И овај камен земље Србије...

...што претећ' сунцу дере кроз облак... Мало се зна да су ови познати стихови Ђуре Јакшића којима почиње његова антологијска песма „Отаџбина“, инспирисани управо Ртњем! Наиме, у време када ју је написао, наш песник је службовао у Подгорцу и Сумраковцу, одакле се заиста лепо види импозантна пирамида са врхом који непоколебљиво стреми небу, често завијен у облаке.

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

Према Тарабићима, након пропасти света, људе ће спасти „крстате“ планине. А Ртањ је једна од њих, на којој се гледано из птичје перспективе,  оцртава крст, кога чине шавови пирамиде Шиљка и гребена Пресла. Много прича има о њему, и много различитих планинарских акција изводе се по његовим правилно извајаним плећима, и може се рећи да је Ртањ планина која мири све планинарске жанрове, укусе и профиле. Мислим да готово и нема планинара који се никад није пео на Ртањ, осим ако се ради о почетнику који то још није стигао. Он је наша култна планина, једнако пригодна за успоне, шетње, убирање лековитог биља, уживање у пуком посматрању његовог чудесног облика, савлађивање стаза преко истих, а има толико различитих приступа, и толико тајни (још увек)...

Планинари имају различите афинитете, али осим што се за Ртањ може рећи да их обједињује, приметно је да, онако незванично,  постоји и Клуб љубитеља Ртња. Многи чланови овог клуба тога чак нису ни свесни, јер су много пута у животу рекли да неће више ту доћи, или бар не у скорије време, па ипак ртњаре у континуитету, без посебног разлога и повода. Пошто и сама спадам у те, након ове акције, више нећу да се браним од чињенице да Ртањ има необјашњив магнетизам, нити размишљати чиме ме је привлачио да га толико пута походим, у најразличитијим варијантама.

Приликом снимања емисија, била сам импресионирана његовом фотогеничношћу. Нигде нисам видела тако једноставне и сведене контуре, које фасцинирају својом правилношћу и супериорношћу над околним, тек благо заталасаним рељефом. Потом сам се верала на друге планине, а све у циљу да са њих опет посматрам Ртањ, у различита доба дана, када га обасјава јутарње, или вечерње светло. Чекала сам на Шиљку и Сунце да изађе. Ово последње је већ култна акција планинара из целе земље, која их окупља у великом броју да би се поделио прелеп доживљај – рађање дана у Србији праћене са врха Шиљак од 3.00 h иза поноћи. А пејсажи вазда различити: брилијантни тренуци нестајања индиго-плаве боје ноћи и гашење звезда, док Ртањ са себе свлачи маглу као кошуљицу... Некада та магла тече попут слапова великих водопада са његових моћних била, и као јутарњи туш умива планину пред нови дан, у „slow motion“ маниру.  Овога лета, било је апсолутно фантастично! Учесници су били затечени огромном, издуженом сенком целог Ртња, која се феноменално оцртавала на Буковику, са све капелом на његовом врху, под небом без и једног облачка. Џиновска сенка се задивљујуће појављивала, како су са истока израњали први зраци сунца, развејавајући тегет плаве велове ноћи...

Хух, баш се занесох у лирику, а акција коју сам планирала још прошле године (али за Св. Јована Биљобера, када је Ртањ препун догађања), а извела је тек ове, током првог викенда септембра, била је права ЕПОПЕЈА! Желела сам да окупим планинаре, вољне да пређу цео Ртањ гребеном, с' тим да и успон и силазак буду са северне стране. Јужну смо прошли само делом првога дана, пешачећи до чувене Мужиначке леденице.  Да се разумемо, ја сам „Фердинанд“, и далеко од тога да у планинарењу чезнем за физичким напорима до исцрпљивања; али ћу и те како да се напрегнем, ради лепоте призора. Тиме сам увек била вођена и током заиста захтевних високогорских акција. Елем, ова путања, ма колико тежа од често похођене северне стране, за мене првенствено представља најживописнији могућ прилаз Ртњу, који пружа најлепше могућности, што целу акцију претвара у планинарски фотосафари. С' друге стране, она такође пружа и најкомплетнији доживљај ове наше култне планине. Свесни тога, пријавили су ми се људи који су були управо тиме инспирисани, тако да смо заједно остварили акцију за памћење, по иначе савршено сунчаном времену, које нам је омогућило да безгранично конзумирамо сваки детаљ ове прелепе трасе.

За ову жељену акцију, потребан је цео дан, тако да смо кренули у суботу, која је такође била осмишљена садржајем који нас је увео у ртањску причу... Најпре смо посетили Криви Вир, крај кога из пећине извире Црни Тимок; место познато као колевка Тимочке буне и које је било познато по посебној раси кривовирских оваца, и наравно истоименом сиру. Данас у тамошњој млекари може се купити урда и то за свега 140 динара килограм, што не треба пропустити. Излазећи из Лукова назад на магистралу, смешио нам се Ртањ, а ми му се детињасто радовали, као да га први пут видимо. Расположење је расло... У недељу ћемо прећи целу кичму те кршне и лепе громаде...

Непосредно пре него смо пристигли у насеље, утврдили смо договор: одмах ћемо се сместити, узети ранчеве, и скупити се крај споменика одакле крећемо јужном стазом, све док не изађемо из шумског појаса. Одатле се спуштамо, још јужније, ка атару села Мужинац, и раритетном спелео-објекту – јами леденици.  На том скретању, чекао нас је и Дејан Видојковић из Мужинаца, који воли свој крај и изврстан је познавалац, тако да нам је дружење са њим донело и нова сазнања. Он је често домаћин многим посетиоцима Ртња, а ово му је било прво дружење са планинарима. Показао нам је и кућицу коју је недавно саградио сам, али на традиционалан начин, набојем од земље и сена. Ту он дочекује разне намернике, и заиста, кутак је више него пријатан. Свакако га треба имати у виду за одласке на индивидуалну иницијативу J. Има и чесму, и судоперу, а бубњара је Дејанова рукотворина: облик јој је подесио тако да се на њој може и кувати... Када је бројао колико кревета има, прекинула  сам га рекавши –Дејане, па ти појма немаш колико би се ту планинара могло сместити! ;-)))) –

Леденицу, коју памтим као активну, тј. са вечито снежним наслагама леда у сред лета на њеним вертикалним дверима, затекли смо без леда и суву! Штета, потрефили смо лош моменат, јер је у јулу било леда за Св. Јована Биљобера, али ово је био резултат дужег сушног периода. Неколико планинара није одолело изазову да се спусти у њене одаје, јер је ово ипак била јединствена прилика за то, пошто Мужиначка леденица није мета планинарских посета. А ипак, она је оно што јесте, те тако заиста очаравајућа управо када њену дворану красе ледени украси. Па ништа, други пут. Полако смо кренули назад и морам да признам, покушала сам да се нашалим на рачун своје грешке, пошто је у програму писало да ћемо овом приликом  прећи 12 km. Има ту истине, али је то дужина пута у једном правцу. Жао ми било што сам брљиво заборавила то да помножим, али шта је ту је, па рекох – Где то има, платиш 12, добијеш 24 ?  J - Но, шала на страну, соришка свима, надам се да ми не замерају превише. Уосталом, било је ово ваљано загревање за сутра, које је показало да групу чине планинари који су у потпуности спремни за сутрашњи план.

У недељу ујутро, спакованих ствари, окупљали смо се на тераси ресторана, на јутарњу кафу, а потом – Via Lukovo, па уз Ртањ, стазом, која води ка почетку његовог гребена. Стаза има солидан нагиб, а последњи километар баш ремети статику тела, јер иде „уз нос“. Ова стаза на потезу од свега четири километра има троцифрену висинску разлику. Тачније, када смо превалили пети километар и дошли на Кусак, савладали смо 1045 метара висински.  Колона је била ко ђердан, темпо умерен и квалитетан, што је предсказивало да ћемо на оној маркантној стени на почетку гребена бити и пре поднева. А када се ту дође, више ништа није тешко. Сам прелазак гребена представља релаксацију, јер и ако стеновит, прелеп је и напаја призорима који Вам не дају да се осећате уморним. Изузетно врео и сунчан дан ублажио је благ и пријатан ветар. До гребена се трудите да стигнете што пре, наравно лагано, без сувишних пауза које хладе, а потом некако све дође лакше од помисли да се рецимо спустите том истом стазом, окомитог профила. Једном сам и то урадила, јер се морало, али памтим како сам чежњиво гледала пут Шиљка и некако му нерадо, тешка срца окренула леђа.

Стаза углавном води кроз шуму, и на једном крушљивом делу се губи, и поново наставља. Она води дуж литица, преко Црвених стена, које су фантасични видиковци. На једној ливади, на око 500 метара висине, смо доручковали, да после то не бисмо морали да радимо „под ручном“.  Мо, колико год стрма, стаза губи континуитет на само једном потезу од оо 100 метара, јер је тло крушљиво, нека мешавина земље и ситног сипара. Људи су се мало раштркали, правећи серпентине, да би Марија на тај маневар одреаговала крајње озбиљно феноменалним афоризмом – Идите за водичем, а не тамо куда иду људи! –

Када смо коначно превалили и последњу партију стазе, избили смо на ливаду за коју је неко питао – Гоцо, јел' то ова ливада под 80 степени ? – Е, да, баш та. Тих 50-ак метара нагиба завршавало се вертикалним стенама, висине неких десетак метара, а њихове пукотине су нам служиле као лествице. Попевши се уз њих, крочили смо Ртњу на кичму!

Пошто планинари понекад, онако у шали Ртањ називају „Тртањ“, онда се ова стена, видљива на његовој силуети са магистрале, може назвати „тртицом“. Такође, према једној од теза о имену ове планине,  из времена Цвијића и Каница, да се тако зове јер подсећа на „великог 'рта“, ова би стена одговарала репићу тог хрта. А предивна је... Под њом ливада, чији смо део прешли, а која се спушта попут висећег врта још једно 300 метара испод, где је оивичена кречњачким вертикалама, као какав балкон... А над њом оно о чему би се могло исписати  заиста много, много страница... Кичма „великог 'рта“, са које се у пуном сјају приказују обе његове падине: шумовита, северна, динамичне орнаментике седиментних стена и блага, јужна, под ливадама мирисног и лековитог биља. С' једне стране, таква форма приповедања, са пуно описа, била би предуга за овакву прилику, а с'друге, била бих превише сугестивна. Јер доживљај је ипак лична ствар, за коју у овом случају не постоји замена ни сликом, а камоли речима, а мени је необично драго што смо нас тридесеторо то поделили пуним срцем. Пробајте, испуниће Вас!

Издвојићу само интригантан податак, који је за сада остао тајна. Знам за причу староседелаца Лукова и Мирова, о три удубљења у стени испод Кусака у које капље вода, па се прича како су те „лаворе“ издубили хајдуци. А онда на то Дејан каже како му је о томе причао деда, али на жалост није за живота одвео тамо и унука. Рекао му је и то да се малте не, туда мора проћи, и запазити, јер је около земља сва жута. Нисмо то видели, што ми само диже ниво радозналости, обзиром да овог податка нема ни у каквим радовима и литератури о Ртњу.

Ка Шиљку, еуфорија није јењавала. Напротив, овде се изгледа у практичном смислу илустровала она тврдња да све иде из главе. Једино што су посна плећа Ртња прилично исцрпела наше резерве воде, и ако смо сви понели по два литра (неко и више), и то са лимуном. Сакупили смо се на стази која је водила низ северну падину, на којој многи изговорише –Бог да позлати ове штапове! -, јер је стрма, али тако живописна! Уска стаза усечена између стена са бројним Рамондама, и то оне која носи име краљице Наталије. Време цветања им је прошло, али је било лепо видети њихове бусенчиће, знајући колико су ретки. Доле ниже, колонија оних необично извајаних стена налик споменицима. Е, када и њих прођосмо и уђосмо у шуму, са зачеља је почела песма! И не само то, али како да опишем, а да не испадне уврнуто... Рецимо да је ово акција која је из појединих учесника извукла оно „исконско“, јер је њих неколицина гласом парирало вуковима, поздрављајући сутон. Ето, формулисала сам то фино J.

Сушно лето је баш без милости, и онај извор смо затекли усахлог, али нас је зато доле крај буса, чекала Ртањка девојка са флашама свеже воде, којом смо „пунили грбе“ и парадајзом. Тако смо назвали Мару, која је део наше екипе J. Лепо кад стигосмо, али расположење није одражавало умор, нити је ишта наговештавало да ће у возилу ускоро завладати сан. Е, тај осећај, када за идеју сакупите саучеснике и остварите је – нема цену. Не, нисам субјективна, тврдим вам. Добила сам пољубац од једне планинарке за приређени доживљај, са друго двоје на зачељу, певала сам преко токи-вокија руске песме, и добила најнеобичнији поклон, додуше због нечега што ме је прилично убедачило... Наиме, на неких 100 метара (висински) под Шиљком, прорадила ми је скорашња повреда колена. Могла сам даље, али сам схватила да МОРАМ нормално да се спустим, без да недај Боже оптерећујем групу својим силажењем. Покушала сам да мало одморим, али то није мењало ситуацију. А онда сам попила Бруфен и гледала моје планинаре како стижу на Шиљак. Јавила сам им горе да ме не чекају, него да се сликају и почну да силазе, али ме је тај моменат баш исфрустрирао, што нисам крила. А онда је Зоран, који је и минулог дана попео Шиљак са југа, рекао – Гоцо, био сам и јуче, ево дајем ти тај један! -. Никада нисам добила успон на поклон, баш луцкасто :-)

И док сам бирала фотографије за вас, а инспирација ми у виду реченица просто избијала на уши, Игор из Новог Сада ме је предухитрио, поставивши на  http://tripns.fotopic.net/   причу о акцији на баш лепој галерији уз коментаре, а ујутро када сам се пробудила сачекала ме је СМС: „Хвала вама и вашем ПСД што су ми омогућили да проведем два лепа дана и да упознам планину Ртањ. Наравно, залечите колено. Поздрав до неког дружења на планини. Ђорђе“. Ускоро се огласио и Буца са галеријом на http://zoran001.fotopic.net/, и шта да кажем, до хвала свима вама, јер нам је било дивно!