Freetreking
 |
Међ вилама и аласима
|
Freebiking
|
9. и 10. август 2008.
Водила и написала: Гордана Атанасијевић
Мишљења сам да Ђердап, а нарочито Мироч, не треба комбиновати ни са чим другим, у циљу прављења некакве атрактивне „руске салате“, која би привукла што више различитих планинарских жанрова и укуса. Та предивна, чаробна груда, крије у својим шумовитим недрима прави трезор природних драгуља, ушушканих у дубине зеленог и плавог... Он доминира изнад и званично најлепшег тока европског речног дива – Казанима; са његових стена пружају се видици до Карпата, овековечени у многе антологијске фотографије. Кречне стене над гвозденим вратима широке пробојнице, представљају симбол за читав предео Националног парка „Ђердап“, а појединца задивљују и напајају без обзира колико пута ту долазио. То је један од оних предела који Вас увек себи враћају својим чарима, митом о вили Равијојли и Марку Краљевићу, звуцима фајфе, мирисима лековитог биља, тајнама својих небројених понора, салашима разбацаним по пропланцима међу воћем, а све гледајући стари Дунав, што мирно тече и зрачи својом чудновато опојном снагом, уливајући је у посматрача, одмарајући и снажећи планинара. Ко то може да скапира, није му потребно ништа друго у концепцији „доживети Мироч“.
А текијска шљунковита плажа сваком намеће утисак који су планинари, одмарајући се у топлој води Дунава, након успона спонтано гласно изговарали – Шта ће нам поред овога море? – Ујутро љеска руменило излазећег сунца, док се са Мироча подиже магла, поподне се мрешка под ветром, да би у сутон био миран као уље и горео у бојама сутона. Има нечег у Дунаву, што никада нећу успети да опишем, и што како год да изразим, увек некако остане малено и недоречено... Не само те боје у разна доба дана и ноћи, и мирис и шум, који шапуће - Овде је све почело...- Просто, ту, на његовим обалама, остатак света као да не постоји. Он Вам носи мисли, пуни једра, и као да тај немушти језик познаје још једино зуб Великог Штрбца над његовим најужим и најдубљим делом.
Казани
Казани су кањонски делови Ђердапске клисуре. Има их два – Мали и Велики, дуги су 19 km и спајају Доњомилановачку и Оршавску котлину. Подизање нивоа Дунава за 25 метара након изградње електране није умањило њихову грандиозност, и ако је вода прекрила шиљате стене које се уздижу са дна Дунава. Исклесала их је голема еризивна сила делујући на тло хетерогеног литолошког састава. Име су добили јер je око тих стена вода стварала вртлоге, пенушајући као да кључа у казану, и та сећања још увек живе, те се на том делу Дунава плови и даље с опрезом и поштовањем, и ако је река укроћена браном.
У пределу Казана Дунав достиже и своју највећу дубину од 100 m, што варира у односу на водостај, док на уласку у Мали Казан, има најмањи пречник тока, такође до 100 m, зависно од водостаја.
|
Укроћена Горопад: на крову торња бродске преводнице, изнад Дунава, чије је дно на потезу Ђердапске клисуре и даље као ЈЕЖ! |
|
Текија је идеално место за боравак, када се жели ићи по Мирочу. Ту постоји све што је потребно за сочан предах, а раскош онога, због чега смо дошли неизмерна. А због чега год да сте дошли, добићете увек више.
Овај градић је изграђен на равничарском језичку, на месту где је у античко време било насеље и кастел Тransdierna. Као насеље под именом Теке (име добило по турској богомољи, дервишкој текији), у изворима се први пут спомиње 1807. године, као малено село на десној обали Дунава у Ђердапу. Захваљујући положају, речном саобраћају и скели, Текија је после обнављања насеља брзо почела економски да се развија, с' обзиром на то да је промет робе из унутрашњих делова Царства, преко текијске тржнице и чаршије, ишао према Оршави, Темишвару и Будимпешти. У Текији су Турци набили на колац фајкорског капетана Кочу Анђелковића, чији се споменик налази у овом граду. У Текији се родио Аврам Петронијевић, кнежев представник и министар иностраних дела – један од најутицајнијих људи Србије у времену од 1839. до 1852. Врхунац развоја Текија је доживела пре Првог св. рата, после кога улази у период стагнације. Обзиром на новонастале економске услове, насеље је изгубило некадашњу улогу и постало центар од локалног значаја, и као таква остала све до пресељења насеља (1964. године, због изградње ХЕ „Ђердап I“). Стара, живописна Текија остала је тако само у сећањима својих старијих житеља, на старим црно-белим фотографијама, и наравно, у срцима вештих и одважних Дунавских лоцова, по Ђердапској речној управи и онима, који су је некад посетили, зарад пецарошких страсти или одмора.
Текијска плажа |
У Дунаву |
Данашња Текија је идилично рибарско место, налик каквом приморском градићу, са сјајним туристичким могућностима. Гостопримљиви мештани, куће окружене зеленилом и цвећем, прелепе обале Дунава и аласки специјалитети, који су овде приступачни, као „Fastfood“ у Београду, заокружују једну посебну, окрепљујућу атмосферу.
Подручје НП „Ђердап“ је познато Европи као највећи археолошки музеј под ведрим небом, тако да ће садржај обилазака заситити и некога ко није планинар (мада то свако јесте, само тога још није свестан). Пре свега антички кастел Transdierna, потом утврђење код Текијског потока (III и IV век), затим касноантичко утврђење Dierna, старије римско утврђење на левој страни Текијског потока, у чијем центру је пронађена бронзана статуа Јупитера; на литицама Великог Казана Трајанова табла и археолокалитет Хајдучка воденица, под Великим Штрпцем (старије гвоздено и античко доба). Али ипак, за једно ћете ипак морати планини у поход, а то су остаци Герулатиса, или како га мештани зову – Латинског града.
Мирочке катакомбе
Осим што су спелео-објекти на Мирочу бројни, и што Ракин понор држи рекорд по дубини (до сада измерених 300 m, још увек је мере), изворишни крак Кашајне пролази кроз тунелску пећину од стотинак метара – Велику Пештеру, коју стручњаци сматрају раритетом, јер се ради о прерасти у настајању. Малена река је ту нашла подземни пут кроз кречњаке, а професор Гавриловић је тврдио да би ова пећина могла да послужи као пример развоја спелеолошког објекта у контактном красу (који се јавља на додиру кречњака и неких других, вододрживих стена). На таквим местима, услед различите отпорности стена на ерозију, у рељефу се образује прелом, који омогућава подземно отицање воде у кречне слојеве, чиме започиње крашки процес, као еволутивни стадијум у генези прерасти и клисурасте долине. Биће то дивна прераст за двадесетак хиљада година.
|
Наша мала, одабрана група дошла је са једним циљем: и бајкери и планинари, желели су да осете МИРОЧ, без примеса било каквих сензација са суседних предела. Као такве, природа нас је препознала и пустила... Послужило нас је прелепо време (за разлику од остатка Србије тог викенда). Из врелог Београда нас је испратио прави погром од кише, која нас је престигла негде пред Милановцем и наставила да тутњи низ Дунав, према Кладову. Али, када смо стигли, све је било тихо. Ноћ мирна, чује се шапутање Дунава.
Убирање плодова |
На путу ка Великом Штрпцу |
Ујутру рано, посматрала сам како Мироч дише испуштајући маглене уздахе, који су се брзо дизали у висину. Имаћемо леп дан. Домаћин Љубиша нас је чекао са кафом, а нашој „straight“ спортском друштву (шофирао је алпиниста Вања Ивић), ускоро се придружило и крем друштво из ПД „Врх“ Кладово: планинари Чеда и Пеђа, предвођени мојим пријатељем Митом. На његову сугестију, променили смо трасу, и тиме били одушевљени, јер нас је водила поред Малог прилаза – видиковца, спрам кога Плоче падају у воду (пардон, али тако је), и кроз праву оазу разног воћа, које смо почели да бројимо: крушке (више сорти), јабуке, купине, неколико врста шљива, дрењине, трњине, лековити љоскавци у својим отровним пурпурним чаурама, матичњак, сунчанице... А Мита, ко Мита – човек који познаје сваки камичак Мироча, открива разне интересантне детаље, на путу ка стенама Штрпца, онако зналачки, непосредно, што је ову шетњу чинило изузетно интерактивном. На путу од Великог ка Малом Штрбцу, прошли смо поред отвора једне јаме, за који су нам наши другари из Кладова рекли да га зову Димњак, јер и у сред највеће зиме, око њега нема снега у кругу од метар, јер испишта пару температуре 12о С, па га обично користе да се крај њега огреју. Ми смо с у ово доба на том месту могли мало освежити.
На малом Штрпцу
Од укупно десет заштићених целина у НП „Ђердап“, Мироч је на трону, као предео посебних природних одлика. Његов масив се издиже над кањонским обалама Дунава, чији је ток ту најужи и најдубљи, тако да висина од 768 метара није премала за видик који ће да обухвати ту величанствену слику, тако да смо горе имали вишеструке фотосесије.
Portile de Fier...
...или Гвоздена врата је много старији термин од ХЕ „Ђердап I“ који сликовито говори о томе колико је Ђердап био тежак за пловидбу вековима пре него што је сазидана електрана. На самом уласку у клисуру, ка Румунској страни, са површине Дунава штрчи легендарна стена Баба кај. Некада је стотине таквих стена вирило пркосно и застрашујуће парајући површину ове реке, а око њих, као и оне које се окомито уздижу са дна, али својим шпицем не прелазе површину воде (подводне стене), која је бесно пенушала свом силином своје снаге.
Можда најемотивнији опис таквог доживљаја даје нам Челебија (XVI век) – Сачувај нас Боже! По неке се лађе лупе о камење, или им се откину конопи. Догоди ли се да лађа удари у обалу, тада се све топи и лађа и људи! Због тога многи плађљиви трговци изуђу из својих лађа, па иду мало по суху, док лађе не успеју да преброде преко Ђердапа и тек онда се укрцавају у лађе. На овом месту у Ђердапу, хуку, буку и тутњаву човек није кадар да издржи. Грмљавина и ломљава воде чује се на даљину од читавог једног конака. Када лађе овуда плове на ниже иду брзо као муња. Лађе пак које иду из воду, испод овог страшног места, скину сав свој товар, па робу претоваре нешто на кола, а нешто на чамце. Изнад Демир Капије наслаге товара робе велике су као планине. Кроз Демир Капију уз воду сваку лађу вежу дебелим паламарима, па је с' муком и великим напорима вуку по 1000 и 1500 људи уз велику вику, грају и халакање...- |
Гвоздена врата на цртежу из XVII века |
|
Доктор Јован Туцаков, сматрао је Мироч планином са највећом концентрацијом лековитог биља. Неке смо грицкали успут, а неке сакупљали за понети. А све смо то густирали током целог дана, не журећи претерано, јер другачије се Мироч не може доживети. Свака журба, или уклапање са још неким пределом, било би скрнављење. И онако је стаза коју смо прошли тек једна од стотину могућих (најмање). Приспевши у Текију, Дунав смо затекли како се мрешка под вечерњим поветарцем, али је топлина његове воде била феноменалан спа третман након успона који смо извели. Вече смо потрошили на плажи у пријатном, опуштеном ћаскању из ког смо некако отишли у снове...
Водопад на Кашајни |
Купање у Кашајни |
Јутро је обећавало безусловно сунчан дан, за пролазак дубоке клисуре Кашајне, што је већ постављало низ услова до тунела Пештере. Њено корито је изузетно дезорганизовано, како би рекли географи, и у свом кршу и лому крије неколико прелепих водопада. Али, до њих треба стићи... То је оно што динамику пролаза кањона чини карактеристичним – не може се пружити корак, јер темпо одређују разне препреке и иде се са камена на камен. Огромна стабла, која у гомили закрчавају пролаз, комади стена попадали по сред тока ове несташне понорнице, чинили су да нам је за један километар било потрбно у просеку по сат времена. Договор је био да се са бајкерском екипом сретнемо код саме Пештере, али су се они питали зашто толико каснимо. Тешко да смо то могли да им опишемо онако с' ногу оборени J; једноставно, туда се не може бициклима!
Гирдап
Ово је стара персијска реч која у преводу значи вртлог. У античко време, робови су вукли римске галије дунавским теснацима помоћу ужади, чији се трагови уклесани у стени виде и данас.
Пловити Дунавом кроз Ђердап могли су само највештији. У далекој прошлости, све до појаве првог брода на парни погон, бродови су спровођени тзв. копитарењем, тј. вукли су их ужадима волови и људи. Много касније, 1893. године, изграђена је пруга за локомотиву, једина те врсте у свету, која је вукла бродове у Сипском каналу. Она је потопљена, изградњом електране.
С' друге стране о Гирдапу је постоји и легенда... Беше то снажан, отресит младић коме је отац погинуо у борби са Турцима, а мајка Бајца му се преудала, након што се спасла, бежећи од Турака код вртлога Пјатра Лунге. Пошто су га полусестре Дзера и Унта, омаловажавале, отишао је од куће и настанио се код стене Баба Кај бавећи се роболовом. Али, бродић му је отео и уништио обесни Пореч-Алија, јер је сумњао да у њему крије благо цара Радована. У бродићу је остао трогодишњи син крманоша – Боду, кога је Гирдап спасао у последњи час, изгубивши и сам живот при том. По њему клисуру назваше Ђердап.
|
Трагови ужади за вучу бродова
|
|
Улаз у Велику Пештеру
|
Сусрет с бајкерима |
Има нечег готово нестварног у томе када се нађете у сред џунгле пред водопадом, као са календара, знајући да до вас и од вас ништа не може да допре. У овом случају, снажно сам могла да осетим пун погодак овог излета, а то је што сам један такав доживљај поделила са Весном, Олгицом, Владом, Жељком, Јоцом, Владетом, Чедом и Галином и њиховим клинцима. То што смо прошли, доживели и изгурали све ово заједно, чини у начелу суштину сваке акције коју замишљам. Спуштајући се од Пештере преко Лепе Главице ка Ковиловском потоку и Текији, „пресекли“ смо пету оне граничне чизме као кришку торте, уживајући у неописивим крајолицима и плаветним шумама (ЗАИСТА, Жељко је покушао то да фотографише), и наравно опет воћу. Сагласни смо у процени да смо засигурно појели по килограм једрих, слатких и крупних купина. Пред Старим мостом олакшање због стизања на циљ, али смо купање одложили за планирану блиску паузу на обали код Томе, где су нас чекали смуђ и сомовина, јер ипак, није што смо заслужили, већ доживљај Ђедапа без аласке вечере једноставно не би био потпун. Нарочито уз предиван залазак сунца. И шта мислите, каква је атмосфера у вожњи била након тога? Тихо, кроз ноћ, некако смо се нашли у Београду освеженог кишама током викенда, без приче. Ко је спавао (а ко није?), сигурно је сањао у боји. Па нека. Важно је да остане у сећању, па ће да се прича... Има времена.
Pogledajte ostale planinarske fotografije sa ove ture na Fotopic serveru... |
