Verona istočne Srbije
Pek, april 2008.

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

Homolje, to fenomenalno parče istočne Srbije, koje kao da spava, ušuškano u svoja prebiblijska verovanja, još od antičkih vremena, ako izuzmemo Dragaševićeve putopise. Idealna mreža transverzala po gotovo svim grebenima njegovih blago zatalasanih vrhova; prelepe rečne doline čiji tokovi sijaju liskunom pod suncem, i još lepše šume što prekrivaju vulkanske masive, bogate rudom, koje su možda u ovo vreme buđenja prirode i najpodesnije za lepo, napajajuće pešačenje. Uputivši se preko Požarevca ka Kučevu, naše odredište je bilo samo središte „srpskog El Dorada“. Neresnica, Kučajna, Blagojev kamen – sve su to toponimi, poznati po nalazima zlatnih žila, a ispirački zanat nešto od čega i danas neke porodice žive. A da je to „hleb sa sedam kora“, imali smo prilike da vidimo na licu mesta. Debeli Lug, selo poznato kao železnička stanica „Majdanpek“, bilo je mesto gde nam se put završavao i gde nas je čekao autobus. Mesto pod patinom zaborava, koje krije mnogo toga posve inspirativnog, samo ako se malo zainteresujete.

U dolini Grabove reke

A krenuli smo od ušća Grabove reke u Pek, njenom dolinom, uzvodno podno Kraku Poljane. Put k’o začaran, u senci zabeharenih šuma, vodio je ka napuštenim starim oknima rudnika volframa i zlata, od kojih smo ustvari i počeli konkretan uspon na Dupeš Čoku (670 m). Već posle skoro kilometra, sa leve strane puta, mala kamena kuća bez krova, vlasništvo „Srbijašuma“, prelepa, solidne konstrukcije i na, reklo bi se, korisnom mestu. Ali, kao da nikom nije potrebna. Šteta. Mogla bi biti, jer ovde ima toliko toga za bogato ispunjen vikend. Možda će se neko setiti. A okna, savršeno uklopljena u krajolik! Nema tu nikakvih postrojenja, separacija i sl., već samo malena okna iz kojih samo što se ne pojave patuljci. Ispred, velika gomila komadića belog kvarca sa tragovima zlatastog liskuna. Tu smo zastali da konsolidujemo kolonu, i mislim da su gotovo svi uzeli po koji kamen za suvenir.

Odatle, put je vodio naviše ka grebenu Kraku Poljana. Naš smer je međutim  bio usmeren ka vrhu Dupeš Čoka, tako da smo sa zaraslog puta skrenuli desno, koračajući prozračnom bukovom šumom. Obzirom da ovuda gotovo i ne prolaze namernici, a još manje slučajni posetioci, povremeno se nailazi na nešto jasniju stazu. To je zapravo ono što je ostalo od ovdašnjih grebenskih staza, koje su uredno ucrtane na starim kartama, što nekako pobuđuje nostalgično osećanje. Ta kičma se sasvim jasno ocrtavala pred nama, a lanjsko lišće koje ga je pokrivalo, sijalo je pod suncem ističući je još više. Kasnije me je ispirač Pera pitao, kakav je put gore. On naime gljivari, ali gore nije zalazio. Mali crni mešanac, kog smo sreli odmah po izlasku iz autobusa, odlučio je da nas prati svo vreme. Na pauzama je obilazio sve nas, veselo mašući repom i neodoljivo umiljatim pogledom ubirao bakšiš u obliku komadića sendviča.

Krivudavi kolski put, imao je naravno manji nagim, ali je usled neupotrebe veoma zarastao. Mi smo ga „presekli“ tri puta, i time smanjili rastojanje do vrha, uz nešto jači nagib. Međutim, sve posle toga, bilo je „leđero“... Na oko kilometar od vrha, pri silasku, pojavila se opet široka staza koja je vodila ka Valja Mare, rečici, koja se uliva u Todorovu. Mare je potočić u uskom koritu usred šume, ali se nizvodno sve više širi, praveći čak slapove na par mesta, jer prima ostale šumske pritoke i izvore. Staza je sve bolje izražena, da bi oko kilometar od Todorove to bio širok kolski put. Dolina koju useca Valja Mare je zaista kao iz bajke. Ona krivuda zakriljena visokom i gustom, nekako elegantnom, bukovom šumom, dok je široki put posut lišćem boje bakra prati s’ leve strane toka. Sunčano vreme imalo je za efekat predivnu igru jakih svetlosnih kontrasta i senki. Naša kolona mi se u ovom ambijentu činila nekako malenom, u njemu smo nekako svi izgledali kao Štrupfovi.

Na mestu gde se Mare uliva u Todorovu reku, ovaj put se pripaja makadamu, koji vodi sve do asfaltnog puta što prolazi kroz Debeli Lug, na ušću sa Velikim Pekom.

Ovo je dolina ispirača. Mada, saznala sam iz ranijih poseta, da među meštanima postoje „dve struje“ – jedni koji tvrde da je bolja Grabova, i drugi koji to isto kažu za Todorovu reku. Kada ih vidite, možete primetiti da je prva uža, krivudavija i mnogo više ušuškana pod krošnjama visokih stabala, što joj daje izvesnu notu tajnovitosti. Todorova reka je nekako otvorenija, svetlija. Ima čak i par pojata. Tu smo sreli i Pericu u sred posla. Pored nekoliko ispitaka, i većih plastičnih posuda na obali, sedeo je na maloj drvenoj šamlici, u vodi, u gumenim čizmama i rukavicama, pažljivo ispirajući rečni aluvijum, prebirajući po njemu sićušna zrnca samorodnog, čistog zlata.

Ispiranje zlata na Todorovoj reci

Za nas je to egzotičan doživljaj, ali ispirači najbolje znaju koliko to može biti zahtevno, iz dana u dan, sa rukama i nogama u vodi; po vrućini, ili zimi. Možda baš zato, 19. aprila par kišnih talasa uz sunce, zateklo nas je upravo na mestu gde smo se družili sa Pericom – ispiračem zlata iz Debelog Luga. Za svega par grama zlata, mora se ispirati po ceo dan, jer u proseku to znači da preko ispitka mora proći čak oko 500 kg rečnog nanosa. A ispiranje samo jednog zahvata u ispitku traje. U njemu se rečni aluvijum najpre grubo raslojava, pri čemu se običan mulj, kao lakši preliva nazad u reku, dok na dnu posude ostaju teži metali i naravno zlato. A kada se u najfinijem, ispranom talogu izdvoje zlatna zrnca, valja ih razdvojiti, što se takođe radi ispiranjem, suptilno, kružnim pokretima, a ponekad se koristi i živa. Veća zrnca su prava premija. Najveće, koje je Pera našao, težilo je 10 grama. A najveći grumen uopšte nađen u ovim krajevima, ispran je u Grabovoj reci i težio je 42 grama. Zlato je znatno teže od ostalih sastojaka rečnog dna i kao takvo će prilikom ispiranja uvek ostajati na dnu drvenog ispitka, makar se radilo o gramu. Tradicionalna ispiračka drvena posuda, oblika ovalne lopate – ispitak, koja se nalazi i na pečatu za ovu akciju, pravi se od lipe, vrbe, ili johe (jove). Za vrbu je u ovim krajevima čak uvreženo verovanje da se „oko nje skuplja zlato“.

Mislim da su svi uzeli po nekoliko komada kvarca sa ostacima raznih svetlucavih tragova rudnih minerala. Ali, naša drugarica Vesna, našla je jedan, za koji joj je ispirač kasnije rekao da zaista sadrži zlatna zrnca, eto početničke sreće!

Pera je rado planinarima pokazao kako se to radi, bar u kraćim crtama, koliko se može za tako kratko vreme, jer se radi o pravoj veštini, znanju, velikom strpljenju i nadasve iskustvu, jer da bi se znalo gde tražiti zlato, reka se mora pratiti i u preleće i s jeseni. One su krvotok ovih kvarcnih masiva, i vaskularišu ga svojim protokom tako što time krune kvarc, a svojim tokom odnose zrnca čistog zlata, koje se u prirodi najčešće vezuje za ovaj mineral. Naravno, pored svega toga i dobrog oka, poželjna je i SREĆA. A sreća je po svemu sudeći pratila našu drugaricu Vesnu. Pera je rođen u Debelom Lugu, po zanimanju bravar, ali je tragajući za zlatom živeo na nekoliko kontinenata (Amerika, Australija), a vođen avanturističkim duhom, bio je i lovac na krokodile. Danas, on je tu u svom zavičaju, a zlato ima za koga da ispira – za svoje šestoro dece.

Mnogo puta sam „puštala film“ o ispiračima koji idu na svoja mesta za ispiranje, jer po podacima iz knjige Dušana Jovanovića „Zlato i bakar Istočne Srbije“, najzlatonosniji su brojni potočići i rečice – pritoke većih, kao što su Mare, Ferizana, Breza, Grabova, Todorova i sam Veliki Pek, naročito posle kiša... Prisećala sam se i mita o Argonautima i zlatnom runu, jer prema njemu, zmaj koji ga čuva još uvek spava tu negde, oko Majdanpeka.

Put smo nastavili dalje, makadamom, nizvodno duž Todorove reke, prema ušću u Veliki Pek, gde nas je čekao njegov kratak, ali lep kanjon, sa nekoliko pećina, ali i mestom za koje je vezan događaj koji polako prelazi u legendu, jer njegovi glavni akteri – Paun i Jelica, više nisu živi.

Usled minulih padavina, pre našeg prvog izleta, Pek nije bio naročito fotogeničan. Njegove vode, koje su u kanjonu zeleno-plave boje, bile su neprozirne i boje blata, što je, moram priznati, manje lepo od onog što sam navikla tu da vidim. Sledeće subote, bio je zelen, tako da smo maksimalno iskoristili sva tri vidikovca za uživanciju i fotografisanje. Staza vodi do Debeloluške pećine, u koju se može ući, ali se voda ne sme dirati jer ima veze sa jezerom jalovine Valja Fundata, kod Majdanpeka (ekološka katastrofa iz ’74.). Iznad nje, pruža se mala staza na lep vidikovac sa leve strane, a sa desne – Paunova stena. Beše to čovek koji je u mladosti voleo lepu Jelicu, ali se zbog neuzvraćene ljubavi bacio sa jedne oštre litice kanjona Velikog Peka, negde pred Drugi svetski rat; ne mogavši da podnese pomisao da živi dok je drugi ljubi. Stena je okomita sa oštrim vrhom, i sa takvog mesta može skočiti samo neko ko je nedvosmisleno rešen da pogine.

Međutim, Paun Ilić je preživeo pad. Verovatno zato što sve ima svoj razlog. Ipak, oženio se posle svega (njegova udovica je još uvek živa), ali je njegovo viteško srce zauvek je prestalo da kuca negde pred kraj prošlog milenijuma, mnogo kasnije nego što je želeo kada je bio mlad i očajno zaljubljen. Samo što u ovom skrovitom selu nije rođen i neki Šekspir da napiše o tome dramu. Ali, bez obzira na to, pored Romea i Đulijete, behu nekad Paun i Jelica; osim Verone, postoji na svetu i Debeli Lug, samo što za sada ta ljubav još nema spomenik. Osim špicaste stene ispred Debeloluške pećine, na dverima kanjona Velikog Peka.

Panorama kanjona Peka

Eeeh, rekoh li ja... Ima tu sadržaja, samo li se zagrebe. A o mogućim trekinzima po bližoj okolini, čiju smo srž ovim izletom zaokružili, da i ne pričam. Možda samo da načnem mogućnost zadiranja u još jednu bajkovitu i na svoj način vrlo karakterističnu dolinu ispod Todorove – račvasti tok Crne reke, koji, ako ga pratimo uzvodno, vodi do Falješane i njenih slapova. A staza i puteva, koliko hoćete. Jer ovi pitomi grebeni su njima odlično povezani. I to sve kroz šume koje su lepe u svako doba godine, kojima vlada Muma Padura (Šumska majka, zla vila); predeli u kojima Zmajevi noću pohode devojke u obličju lepih mladića, dok su „negde u kanjonu“ skrivene zlatne kočije...