 
Pobeći negde...
Njuškanje po Gornjeresavskom kraju - Vita Bukva, Kločanica, Vrtačelje
Doživela i sročila: Gordana Atanasijević
„Naša zemlja je tako mala, a tako velika...“, reče jedan moj drug na jednom od putovanja po Srbiji, i to onom istočnom delu. I zaista, koliko god izleta postojalo u ponudama planinarskih društava, trebalo bi biti bar deset puta inventivniji, da bi se bar malo zašlo i u neke nedirnute predele, koji i te kako napajaju planinarske apetite. Neki su malo dalje, bar za nas ovde u Beogradu, pa je možda to razlog što ih tako nepravedno zapostavljamo, ali mnogi drugi i pored blizine nisu prisutni u planinarskim godišnjim kalendarima. U nekim regijama nema drugih objekata osim lovačkih domova, što opet predstavlja, po meni bespotrebnu prepreku za ljude „naše fele“, jer bi mogao postojati dogovor između lovačkog i planinarskog saveza, da njihove objekte možemo koristiti i mi – lovci sa fotoaparatima, i ako ne donosimo profit pucanjem u bambija. Ali, to je već u domenu politike.
Resavo vodo hladna....
Opevana u jednoj od Mokranjčevih rukoveti, Resava je inače najduža pritoka Velike Morave. Od svog izvorišnog dela u Kučajskim planinama, na 1100 metara nadmorske visine, gde nastaje spajanjem Zlotske reke i Bobovačkog potoka, do ušća (na 94 m nv), njen tok broji 70 km. Ime je dobila zbog mnogobrojnih „resa“, verovatno bršljena i druge vegetacije, koja pravi dekorativan zastor i preko ulaza Resavske pećine, a koje obrastaju njene obale i strmeni.
Protičući kroz Vinatovačku prašumu, sa leve strane prima pritoke Vinatovače i Kločanice, a sa desne, kod Lisina, u Resavu se uliva malena rečica Vrelo, praveći jedan od najatraktivnijih vodopada istočne Srbije, koji je omiljeno izletničko mesto. Zovu ga različito: Veliko Prskalo, Skakavac, Veliki buk, Lisine, a njegove vode se obrušavaju sa nekih 30 metara u vir Zelenik. Ali, on nije jedini. Nedaleko od Lisina, ispod strmih odseka Radoševe pećine, iz krečnjaka slapovito izbija Vrelo, gradeći Vrelski potok i vodopad za koji kažu da je najviši u Srbiji. Na 400 mnv, u podnožju Sokolice, nalazi se dragulj Gornje resave – vodopad na velikom vrelu, orkestriran u kaskade visina od pola, do 20 metara preko bigrenih naslaga, sve do jezera dubokog oko 5 metara.
Posebnu draž Resave, predstavlja dinamika njenog toka. Ova bistra planinska rečica, useca dva impozantna kanjona – Glop i Sklop. Potraga za mestima sa kojih se može uživati u njihovom prizoru, prava je istraživačka avantura, obzirom da su ivice litica koje ih nadkriljuju uglavnom pod šumom. Ali, ima ih, i vredi se potruditi. Nakon sela Dvorište, kraj koga se u nju uliva Resavica s’ juga, ona ponovo ulazi u klisuru, da bi tek od Manasije, Resava postala mirna reka koja teče kotlinom ka Velikoj Moravi.
|
Proteklog vikenda, Saša i ja odlučili smo da krenemo u potragu za Đurom i Milicom, medama koje su poslali na Kučaj sa zadatkom da tu ostvare porodicu, tj, nasele ovaj čaroban prostor svojom vrstom. Obeležili su ih odašiljačima, ali avaj! Tu signala nema, tako da niko pojma nema da li su se sreli posle, evo, godine dana, i gde su uopšte. Ma, šalim se, to nam je bio samo lajt motiv tokom špartanja po magičnom trouglu između kanjona Resave, Kločanice i doline Vinatovače. Zbog zime, bili smo stacionirani kraj vodopada u Lisinama, a inače, leto i duži dani, otvorili bi mnoge druge nomadske pogodnosti. Ovako, opuštajuće je bilo što nas osim dužine dana baš ništa nije ograničavalo, a i sumrak u totalnoj Nedođiji nije pobuđivao paniku, jer pada mrak, a „šofer čeka“ tamo dole... ;-). Jednostavno se sve odvijalo, kao i uvek kada se grupica istomišljenika jednakih želja ustremi u avanturu, što mislim da nije neizvodljivo kada je reč o planinarenju, šta više, sve je potrebnije.
Prvog dana prošpartali smo Vitu Bukvu, koja je kao ostrvo usađena između kanjona Kločanice i Resavskog Sklopa. Prostor bogat pašnjacima, na kojima su, umesto stada, ostale samo napuštene pojate. U nekima od njih tokom leta ipak ima stočara. Sada su to samo stariji ljudi, koji tokom leta žive u njima, napasajući svoja stada, te se tada može od njih kupiti predivan sir. Iznad, ka vrhu Vita Bukva, ulazi se u šumski pojas, koji prekriva i litice kanjona, a prilično zaklonjen vidikovac nalazi se tik iznad Pejkove pećine. Sa njega se istočno pogled pruža ka Glopskom kanjonu Resave, i Vrtačelju, na koje smo sutra otišli i koje je priča za sebe.
Speleološki poligon
Gornjoresavski kraj je i zvanično poligon za obuku speleologa, što je sasvim logično, obzirom da su Beljanica i susedne Kučajske planine u preseku kao „švajcarski sir“, i broj speleo-objekata je trocifren. Ona na Divljakovačkom polju – Resavska, poznata je široj javnosti, jer je 1970. godine uređena za turističke posete, ali pored nje, tu je još oko 150 drugih pećina i jama, u koje zalaze samo obučeni pasionirani poznavaoci.Staza uređena za posete u Resavskoj pećini, duga je svega 800 m, ali je ukupna dužina njenih, do sada istraženih kanala 4,5 kilometara. Raskošne dvorane, po pravilu predstavljaju svojevrsne podzemne galerije impresivnih skulptura; i same dvorane nose inspirativna imena, ali Resavska pećina ima i jednu sa posebnom pričom...
Pripovedaju, da jednom davno beše zabranjena ljubav između dvoje mladih, koji su se u njoj sastajali krišom. Jednom se nisu pronašli, a sveće su dogorele i tako ostadoše zauvek u Resavskoj pećini. U dvorani „Ljubavni sastanak“, centralno mesto zauzimaju tanak stalaktit i stalagmit koji samo što se nisu dodirnuli. Ime su dobili po mladom paru. I dok vreme teče, poput hladne Resave, njihova ljubav ostaje zapisana u večnosti, i oni će se jednom sastaviti, a kada se to dogodi – biće za uvek.
|
Lično sam sklona svakojakom njuškanju terena, zavirivanju u stare pojate, ne bi li sebi dočarala taj način života koji gotovo da potpuno izumire. Tako, po nalazu drvenih i metalnih plugova, shvatam da su ove livade nekada obrađivane, a crvotočne drvene karlice ukazuju da se kajmak više odavno ne pravi. Livade i pašnjaci Vite Bukve, danas privlače jedino lovce, a od mnogobrojnih pojata, svega u nekoliko tokom leta borave stočari, koji proizvode hranu. Nije ni čudo što ih više skoro nema, jer putem do i od njih može se jedino traktorom, a najbliži zubar ili lekar je tek u Despotovcu (nisam sigurna za Strmosten). Ni struje, ni dometa, niti vode, samo stari kameni bunari – zapušteni.
U jednoj pojati, našla sam predmet, koji za mene predstavlja otkriće, jer sam ga do tada viđala jedino po Pešteru, i to kod muslimanskih stočara. Tamo ga zovu stap, a radi se o uzanoj i visokoj drvenoj posudi kao kaca za kupus, samo veoma uskoj. Koliko znam, pešterski stočari u stapu prave pavlaku, ali nisam nikada čula da se to radilo i ovde. Moraću da sačekam leto, da neke od preostalih stočara pitam o tim stvarima i upotpunim sliku o zauvek prohujalim vremenima, kako ne bi bila potpuno zaboravljena.
Sa Vite Bukve se može sići na Kločanicu, ali to iziskuje dodatno vreme za višak kilometara, a pošto veče ne pruža mogućnosti za fotografisanje, spustili smo se istim putem, do ušća Kločanice u Resavu, i vratili se u Lisine. Za sutra smo zacrtali da stignemo do isturene krečnjačke čuke na Vrtačelju, a za to je potrebno uraniti.
|
