ДАН У УМЕТНИЧКОМ АТЕЉЕУ МАЈКЕ ПРИРОДЕ
Бели Рзав, 16.-17. август 2008.

Водила и написала: Гордана Атанасијевић

Ка откривању природних лепота, мене су водила интересовања о њиховим квалитативним садржајима, што је у планинарству имало за ефекат одлажење до неких места, где се до тада није ишло, бар не у планинарској организацији. Трагајући за подацима о иначе најсевернијем станишту РУНОЛИСТА у нас, иначе скоро откривеном, пажња ми се заварила за једну фотографију, чији је аутор Срђан Белиј, и нисам се могла смирити док тамо нисам отишла. А на њој речица између божанствених вертикалних литица, а вегетација по њима, била је налик веловима у свим нијансама зелене боје. Касније, када сам се нашла на лицу места, направила сам стотине сличних фотографија; заправо, ту не можете да престанете да шкљоцате, јер Бели Рзав је типичан пример оне врсте пејсажа, која Вам се представља недвосмисленом лепотом, бацајући у еуфорију, јер се ради о раскошној лепоти која запоседа сву пажњу. Ни његова хладна вода, нити ма шта друго, апсолутно не спречава да следите своја распомамљена чула, пред предивно извајаним стенама, која као да љубоморно и посесивно чувају његову чисту воду од било чијих случајних погледа. Тако са стазе која води поред њега, изнад, не може се видети ни делић од тог раскошног света, боја и облика у пукотини између Склопова на планини Тари. Временом, заборавила сам и на те рунолисте, мада сам објавила приче, од којих сам једну поклонила и нашем „Планинарском гласнику“, број 47-48;  било ми је важно само да га пролазим, гледам, сликам...и наравно, да то најзад покажем планинарима. Јер, како рече Лечић у оном филму - људи, „од овога може да се рикне“ -.

Далеко од тога да се ради о тешком и захтевном излету, са тешко савладивим препрекама. Напротив. Он је дуг свега 4 km, и још толико стаза којом се враћамо до полазне тачке. Дакле, са физичког аспекта, то није ништа. Треба само бити жељан кокетне лепоте и кадрова од којих се могу направити постери, а мали шок од краткотрајног потапања у воду дуж неких 10-ак метара, брзо пролази и то са осмехом, код свих, па и оних осетљивијих, колико сам успела да приметим J. Милица и Марина су ми изгледале некако фражилно, и баш сам посматрала када су се потапале, али су ме пријатно изненадиле, јер су као и други који су спонтано избацивали „крике“, и даље имале осмехе, са непромењеном задивљеношћу чаробном околином овог драгуља скривеног у уском стеновитом процепу. Многи су поделили моја запажања када сам га први пут посетила, да су дуги коридори, између високих вертикала, којима врхови изгарају под контрасветлом пред објективима, веома налик онима у кањону Невидио.

На моју сугестију, многи су на ову акцију пошли са водонепропусним врећама, уместо ранчева, али и дечјим чамчићима на надувавање, којима смо преносили ранчеве оних 10-ак метара, где је ниво воде мало виши, те би ометао њихово ношење, тј. квасио ранчеве, ако бисмо их нормално држали на леђима. Неки су на себи имали и неопренско одело, што је сјајна ствар, нарочито, када је вода хладна. Заправо, то је права опрема за кањоњарење, (seu Canyoning), али у сред лета, Бели Рзав се може проћи и без тога. Много је важније да спољна температура буде задовољавајућа, јер у узане кањонске процепе и најјачи зраци сунца мало могу да продру, а Тара је права планина, такве висине, да би ниже температуре ову акцију могле учинити повољном једино за озбиљну прехладу. Управо је то био разлог што је овај излет и био померен. У термину када га је требало извести, у целој земљи је дошло до иначе пријатног пада температуре, у сред летњих скапси, али је на Тари тада, крај Заовина температура досезала само до 16-ог подеока, што је у комбинацији са кишом, давало веома неповољне, чак немогуће услове за ову врсту рекреације.

Други део организације, онако у „бекстејџу“ био је мало збркан. Бели Рзав истиче из Заовинског језера, тако да ми је првобитна намера била да људе сместим у тамошњим викенд кућама. Тако би и било, да за првомајски излет нисам видела колико су оне разбацане около иначе великог језера, што за планинарску групу није идеално решење. Потом сам скоро месец дана покушавала да нађем особу која би нам отворила стару школу у Ђурићима, одакле се иначе креће у кањон. Та школа не ради 40 година, а када сам коначно контактирала шефа месне канцеларије, испоставило се да заправо нема ко ни да мало помете прашину пре нашег доласка. Е онда ми је било доста, и питала сам се зашто то уопште радим, када и онако акцију изводимо по лепом времену, а планинари смо? Тако сам излет званично почела да најављујем као шаторски, и једва сам чекала да опет понесем котлић!

Наш камп у Ђурићима

Уз котлић...

Уствари, та коначна идеја ми је не само олакшала даље организовање, него сам се искрено радовала биваковању на једном тако лепом месту. Они који зазиру од шатора, избегавајући такве излете због „неудобности“, заправо никада неће осетити право уживање у природи, које подразумева подизање „села“ по приспећу на место биваковања, дружење уз хипнотичко дејство ватре, и заједнички припремљену вечеру... Прати ме нека чудна околност, да се у свакој таквој ситуацији нађе неки појединац који „нарушава“ моју кулинарску сујету, јер је учесник неког такмичења у готовљењу јела у котлићима J Дакле, обавезан део опреме, била је и порција за ову вечеру. Због свега тога и још по нечега, овако планиране туре окупљају праве природњачке мераклије, људе непатвореног планинарског духа, аутентичне хедонисте, што целу ствар подиже на виши и шири ниво.
За кружну трасу која обухвата пролазак кањона Белог Рзава, и повратак шумском стазом преко његових литица, потребан је дан, онако лагано, да се све стигне, нарочито фотографисање. Због тога смо из Београда морали кренути дан раније, дакле у суботу, а онда сам ту суботу гледала да осмислим тако да имамо шлагворт за све што нам предстоји. Стигавши у Перућац, обишли смо реку Врело, која званично важи као најкраћа у земљи. Дуга је 365 m, због чега је другачије зову Година. Њени изворишни слапови, изнад рибњака као и стара воденица, фантастични су мотиви за фотографисање, као и само ушће у Дрину, које се најбоље види са те реке, када се уђе у воду. Након предаха на тераси ресторана над овим ушћем, наставили смо пут ка висовима Таре и Заовинском језеру, где ћемо подићи наше село.

Формирање села текло је савршено организовано. Сви су нешто радили, и све се одвијало синхроно: ложење ватре, подизање шатора, одлажење на извор, припрема вечере. А на ливади, два положена дебла, послужила су нам као трпезарија. И поред свог опуштања, и уопште свега што иде у таквим приликама, излажење Месеца смо ишчекивали с' посебном пажњом, јер се те ноћи између 22 часа и поноћи одвијало његово помрачење. Ал' нам се скоцкало! А школа је била отворена, па смо по мало сетно посматрали дрвене скамије и скромне, али простране одаје малог здања, у ком се одавно не стичу прва знања... Па ипак, није баш све заборављено! Једина просторија која је уређена је, погодите шта? Па наравно – БИРАЧКО МЕСТО! Штета што ти исти, којима су важна само бирачка места, немају интерес да од ове школе направе бар планинарски дом, а било би потребно тако мало. Нећу да трујем ову причу политиком, али ово је јаче од мене: можете ли да замислите да вас ИКО од „великих мислилаца и креатора“ наше политичке сцене ВОДИ кроз природу, планине, кањоне, итд. ? Јаооо, да ми је да се пријаве за неку туру, ево изјављујем, да бих радо извела „TEAM BUILDING“ за друштво из парламента и владе, што иначе практикују угледне фирме! Који би то тест способности био, да морају једни друге да спуштају прусиком низ стену! После вицева који нису били овако кисели, село је утонуло у сан, док је у ватри сву ноћ пуцкетао овећи пањ...

Надомак кањона

Спуштамо се низ вертикалу

Јутро је обећавало леп дан, а ватра сачувала довољно жара за јутарњу кафу. Имали смо довољно времена да сачекамо да нам се шатори осуше од росе, како бисмо их суве спаковали и сместили у комби. Моји „питомци“ су ми наизменично прилазили на смотру, питајући јел ок ово што су навукли на себе од одеће за „крекетање“ :-) ; атмосфера је била на висини предстојећег задатка, што значи да смо са све осмесима, били под пуном опремом!

Воде Белог Рзава су увек хладне, па и лети, не само због надморске висине којом протиче ова река, већ и због чињенице да истиче из Заовинског језера и нема плићих партија, где би се могле загрејати инсолацијом. Пошли смо од школе, и импровизованог шумског кафића „Morrison pub & caffe“, преко широке ливаде, ка улазу у кањон. Најпре кротак, убрзо се пред нама почео отварати својим дивљим, али прелепо обликованим ВИСОКОСТИЛИЗОВАНИМ литицама, изузетно богато избрушених веома атрактивном орнаментиком. И да је дужи но што иначе јесте, не бисмо то ни осетили, због необичне лепоте амбијента. Сакралне форме конкавних глатких стена, на многим местима су нас заклањале, а на неколико места, река је текла кроз лагуне, налик дворанама, у којима би било егзотично биваковати... Знате, овде речи мало вреде, колико год из мене текле реке емоција преточене у реченице. Слике ће Вам рећи више, док је непосредан доживљај НЕЗАМЕНЉИВ!

Негде након пређене трећине кањона, дошли смо до места, где корито Рзава прави пад, тако да се ту мора силазити уз помагала, у виду ужади, прусика, и карабинера, за шта је „јединица за специјална дејства“ била спремна :-), и акција је могла да почне. Стена је висока, тек три метра и уздах, а актери са фотки, на челу са Дулетом, прави зналци, тако да не само да су сви безбедно спуштени, већ не беше ни атом зазора, и ако је било и учесника којима је овако нешто први пут.

Након овог спуштања, за 50-ак метара, чекала нас је деоница са обавезним потапањем, у дужини од неких 10 метара. Морам да напоменем, да је ниво Рзава овога пута био нижи. Раније се ту пливало, без да у самом лонцу осетите дно под ногама, док нам је овога пута била до пазуха, и могли смо стајати. Чекала сам да се екипа спусти, и да почнемо са преношењем ранчева, што се претворило у општу забаву, тако да смо и овај део прошли с' гуштом и наравно, фотографисањем уз посебан опрез да не упропастимо апарате у води. Ни један није страдао.

Даље је предстојало гажење плитке воде, највише до колена, елегантно извијеним кривинама кањона Белог Рзава, чији су се пејсажи смењивали задивљујућом динамиком. Рекох људима да не журе, брзо ће проћи... Бујност оваквих лепота, подсвесно буде жељу да се из њих не изађе. Свака кривина зрачила је својом посебношћу и представљала, свака за себе, право скулпторско ремек дело. Проласком овуда, човек даље бива вођен радозналошћу, што снажно мотивише и одагнава сваки умор. Заиста, мало где се може видети тако збијен низ богато и  суптилно исклесаних стена; оваква раскош чини се к'о сам вајарски атеље мајке природе!

Али, кад тад, испред се морао наћи и крај, у виду шумске стазе са десне стране реке, која је водила горе, ка Трифковићима, и са које су се одвајале неке за Босну, према Дубови. Наравно, пресвукли смо се у уобичајену и суву одећу за планинарење, обули гојзерице и кренули горе кроз шуме. Та шетња је имала, морам да кажем, опуштајуће дејство, након пуњења утисцима који су створили пријатну тензију. Извесно ћемо их рециклирати још много времена, током ког ће неки поново пожелети овуда да прођу, али ова штења једноставно је била неопходан вентил, захваљујући којој смо успоставили равнотежу. Са свешћу тако испуњеном импресијама, чије су слике, онако свеже, још у мислима, човеку се „поремети“ праг перцепције, тако да обичне крајолике нисмо запажали са нарочитом позорношћу. Крај пута жбунови купина препуни зрелих, једрих плодова, биле су пријатно освежење, али очи су одмарали ти умерени пејсажи, без онако јаких сензација, којима смо били опијени. Није нам се ни јело. Али када смо стигли до места где смо минуле ноћи логоровали, а где нас је сада чекао наш комби, мало смо заварали глад  до „Одмора на Дрини“, где смо живо и врцаво резимирали доживљаје уз праву вечеру.

Сунце је полако одлазило у Босну, остављајући Дрину у бојама сутона и то је, чини се, било последње што нас је још држало у вези са фантастично преведеним даном. Филм смо даље могли да наставимо једино склопљених очију, док смо тихо јездили кроз ноћ ка Београду...