Buđenje proleća na Vukanu

Vodila i napisala: Gordana Atanasijević

U subotu, prvog marta, planina Vukan bila je stecište planinara koji su odlučili da prokrstare ovom lepom homoljskom planinom, a pretežno sunčan dan zaokružio je, mogla bih da kažem, kompletan doživljaj. I dok je u Beogradu kasno popodne besneo vetar, nas je kiša zatekla tek poslednji sat pri silasku, tek toliko da je samo po neko izvadio kabanicu. Dok ona prava kiša nije omela kupanje u toplim, sumpornim vodama Ždrela.

Koliko iz Beograda, koliko iz Novog Sada, tek 55-oro planinara činilo je kolonu koja je prošla trasu od planinarskog doma u Ždrelu, preko Malog i Velikog Vukana ka Gornjačkoj klisuri i manastiru Gornjak. Dan prelep, šumski tepih zasut kukurecima, zumbulima, plavim i belim ljubičicama, a ujednačeni kolorit još uvek goletnih krošnji, parale su tek rasvetane grane drena.
Za nešto kasniji polazak na sam uspon, sasvim sigurno su krivi domaćini u domu, koji su krenuli sa nama, između ostalog i radi sređivanja staza, ali su nas pre toga zatekli tradicionalnim dočekom, koji podrazumeva slatko i vodu, kafu, čaj, i kačamak za doručak, što nije bilo u planu i programu. Ali, eto, oni su krivi!

U 10.30 sam ipak dunula u pištaljku, kako bih ubrzala varenje svima koji su uživali etno doručak. Obzirom na dužinu šetnje, nije bilo razloga da ikog požurujem. Čemu to uopšte služi? Cilj je da se uživa u dražima krajolika, da ga stvarno osetimo, da se opustimo i prepustimo, jer to smo u stvari i hteli. Približavajući se ka vrhu, staza je postajala kamenita, i posna, nazubljena, i kraška površ Vukana (825 m), blistala je pod prijatnim zimskim suncem. Na vrhu, scene brutalnog hedonizma: škljocanje, dremka, meditacija inspirisana vidicima koji su opkoljavali u krugu od 360 stepeni! U takvom okruženju uvek je teško produžiti dalje, ali pošto je i sledeći vrh obećavao, ta vrsta motivacije nije manjkala. Nastavili smo ka sedlu i vrhu Mali Vukan (752 m).

Da, baš mala visina. Možda nedovoljna da neke planinare prizove sebi, ali to meni lično ne znači ništa. Lepši mi je bio Vukan nego Olimp, a razlika u visini je ogromna. Lepota je relativna, ali bilo je divno zateći Vukan u buđenju, dok je sa sebe otresao skorašnji sneg. Sa Malog Vukana, napravili smo brojne panoramske snimke, jer i sa njega se pruža fantastičan pregled na okolni reljef, a njegov plato, opervažen nazubljenim krečnjačkim liticama, odaje moćnu impresiju, nego brojka koja označava njegovu nadmorsku visinu, svrstavajući ga među skromne. Ali, pohođenje Vukana, daleko je više od skromnog doživljaja! Fenomenalan osećaj, ali pošto nam na daljem putu ne predstoji više ni jedan vrh, motivacija se sastojala u težnji da eskiviramo kišu, koju smo popodne očekivali.

Kišica je počela da sipi, ali smo već sišli na šumski put, gde smo bili dovoljno zaklonjeni. Putić je vijugao najpre niz Strmnu poljanu, pa pored zaseoka Kolak, pored nas mnogo urušenih, starih pojata, i stazica koje se odvajaju ka isturenim kotama – vidikovcima. Sa stabala i stena kraj puta, blješte sveže markacije, vodeći nas do česme kraj samog puta, odakle smo njime nastavili ka manastiru Gornjak, pored ostataka starog srednjevekovnog manastira Blagoveštenje u steni, kog u žargonu nazivaju „Kapija Homolja“.
Zelena boja Mlave, koja tu protiče u svojoj prelepoj klisuri, još više je dolazila do izražaja spram jednoličnih boja još uvek usnule vegetacije. Sačekali smo one, koji su otišli u manastir, da bismo krenuli ka termalnom izvoru kraj Ždrela, koji je uvek posećen, bez obzira na meteorološke uslove, šta više, omiljen je kada pada sneg, a nakon planinarske šetnje, opuštanje u vodi od 42 stepena predstavlja pravi užitak, i kompletan revitalizacioni tretman organizma! Svežina predvečerja i topla isparenja – potpuno opuštanje... A o atmosferi koju proizvode planinari kada se opuštaju, ne vredi išta pričati, to samo može da se doživi ;-) Posle toga preostalo je samo još samo da se aranžira prigodna pauza za toplu čorbu, ili šoljicu razgovora... Ali, tokom te pauze, zvali su nas naši mili i dragi iz Beograda, sa informacijama o nevremenu i uputstvima da zaobiđemo Gazelu... Društvo je na to reagovalo idejom da se vratimo u dom na Vukan i odložimo povratak do ponedeljka ;-) Ali, ipak, ne bi bilo fer prema šoferu, tako da smo ipak pošli ka Beogradu, gde su u međuvremenu vatrogasci posklanjali raznete table i „stabla koja je vetar naneo sa Košutnjaka“, što reče jedan od planinara ;-))), te smo mirno pristali u luku kraj Opštine Novi beograd, iz koje smo isplovili tog istog jutra.

Usput sam razmišljala, kako ćemo 22. marta vraćajući se sa Lisca, opet proći pored Ždrela. Doduše, trasa je za nijansu duža, ali, nadam se da ćemo biti dovoljno ažurni da ne propustimo banjanje u toplim lekovitim vodama, koje neopisivo prija nakon planinarenja. Novosadisti su već najavili da će nam se pridružiti, a nadam se da ćete i vi.