|
By Gabe Konrad (izdavač"On The Wheel" magazina);
Originalno objavljeno u izdanju časopisa "On The Wheel" za agust/septembar
'99.
Menjač
je dugo bio smatran za slabost. Zato je i Desgranž, osnivač
Tur d' Fransa, zabranio njihovu upotrebu na Turu nakon što je
na jednoj trci neki nezavisni biciklista (to jest, neko ko je
sa sobom nosio svu potrebnu opremu i hranu) uspeo da vozi rame
uz rame sa profesionalcima.
Velocio je 1930. godine konačno
organizovao trku između dobro utrenirane žene na biciklu sa
tri brzine, i muškarca - u to vreme vrhunskog trkača - koji
je vozio "jednobrzinac". Staza je bila duga 240km
i prolazila je brdovitim i planinskim terenom. Dama je sa lakoćom
pobedila!
-*-
Inspiracija. Prilično često je
to jedino što stoji između neke osobe i bicikla. A inspiracija,
ta motivišuća snaga, se može pojaviti na milion izvora: prijatelj
koji nalazi toliko radosti u vožnji bicikla, doktor koji preporučuje
bicikl radi jačanja pacijentovog srca, čak i stručnjak za marketing
koji zna kako da pritisne pravo dugme da bi izazvao interesovanje.
Ali nikada jedna osoba nije inspirisala praktično čitavu zemlju
sa sedne na bicikl kako je to učinio Pol de Vivi.
Rođen 29 aprila 1853, de Vivi
je odrastao na jugu Francuske, u mestu Pernes-Les-Fontaines.
Kao mladić je bio dobro obrazovan: pohađao je odlične škole
i potom sticao praksu u industriji svile. Uživao je u klasičnim
delima i majstorima koji su ih napisali, nalazio duboko zadovoljstvo
u izražavanju svojih misli na papiru - taj talenat će mu dobro
poslužiti u godinama koje će doći. Ni de Vivi niti bilo ko drugi
nije slutio u kakvom pravcu će se njegov život uskoro usmeriti.
Do svojih dvadesetih de Vivi
je izgledao predodređenim za opušteni stil života imućnih. Posedovao
je sopstveni veoma uspešni biznis sa svilom, bio oženjen i imao
trioje dece. Ali u 28. godini, 1881, desilo se otkrovenje njegovog
života - kupio je svoj prvi bicikl, "highwheeler" (*).
Bicikli su u to doba još bili u svom ranom detinjstvu, ništa
više od jednostavnih spravica u poređenju sa današnjim mašinama.
Ali iako su njihova nestabilna sedišta i drmusava priroda zahtevali
mnogo osećaja za ravnotežu i pomalo hrabrosti, popularnost im
je munjevito rasla. Pol de Vivi se našao usred revolucije u
transportu čijim izazovima nije mogao da odoli. Počeo je da
učestvuje u improvizovanim trkama i turama na velikim razdaljinama.
U roku od godinu dana je kupio Bayliss tricikl, tandem tricikl
i druge bicikle. Otkrio je da naporna aktivnost ne samo da je
ojačala njegovo telo, nego je i oblikovala i njegov um, a to
otkriće je želeo da podeli sa ostalima. Ljubav prema biciklizmu
je potpuno ovladala njegovim životom tako da je u 34. godini
prodao svoj biznis, spakovao porodicu i preselio se u Sent-Etjen,
mesto nadomak centralne Francuske, da bi tamo otvorio prodavnicu
bicikala.
(* highwheeler
- bicikl sa ogromnim prednjim i malim zadnjim točkom)
Prvog februara 1887. de Vivi
je osnovao "Le Cycliste" ("BIciklist"), prvu publikaciju posvećenu
isključivo cikloturingu. Pol se do tada razvio u žestokog biciklistu
koji je prevaljivao neverovatna rastojanja sa samo nekoliko
(ako i toliko) zaustavljanja. Sent-Etjen - Nica, 560km za 32
sata, 640km kroz Švajcarske planine i Italiju za 48 sati, takve
su to vožnje bile. Smatrao je da biciklisti bilo koje starosti
mogu da voze znatno preko 160km svakog dana, pod uslovom da
to rade na razuman način i da imaju dobru opremu i odgovarajuću
ishranu.
Njegovi kritičari su smatrali
da takva vrsta biciklizma nije turing nego potera ludaka za
kilometrima, da de Vivi vozi kao u transu, kao automat sa mlatećim
nogama, i uma zatvorenog za okolinu. Ali takve tvrdnje nisu
mogle biti manje odgovarati istini. Pol de Vivi osećao je da
je napor izoštrio njegova čula, i na stranicama "Biciklista"
pisao je na živ način i sa vrcavim detaljima o mnogim svojim
avanturama na dva točka. Časopis je učinio da se potpuno ispolji
njegova ljubav prema pisanju. Uprkos bezbrojnim napadima, koristeći
pseudonim Velocio koji je brzo potpuno zamenio njegovo pravo
ime, veličao je vrline svih aspekata biciklizma.
Velocio je pozdravljao ne samo
bicikliste-dugoprugaše, nego i sve ostale koji su marili da
svojim biciklom krenu na vožnju iz zadovoljstva, i opisivao
je cikloturera kao "svakoga ko je zainteresovan za turizam kao
cilj, i bicikl kao sredstvo". "Biciklist" je bio više od ciklo-magazina,
to je bio filozofski pogled na Velocijeve ideje o društvu koje
živi čistim životom, bez cigareta, uz dobru ishranu i fizičku
aktivnost. Njegovo majstorstvo i vlast nad jednom mašinom i
njegovi upečatljivi pogledi na život i življenje, učinili su
da "Biciklist" od lokalih novina koje su izlazile na jednoj
strani, poraste do internacionalno distribuiranog žurnala koji
se bavio čitavim životnim stilom cikloturiste.
Iako Velocijeva prodavnica bicikala
nikada nije doživela poslovni bum, omogućila mu je da sastavlja
kraj s krajem i da se bavi svojom strašću, usavršavanjem bicikla.
Oko dve godine je uvozio bicikle proizvedene u Britaniji, da
bi 1889. počeo sopstvenu proizvodnju: "La Gauloise" je bio prvi
bicikl proizveden u Francuskoj od vremena "treskača kostiju".
Velocio je bio prilično zadovoljan konstrukcijom bicikla, ali
nije bio zadovoljan samo jednom njegovom brzinom. Smatrao je
takvo rešenje neadekvatnim za većinu turera, i ta tema je postala
predmet jednog od njegovih pokretačkih interesovanja. Prvi pokušaj
da napravi višebrzinski prenos svodio se na upotrebu dvostrukog
zupčanika prednjeg pogona, na kome je lanac sa zupčanika na
zupčanik morao biti prebacivan ručno. Posle toga je pokušao
sa dvostrukim zupčanicima na obe strane osovine srednjeg pogona.
Konstruisao je i poboljšanu verziju engleskog "Protean" prenosa:
zupčanik srednjeg pogona se sastojao iz dve polovine koje su
se razmicale, menjajući tako prečnik zupčanika a sa njime i
prenosni odnos. Ovo rešenje je radilo prilično dobro, ali Velocio
nije razmišljao o tome da patentira ideju tako da je nekoliko
godina kasnije već nekoliko drugih francuskih proizvođača proizvodilo
slične sisteme. Jedan od omiljenih Velocijevih bicikala bio
je "Retro", kod koga su postojali dupli zupčanici sa obe strane
osovine srednjeg pogona; za viši stepen prenosa bilo je potrebno
okretati pedale unapred, a niži stepen prenosa se dobijao okretanjem
pedala - unazad.
U početku je većina biciklista
gledala na menjač kao na znak slabosti. Smatralo se da je snaga
vozača jedina mera sposobnosti i sa su mehanička pomagala isto
što i štake. (Naravno, da je to bilo tačno bicikl bi već bio
sklonjen u zapećak, da bi se načinilo mesto džogingu.) Menjači
nisu bili široko prihvaćeni u biciklističkom svetu sve do 1920.
i Velocio se susreo sa jakim otporom promenjljivom prenosu brzina
u liku Henrija Desgranža, osnivača trke Tour de France. Ustvari
je 1902. na Velocijevu inicijativu Touring Club de France organizovao
planinsku trku dužine 240km; učesnici su bili Eduard Fišer,
jedan od najvećih profesionalnih trkača tog doba, koji je vozio
bicikl sa jednom brzinom, i Marta Hese na biciklu sa tri brzine.
Marta je lako pobedila, osvajajući srca mnogih biciklista. Ali
Desgranž nije bio ubeđen, i i dalje je verovao da su menjači
za starce. Trebalo je da prođe još trideset i više godina pre
nego što su promenjljivi stepeni prenosa bili dozvoljeni na
Tour de France. Znamo ko je dobio bitku oko prenosa, i siguran
sam da bi Velocio, prvi otvoreni pobornik menjača, bio više
nego zainteresovan njihovim današnjim neprestanim razvojem.
Za razliku od većine profesionalnih
trkača, Velocijeva popularnost je rasla sa njegovim godinama.
Ljudi svih dobi počeli su da učestvuju u onome što se nekada
smatralo samo za mladićku igrariju. Videći Velocija kako u svojim
pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim vozi poteze od po četrdeset
sati, bili su inspirisani da sednu na bicikl i pokušaju da ga
nadmaše. Velocijeva učenja su bila univerzalna, i odnosila su
se na oba pola, sve uzraste i nacionalnosti. Među njegove najviše
pamćene savete spadaju sedam jasnih pravila cikloturinga, "katehizam
škole iz Sent-Etjena":
Prvo: neka pauze budu
kratke i ne česte, tako da ne izgubite svoj "pogon". Postoji
ritam, pomeranje nogu, ekspanzija pluća, istezanje mišića, koje
dugačke pauze uništavaju. Velika rastojanja ne mogu se prelaziti
kada se mišićima stalno dozvoljava da se ohlade a plućima da
se opuste.
Drugo: jedite lagano i
često. Jedite pre nego što postanete gladni, pijte pre nego
što postanete žedni. Kada osetite žeđ obično ste već dehidrirali,
a kada osetite potrebu za jelom već ste ostali bez energije.
Kada jednom osetite da treba da napunite gorivom svoje telo,
obično je već kasno za potpuni oporavak.
Treće: nikada nemojte
voziti toliko da postanete previše iscrpljeni da biste spavali
i jeli. Ako vam je telo smrvljeno, manje ćete biti inspirisani
da vozite sledećeg dana ili čak i sledeće nedelje,
Četvrto: obucite dodatni
sloj odeće pre nego što vam postane hladno, svucite se pre nego
što vam postane toplo. Nemojte se plašiti da izložite kožu suncu,
vazduhu i kiši u razumnim granicama. Nema ničeg pogrešnog u
tome da se na koži oseti žaoka ledene kiše ili lagana preplanulost
od mekog sunca, uz neku zaštitnu kremu ako je baš potrebno.
(Velocio je smatrao prirodne elemente ushićujućim, i prilagođavao
je odeću samo kad je trebalo izaći na kraj sa temperaturnim
ekstremima.) "Čak i kada nisam uživao u vožnji", govorio je,
"ipak bih vozio radi svog duhovnog mira. Kakav je divan stimulans
biti izložen sunčevoj svetlosti, pljusku kiše, prašini, kapljućoj
magli, hladnom vazduhu, britkim vetrovima!"
Peto: dok ste na biciklu
nemojte piti vino, jesti meso ili pušiti. (Velocio je bio poznat
kao ljubiitelj životinja, ali je ovo pravilo imalo više veze
sa razumom nego sa sažaljenjem. Nemojte puniti svoje telo mašću,
pluća dimom, ili mozak alkoholom - to je ispravno na svaki mogući
način.)
Šesto: nikad ne žurite.
Vozite u okviru svojih mogućnosti, posebno tokom prvih nekoliko
sati putovanja, kada se osećate neiscrpno jakim i u iskušenju
ste da forsirate. Opustite se i uživajte, turing je kompletan
doživljaj - ne samo brzina.
Sedmo: nikad ne pedalirajte
uzalud, besciljno. (Kritičari su stalno optuživali Velocija
da upravo on uvek vozi bez cilja, ističući u svojim člancima
koliko daleko, brzo i kroz kakvo nepovoljno vreme je vozio.)
Francuski pisac Žan Djuri je umesto izraza "besciljnost" predložio
izraz "bescilljni ponos": "Pokušati prevazići sebe je pohvalno,
ali bi bilo loše igrati predstavu za publiku, i precenjujući
svoje mogućnosti."
-
Ova pravila, nazivana i "Sedam
Velocijevih Zapovesti", bila su namenjena novim i neiskusnim
biciklistima, a iskusni ih se već i po instinktu pridržavaju.
Ona su pomogla hiljadama biciklista širom sveta da maksimalno
uživaju u ovom sportu.
Jedna od Velocijevih omiljenih
vožnji, 1150 metara visok prevoj preko Col du Grand Bois, postao
je popularni grupni događaj jer se sve veći broj prijatelja
i obožavalaca pridruživao de Viviju na toj turi. Iz njegove
neobavezne vožnje je nastao događaj koji je 1922. godine bio
službeno proglašen za Dan Velocija i proslavu Pol de Vivijevog
doprinosa biciklizmu i dobrom zdravlju. Slavi se u Sent-Etjenu
svake prve nedelje jula, još od onog dana kada je proglašen
i kada su 163 biciklista vozila kroz kišu i maglu. Danas se
hiljade biciklista okuplja na dan ovog praznika da prešlo Col.
Ovo putovanje u kome učestvuju najmlađa deca i najstarije deke
i bake, odvija se duž Route National 82, poznatoj i kao Rue
Paul de Vivie. Potom se vozi kroz seoca kamenih kućica i rustičnih
radnji, pa kroz mirisne zimzelene šume, preko vrha Col du Grand
Bois-a, i onda niz dugi krivudavi spust koji vodi sve do reke
Rone. Staza je duga samo 7.7km, ali sa usponom od preko 550m
predstavlja izazov za sve učestvuju. Iako nema službenog nadmetanja,
dodeljuju se medalje najstarijim učesnicima a vino, sir i hleb
čekaju sve koji dostignu vrh planine. Učestvujući u svom poslednjem
Danu Velocija, de Vivi je kao 75-godišnjak završio ovu vožnju
za sat i dvanaest minuta.
27. februara 1930. godine, Velocia
je, dok je gurao svoj bicikl ka startu jedne organizovane trke,
udario i usmrtio tramvaj. U Francuskoj živi u uspomeni koju
je zapečatila knjiga iz 1954. godine, i koja je slavila de Vivijev
život i sposobnost da ujedini ljude u ime dobrog zdravlja i
biciklizma. Mnogi cikloturisti širom sveta znaju za Velocijev
smešak ispod gustih brkova, i znaju da je u sreći i veselju
vozio 20-30.000km godišnje sve do svoje smrti. Znaju za njegovu
sposobnost da pomeša zdrav razum sa raspevanim rečima, pamte
ga kao čoveka koji je vodio tešku borbu za biciklistički menjač
i još težu za humanost.
Vive Velocio!
|
