ЦРТОМ ИЗМЕЂУ БУЈНИХ ШУМА И ЉУТОГ КРША
Лазарев кањон, 22.-24. август 2008.

Водила и написала: Гордана Атанасијевић

Има више чинилаца, који заједно одређују особеност неког предела. Њихове узајамне пропорције су бесконачно различите, што одређује његове особености, које побуђују унутрашњи доживљај у посетилаца, тј. конзумената, попут нас планинара. Њихов сплет је овде такав, да Вас увлачи у свој филм. Са којим год расположењем да сте дошли, он као да игнорише, исписујући, мимо Ваше свести неке нове емоције, у које ћете настављати да  проникнете и када се оданде вратите. Неће Вас он одмах привући хедонистичким замкама, у које се радо и лако упада, нити Вам из прве „мазати очи“ призорима попут оних на Вилеровим гобленима. Не. Он Вас најпре провоцира да зађете у њега, да нештедимице уложите труд, мислећи како сте га „освојили“, а потом, када се вратите кућама, нагонити да везете у својој свести сопствену, али несвакидашњу слику о томе шта Вас је туда водило, исцедило сву снагу да прођете његове препреке да бисте видели бизарно скривене и екстравагантно атрактивне кутке његовог грандиозног простора, необично заклоњеног са свих страна од  евентуалних случајних погледа.

Не марећи да ли ће му икада неко доћи, он своје двери отвара једино чврсто решеним намерницима, који са њим тад остају у трајној вези, а за то је потребна заиста јака жеља и спремност да се прописно изгребете пробијајући се кроз стрњаке до његових прелепих, величанствених литица; да са све кућицом на леђима прођете све његове коридоре, ма чиме Вас изненадиле препреке које ће Вам сервирати. И поред овако примамљиво исписаних редова, ове акције ће и те како умети да Вас натерају да гунђате, или чак проклињете водича који Вас је ту довукао, а Ви га још следили тако луди... Али када стигнете до жељене коте, осећате се привилегованим и почаствованим. Некако сте поносни на себе што сте ту, на месту коме не воде стандардне планинарске стазе, а од онога за шта Вам поглед остаје прикован – ТЕШКО ћете се одвојити.

Јутро пред полазак у кањон

Дивљина кањона

Лазарев кањон, као и његово непосредно окружење није обична траса коју треба прећи у задатом времену на некој тамо планинарској акцији; то је тест стрпљивости и доследности, односно – менталне кондиције. И после десет година, током којих сам успела да пратим и фазе распада стабала, које сам толико пута прескакала, и овог пута ме је изненадио, и то више него икада, приредивши нам у потпуности сув понор Демижлока, без и једне капи воде, на месту где је увек силно хучала, и где смо „пунили грбе“ након вишечасовног кувања у сопственим соковима!  Но, о томе касније.

Овај предео није физички несавладива творевина природе, али ће га докучити и у њему уживати једино они за које планина има ону посебну димензију доживљаја; чији је ум отворен за нова и другачија искуства, и који су спремни да окрену „чист лист“ на страницама дневника, и пусте да на њему буде исписана прича коју можда нису очекивали.  И то је разлог зашто ова акција окупља увек мањи број сличномишљеника, али непогрешиво повезаних у Универзуму, макар дошли и са другог континента, и без обзира ком планинарском жанру били наклоњени. Прошле године ту су били екстра високогорци са Хималаја, Кавказа, Анда; ове године, двоје је дошло из Аустралије, а за акцију су се пријавиле и игуманија и монахиња једног манастира. И можда то није чудно, ако се узме у обзир да је ово идеја којом ником не могу да обећам само уживање у лепотама, које ће видети на сваком кораку, већ пре свега предуслове, којих морају бити свесни да би до ма чега дошли. Али, не са циљем да заинтригирам, већ једино представим што реалније околности и специфичности ове мало необичне замисли једног планинарског похода. Уверена сам да нисам погрешила, јер све што сам доживела водећи планинаре туда, није искакало из оквира очекиваног, а што сам покушала да сажмем у овим редовима.

Сунце у ретким тренуцима стиже до корита

Савладавање препрека у кањону

Безбројне поткапине у Демижлоку

Пошли смо у петак поподне, како бисмо стигли да подигнемо наше село и наспавамо се, те ујутру одморни кренемо у авантуру. Проласке кањона, онако уопштено,  карактеришу посебни чиниоци, који са брзином, а понекад ни кондицијом  немају ничег заједничког. Ви у њима не можете развити свој темпо, јер сваки кањон диктира динамику кретања у складу са конфигурациојом сопственог корита и садржајем у њему, што одређује степен његове проходности. То није стаза одређеног нагиба, већ пукотина са одређеним садржајем (стабла, одрони, блокови стена, водопади), чије се стање не може установити на карти, нити двогледом, већ често једино на лицу места, или ако је неко њима прошао скоро (што је углавном тотална реткост), па Вам каже... Некада изненади водом, некада недостатком исте, а о механичким препрекама као што су стабла и камени блокови, да и не говорим.  Извесно можемо знати унапред само његову основну физичку конфигурацију, а на све остало мора се рачунати. Као, наравно и на награду за такву спремност, непатворен планинарски дух и способност да од природе добијете на дар и оно што је тако скривено.

Због свега тога, свако јутро смо полазили опуштено у 9 сати ујутро, јер разлога за рано устајање, уобичајено за друге акције, овде нема. Уранили смо из других разлога: да ослушнемо јутро, уживамо у његовим наранџастим тоновима, скувамо кафу... И наравно, сачекамо оне који нам се са других страна сваке године придружују. Опуштено, а зашто не, када знам тачно шта све ове људе окупља овде. Полако, корак по корак, са камена на камен, преко стена и сипара, ми свакако стижемо; важно је само да пажљиво корачамо, како не бисмо превидели ма шта што би нас саплело. Само то је важно, а времена за ослушкивање, фотографисање има. Дакле, без икаквих тензија, могли смо се предавати ономе што нас је ту и довукло. Посвећивала сам пажњу свим детаљима, које је требало запазити,  јер сад су ту, па ко зна кад, нека виде и запамте.

Речни рак у кориту Демижлока

Гоца припрема вечеру...

А Лазарев кањон, никада сувљи, без и једне локвице у глатким удубљењима његових стена, које нису за пити, али су Богом дане за освежење.  Има то и својих предности, јер  камени блокови обрасли маховином нису били клизави. Нисмо где имали да оквасимо гојзерице и тиме навлажимо стене, што их учини несигурним за сваког следећег који преко њих прође. Али, пришавши понору усахлог Демижлока, без да ишта чујем, осетила сам благи немир. Сишавши да видим о чему се ради, остала сам затечена, мотајући истовремено у глави, који од  два околна извора нам је ближи, да бисмо биваковали. У понору ни капи воде! А то је било место, где се вода чула много пре него што се могла видети, а њена свежина брисала спарину на даљини од 300 метара. Малени Демижлок, какав год био водостај, био је увек више него довољан да својом питком водом опскрби све који би крај њега дошли и уобичавала сам да кажем да је ово шаторска тура, али да имамо „мокри чвор“. Али авај, први оближњи извор био је усахао, други je запоселo пар хиљада  „Rainbow“ хипика, а крај трећег није било иоле равне површине за шаторе. Али, што рече мој пријатељ Манда – Немање је велика наука -, те смо оно мало воде Демижлока што затекосмо у његовом шљунковитом кориту, са ванредно слабим протоком, користили са таквом умешношћу, да ћу се тога заиста радо сећати. И било је за све и за свакога.  А онда смо развили ватру, под изговором за кување, јер она је, као што знамо потребна више за „варење“ након вечере, него за њено спремање; за подгревање разговора и дружење након заједничког доживљаја. На истој оној ливади, на којој ми је једном давно сниматељ Аца Папајић лежао болестан, када смо ишли да снимамо понор, да бисмо после свега стекли феноменалан пустоловни доживљај.

Наш бивак поред Демижлока

Вече овде доноси нешто што у толикој мери нисам нигде доживљавала. Више пута сам помислила да можда само због тога вреди изломатати се кроз кањон; само да би се ту побола кућица и провела ноћ у окружењу најразличитијих и најчуднијих звукова разних бића која из шуме ту долазе ноћу и мотају Вам се око шатора. Ту су они и док ћаскамо уз ватру, па нагло збришу, чим неко од нас сиђе у поток да опере зубе. Али када утихнемо и уђемо у своје шаторе, ваздухом струје све могуће, нама познате (и непознате) ономатопеје, до мита о дрекавцу...

Ништа од тога не може Вам наудити, нема ту никаквих опасности. Једноставно, то је место, где се не бивакује само у техничком смислу, па некако издржава ноћ у шатору, јер нема других могућности. Не, овде се проводи ноћ настављајући сједињавање са природом, док  Вас отворених очију (не дају звезде...) носе утисци проживљеног минулог дана, и блажене слутње о томе како ће тек бити сутра... Могуће опасности правиле су нехатом једино оне шашаве дивокозе, бежећи панично и непотребно од нас док смо пролазили кањон, уз сипаре, котрљајући камење ка нама.

На "стазама" дивокоза

Shiva

Ближе се не може - сам ћошак Микуљског крака, над провалијом од 300 м

Недеља је предвиђена за прелазак Дубашничком страном кањона, у циљу да се сагледа кањон одозго и тиме заокружи утисак шта смо заправо претходног дана прешли, са акцентом на видиковце, који су чист и по мало ексцентричан куриозитет. Долазак до њих изискује труд, јер дотле не води ни једна од ионако зараслих стаза, тако да сваке године бирамо различите. Литице Микуљског крака, професор Лазаревић је описао да су усечене „као у сир“ у Дубашничку крашку површ, и да су му литице скроз вертикалне, налик џиновским кулисима.  Терен обрастао шипражјем све то заклања, тако да снежна белина ових велелепних кречњака бљесне наједаред када се већ нађете на десетак метара од саме литице. Овога пута, одлучили смо се за врхунску варијанту: доћићемо на сам шпиц колосалне раскрснице кањонског система, између Микуљског и Лазаревог крака, одакле се може сагледати његова дубина са обе стране – ка почетку и ка крају (донекле). Пентрали смо се по стенама, где долазе једино дивокозе, и од којих се чувало и у време када су простор Стрњака насељавали сточари, јер су се сматрале опасним, пошто би стока могла да падне, и сл.

Вративши се до места где смо оставили ранчеве, пошли смо даље ка колском путу за Злот, преко речице Микуљ, на месту одакле она почиње да усеца њен кањон, одавно фосилан. И опет изненађење! Ова речица, увек слабија од Демижлока, и ако сувог корита, пунила је један од својих извора, крај пута тако добро, да смо се коначно напили свеже, хладне воде до миле воље и наравно напунили боце. Вода није проблем на овом потезу, имали смо пред собом још извора, али смо претходно вече ипак морали били штедљиви, а вода којом смо располагали није била овако реске свежине која окрепљује.

Овде ми чувамо!

На дегустацији дубашничког сира

Пут је даље водио ка појатама познатим по одличним сиревима – овчијим, козјим, крављим. Идилична млечна пијаца источног Кучаја, где се време пријатно преведе у разговору са сточарима. Наш пут се убрзо настављао макадамом, који је водио ка већ популарном видиковцу изнад Верњикице, обраслом јоргованима и травом ивом... Место креирано за медитацију и призор који може покренути све устајало, или потиснуто у човеку; који ослобађа, претварајући поглед у ластавицу, без обзира када се ту нађете и какво вас време затекло. Још увек у мобилном чувам клип који сам ту направила једног лењег поподнева, када је кишни облак приредио краћи кишни концерт са лаганом грмљавином, и том приликом сам се осећала као једина публика у огромном амфитеатру у ком се одвијала спектакуларна представа – само за мене...

Киша која нас је овога пута стигла, није нам покварила ни трен од излета. Након овог видиковца, пошли смо шумском стазом ка пећини, где нас је чекао аутобус, и ту пред самим циљем мало нас је попрскала, док је сунце сво време једнако сјало, баш као што приличи лету.  Као и обично, посетили смо чича Илију, чија се кућа налази поред Лазареве пећине, јер увек има оних који још нису пробали његов мед, а ко јесте, долази по још. Осим фотографија, којима у суштини тежимо да лепе пејсаже на неки начин понесемо кући и у њима уживамо и када их не видимо, тај мед носи нектар траве иве и мајчине душице са његових видиковаца;  рамонде из дубине његовог стеновитог ходника и столетних реликтних борова који га наткриљују, попут почасне страже. Сваком кашичицом, мирис тог меда може нас одвести тамо, и ако смо далеко; довољно је да само за трен склопимо очи...

"Деца дуге" су направила путоказ ка на овим просторима драгоценој и реткој течности

А планинари Злота су се побринули за остале путоказе