rakija i hladna voda, pa šta ko izabere. Ni gusto tkano sukno dobrog razgovora nikad ne izostane. Ovoga puta se ipak nismo zadržali koliko smo želeli: iako Vlajku nije izgledalo sumnjivo crno oblačje koje se ka nama valjalo sa Jadovnika, mi smo mirisali kišu i poželeli smo da se dokopamo cilja dok još možemo da sečemo kasno popodnevno sunce.

Korak do Sopotnice: onemoćala niska vatra je poslednji put pobedila oblake, i kapala je po terasi čije su se strme strane rušile u dubinu, sve do Lima. Pustili smo da iscuri ovaj poklon koji nam je već smežurani dan pružio, ovo svetlo ostrvo koje se, jedino na svetu, raskošno penilo pod nama, nemilice trošeći sav sjaj što ga je ostalo pre kiše i večeri. Naš bliski cilj je ležao u negde u zagaslim doljama iza.

Suvi ipak nismo uspeli da stignemo, pokvasilo nas je pred sam ulazak u Sopotnicu. No za to već nismo marili - posle pet dana puta (i dva dana zakašnjenja) konačno smo u školskom dvorištu videli kako vlažno letnje veče troše poznata lica, razbacana po šarenim šatorčićima i nalepljena na vidike koje smo unapred znali, želeli i tražili.

Video sam Jasnu i znao da sam stigao kući. Šta sam drugo mogao nego da odmah sednem u to sigurno krilo i bacim se na epsko opisivanje kako mi je teško bilo, kako me je bolela glava, pa tiba, pa kako su me onda hvatali grčevi, pa kako sam kisnuo, kako sam spavao na mestu gde su me neprijateljski telići drmusali tokom noći a zlonamerne svinje prdele da me uguše, kako niko nije hteo da mi skuva supicu i niko nije hteo da mi pravi palačinke. Ona me je tapkala po vratu (to posebno volim) i bio sam potpuno zadovoljan utiskom koji sam učinio. Inspiracija me je služila, i nastavio sam sa nadahnutom pričom o Mojim Patnjama i Strahotama, ostavljajući za završni udarac efektnu ispovest o tome kako me je Saša usput stalno tukao pumpom po glavi.

E posle sam već zatražio supu i palačinke.