БРЊИЧКА  ТРИЛОГИЈA
Кањон Брњичке реке, јуни - август 2008.

Водила и написала: Гордана Атанасијевић
Фотографије: Снежана, Риле, Гоца

У неким књигама, као што је позната монографија о Националном парку „Ђердап“ из 1996. године, наилази се на податак да је река Брњица иначе најдужи водоток у оквиру парка, дуг 24 km. Неко ју је ту сабрао са Раденком, или Кључатом, чијим спајањем она и настаје, али како год, величина није њен главни адут. Оно што је њено право знамење, прошли су планинари ПСД „Железничар“ из Београда, први пут организовано, јер се њено кањонско корито, словило непроходним. Та „непроходност“ је међутим, изазвала такво одушевљење, да смо га ове године организовали чак два пута за месец дана. И тако, стотинак планинара, оверило је још један кањон у који се до тад није залазило плански, а који пружа изузетан рекреативни ужитак и екстра услове за све оне који воле уске, егзотичне процепе, које су воде усецале миленијумима. А ону „непроходну“ баријеру у виду водопада, пролазили смо двојако, како год заправо он дозвољава: простим заобилажењем стене, која га оивичава, и професионално – спуштањем помоћу ужади, прусика и карабинера – низ стену водопада, високу скоро 5 метара. Ни једно ни друго, није представљало препреку ни за једног учесника, и поред чињенице да је многима ово било прво искуство у абзелу. И уопште, целу ову једнодневну акцију, за коју је опремање било можда најнеобичнија ставка када сам је најављивала, развијала је лепо и опуштено расположење, а што шта се и научило о специфичностима проласка кањона и ранијим падањем мрака између његових високих зидина.

Сваки пут сам мењала трасу кретања, од најлакше, када смо прошли други теснац, преко захтевније, која се одужила, јер смо свраћали и у Дубочку пећину, пре него смо се упутили ка сложенијем – првом теснацу, и најзад КОМПЛЕТНУ, интегралну варијанту, која се показала као формула коју не треба мењати: пролазак целог кањона, са оба теснаца, за шта је потребно осам и по сати хода.

Нека 4 километара иза села Доња Раденка, са макадамског пута се скреће десно на колски и то је место где напуштамо аутобус, пресвлачећи се у купаће костиме. Све што се носи, мора бити заштићено, јер пролазак Брњице не дозвољава уобичајено ношење ранчева, пошто на многим местима мора да се кваси, па чак и плива. Прошле године, ствари сам носила ја, што није било лако, али у међувремену су се на тржишту појавили најразличитији формати врећа за управо ту сврху, по врло приступачним ценама (од 160 до 1700 динара), тако да је свако своје неопходне ствари носио у сопственој режији, уз мање учестало коришћење дечијих чамчића на надувавање.

Од места са ког смо кренули, убрзо смо наишли на реку Раденку, а ускоро и на њено ушће са Кључатом. Одатле ове воде теку под називом Брњица, која готово на самом почетку свог тока, улази у свој први кањонски теснац, са низом лонаца, над којима се конкавно надвисују глатке литице. Овако нагло појављивање драматичног облика рељефа, готово ниоткуда, заиста је инспиративно и са великим мотивационим дејством на сваког ко га угледа. Обзиром да смо из Београда кренули у 6 ујутро, и нигде нисмо застајали, сви су знали за тајминг, па према томе и са колико времена располажу за сву уживанцију које пружа једно овакво окружење, по топлом летњем дану. А времена је било, и акција је протекла опуштено с те стране. Можда је и то један парадокс када је реч о кањоњарењу. Са проласком кањона пука физичка кондиција није приоритет, јер се на таквом терену не може пружити корак и развити бржи темпо. Динамику кретања условљава конфигурација корита са препрекама у њему, какве год оне биле. Уопштено, коритом се увек спорије крећемо, па ипак током пролазака кањона, нарочито мокрих, паузе се готово и не праве, јер се мање осећа потреба за тим, него као када се ради о успонима.

Први теснац карактеришу слапови, који се прескачу, опкорачују, или се са њих благо скочи ниже. Са неких смо се спуштали као низ тобоган. Ипак, све то није успоравало напредовање ка циљу, јер прелепи призори, необичне и богате орнаментике кањона, делују задивљујуће и напајајуће. У првом теснацу се налази и званично најужи део кањона (једва пола метра), који су многи прешли тако што су га једноставно опкорачивали.

Али, трећи водопад, где се вода обрушавала у лагуну преко прелепо извијене стене облика ЛИРЕ, захтевао је осим спретности и познавање одређених техника. Пошто се ради о планинарима рекреативцима, оперативци у овом подухвату били су Ива Вуковић и Неша Војновски, који су сваког учесника спустили у лагуну испод водопада, одакле се пут наставља даље, без икаквих помагала. Некима се више допало да се веру уз стену која оивичава „Брњичку лиру“, спуштајући се потом низ њену стрму вододерину до те исте лагуне. И немојте мислити да су ову групу чинили само календарски млади учесници! И ако су они били бројнији, било је ту старих и искусних планинара, који су све ово савладали и доживали с' једнаком крепкошћу. Учесници ове акције били су енергични људи, они који имају духа, као и спремност и жељу за нечим новим. А Брњица је управо то.

На крају догодило се нешто ревијално: момци који су спустили људе, након завршетка операције, скочили су у воду, што је било испраћено узвицима и аплаузима!

Брњица је иначе један од оних кањона у којем не важи правило „пратити корито реке“, из простог разлога, што се из корита на неким местима излази и поново спушта, а то све из разлога да се брже пређе онај део, где њене обале немају кањонске карактеристике, и тим пре стигне до другог теснаца. За разлику од других кањона, у које убаците планинаре као децу у „оградицу“, где су безбедни од могућности губљења, овде је неопходно следити оног који води, јер је читава околина проткана шумским стазама, које воде на разне стране. Ово последње је свакако још један од квалитета краја, погодног за разне трекинг варијанте.

Стаза, као извезена на шумској простирци, уска, али извесна, вијугала је кроз прелепу шуму. Успут је било места погодних за предах, ресетовање утисака, а и начина да се утоли жеђ. Па ипак, највећи покретач током овог дела пута било је оно што нас је чекало, а о чему се сада већ грозничаво наслућивало – други теснац, без водопада, али са дубљим и укљештеним лонцима, у отмено извајаном високом кањонском коридору.

Пре него се заиста упутимо на тај пут у једном правцу, Брњицу ћемо прегазити још пар пута. На добром делу наша стаза је пратила њен ток, и заиста, лако би се могао збунити ко год да би се отиснуо на своју руку, и тако беспотребно потрошио време савлађујући коритом овај део трасе. Свесна разних догађаја, то сам још у аутобусу подвукла још једном, и одступања заиста није било, што је омогућило да у овој авантуристичкој шетњи максимално уживамо.

Корачајући непрекидно стазом покривеном бујном вегетацијом, улазак у други теснац се појавио изненада, јер су његове високе литице једноставно биле заклоњене од домета наших погледа. Пролазећи најпре уске и плитке брзаке, где се Брњица преливала преко облих комада стена, ушли смо у другу трећину, одакле почињу карактеристични високи, елегантни и помало тајанствени ходници, чије је зидове углачала вода својим хиљадугодишњим радом. На месту где корито има пад и образује слапове, она је издубила тзв, лонце, који су овде укљештени једни у друге, те тако не дозвољавају сунчевим зрацима да продру између њих. Срећом, вода овде није хладна, као што је то рецимо случај са Белим Рзавом, тако да по топлом времену, овакво освежење заиста прија.

Након нешто више од два километра ове лепоте, стиснуте у каменом процепу корита Брњице, доживљава се можда највеће изненађење. Наиме, оно што се најмање очекује, када испливате из лонца дубоког два метра и при том не видите реку иза стене која је пред Вама, никако не можете да предпоставите да је баш ту свему крај, односно да Вас иза ње чека излазак из кањона, и да се Брњица простире испред као питоми поточић, разливен преко крупнијих и ситнијих облутака, који тако смерно наставља ка Дунаву... Али, стаза десно води ка широкој осунчаној ливади, што свакако прија када сте мокри. Одатле, до Дунава, где нас чека аутобус,  дели нас још 45 минута макадамског пута.

Има акција, чији је темпо у солидној мери условљен динамиком конфигурације терена, јер та појава невероватно мотивише да идете напред, а да при том уопште нисте уморни. Вуче Вас оно што видите испред себе, призори, који Вам пију из очију, и то заокупља у толикој мери, да на друге ствари готово и не мислите. Једноставно речено, све што је лепо брзо прође, па је то вероватно и разлог што се на неке излете иде опет и опет.

Цаца ме је успут питала –Гоцо, откуд ископа ову Брњицу? :-) – Ту је она све време, али сам ја много тога прошпартала снимајући или трагом интригантних података, а то су често крајеви који нису покривени уобичајеним планинарским стазама, а још мање маркацијама. Има њих још пуно, а мени је жеља да и то искреирам у скорије време, јер све је лепше када се доживљај умножи.Нарочито када се ради о пределима који нису тако далеко. У Брњицу се можете упутити и колима, али сте онда везани за место где их оставите, и тако Вам остаје на располагању само један теснац – онај други, ближе Дунаву, тј. села Брњица. Али, зашто да не, и то може сасвим лепо да испуни дан. Ипак, оптималне могућности проласка целог кањона, најзгодније је реализовати без оптерећења повратка, када Вас на крају чека превоз. Тако сам, водећи планинаре, урадила ја, али пре тога, више пута, боравили смо тамо са „кућицама“ (шаторима) и данима истраживали стазе у ширем подручју, што је било лепо колико и пустоловно.

Оближњи камп „Тома“ је сјајно место, 10-ак километара од села Брњица, на самој обали, где се лепо може опустити након таквих шпартања, обавезно у време када залази сунце, јер се тај чин умирања дана спектакуларно прати са тамошње терасе, уз одличну аласку вечеру. Проблем је што ипак једном мора да се крене натраг. Али, с' душом тако нахрањеном свим тим утисцима, сабраних током оних 15 km, човек се осећа испуњеним да ништа није тешко, па ни то.

Погледајте фото албум са проласка кањона Брњице у јуну...