| 01.-05.
jun '93.
Sa pripremama smo poceli jos krajem februara praveci ture od 20 do 60 km (ipak smo mi rekreativci, u godinama :) Polovinom maja smo bili spremni pa smo napravili jedan veci put od Lazarevca preko Kosmaja, Orasca i Arandjelovca do Lazarevca. Sve je proslo OK (BTW, ova tura je jedna od najlepsih). Bio je to vise test bicikala nego nas samih. Bane je imao tada jedan MTB i jedan sportnjak, a ja dva sportnjaka. Za put je izabrao sportnjak, ja isto tako :) ali onaj sa tabularima (mogao sam u rancu da ponesem nekoliko tabulara). Na bajsove smo montirali korpe i tu onim rastegljivim pak-tregerima pricvrstili prtljag, koga inace nije bilo previse. 01.jun 1993. Na put smo krenuli oko 9:30 Pocetnih desetak kilometara smo mnogo puta presli, pa bas i nije bilo interesantno. Krenuli smo putem iz Lazarevca do Arandjelovca. Posle ovog drugog mesta vec ulazimo u deo u koji nikad nismo zasli biciklom. Ja tvrdim da covek nije upoznao neki put dok ga ne prodje biciklom, dok ne vidi pukotine na ivici asfalta, bube koje gmizu preko puta i slicno. Kod kafane Jezero u blizini Topole smo napravili prvu pauzu - popili kafu i gledali konobaricu. Odatle negde pocnje uspon do Topole. Sa druge strane Topole nas je cekao dugacak spust - to je zaista fantasticno, po onako lepom danu! Kod cesme sa leve strane puta smo stali i kupili jagode, ali smo vise jagoda pojeli iz babine gajbe jer je gledala na drugu stranu. Posle nekoliko kilometara ravnog puta dosao je uspon na Svetinju (na vrhu smo saznali zasto se tako zove :) a onda spust od 20-tak kilometara ka Kragujevcu. Tu smo svratili kod mog starog drugara sa Sezama (Boox) koji je nekim slucajem imao pravu Coca Colu, sto je '93. bila retkost. Na izlasku iz Kragujevca prema Donjoj Sabanti nismo pojeli po hamburger, sto mi se osvetilo posle nekoliko kilometara - uhvatila me je upravo vucja glad. Jedva sam se dovukao do Sabante gde, normalno, popodne nije bilo hleba u radnjama. Zato smo jeli parizer i krekere :) Nismo imali hrabrosti da pitamo zasto se Gornja Sabanta zove Gornja u odnosu na Donju, ali smo to ubrzo saznali na usponu od jedno 7-8 kilometara koji smo presli pesaka, uz povremeno padanje bicikala zbog ranaca i smeha. Zatim je usledila voznja od 10-tak kilometara po visoravni, i onda fantastican spust ka Jagodini. Sve u svemu to je najlepsi deo dana i puta - kasno popodne, sve je u jarkim bojama, vazduh da ga seces nozem, asfalt dobar, put krivudav, i stalno nizbrdo, bez civilizacije - samo sume, sume... U Cupriju smo stigli oko sedam, ne bas previse umorni. Sutradan smo se kupali na Moravi pripremajuci se za... 03.jun 1993. Opet lep dan. Krenuli smo iz Cuprije, prevalili dosadan deo do Paracina, tamo obisli neke moje drugare, i nastavili prema Grzi. Obavezno treba svratiti u manastir Svete Petke (sa leve strane, vidi se lepo). Za one koji ne znaju, na Grzi postoji lepo malo jezero koje se napaja vodom iz izvora neposredno iznad jezera. Postoji mali problem - voda je izuzetno hladna, ali se zato vidi nekoliko metara u dubinu. Ima i lepih mesta za kampovanje, ali obavezno preko recice! Samo sto smo zavrsili sa kupanjem (brrr) naoblacilo se, potom nas je 2-3 km ispred aerodroma uhvatio neverovatno jak pljusak, ali voznju nismo prekidali! To je trebalo doziveti. Normalno, po dolasku u Cupriju tusiranje, pa odlazak kod Bilje u kafic. Sutra opet kupanje na Moravi, i priprema za najlepsi dan u mom zivotu: 05.jun1993. Polazak iz Cuprije za Despotovac. Normalno, tek iz dva-tri pokusaja smo uboli pravi nadvoznjak za prelazak preko auto-puta. Put do Despotovca je fantastican - krivudav, sa laganim usponima i velikom nizbrdicom pred samim gradom. Lagano smo provezli kroz grad i produzili do manastira Manasija. Napravili smo kratak odmor i vratili se do ulaska u grad, do mosta preko Resave gde je napravljena nekakva brana i malo vestacko jezero. Voda je hladna skoro kao na Grzi! Iz Despotovca smo krenuli ka Resavici - takodje fantastican put kroz kanjon Resave! Uporedo sa asfaltnim putem idu reka i pruga. Tu smo doziveli nesto neverovatno (Bane tvrdi da ja cesto preterujem, ali za ovo se slaze da je istina:)) Negde duboko u kanjonu pruga prelazi put (ili obrnuto), i tu se nalazi kuca zeleznicara koji spusta i dize rampu. Svratili smo da popijemo malo vode, koju nam je covek izvadio iz neceg kao cisterna - nisam pio hladniju vodu! Zavalili smo se u hladovinu ispod jednog drveta, grickali travke i odmarali. Posle 15-tak minuta smo reslili da krenemo. Taman uzjahasmo :) kad covek rece "Steta sto nemate vremena da ostanete jos malo, taman sam ispekao kafu!" Ko bre nema vremena?! Eto nas nazad pod drvo. Kljucni trenutak je kad je Bane rekao nesto u stilu - eh, da mi je samo gutljaj meda, bio bih drugi covek - kaad ovaj vice iznutra: "Momci, imam neke kosnice gore, 'ocete da probate med?" Sad zamislite: kanjon, suma, ptice cvrkucu, reka lagano sumi, mi u 'ladovini, covek doneo kafu kakvu volimo da pijemo (velika, jaka, sa penom, bez secera), med i ona ledena voda! Ostali smo tu jos dva-tri sata. Put odatle vodi do grada Resavice, malog rudarskog mesta (kao i Lazarevac uostalom). Zatim sledi veliki uspon ka Pasuljanskim livadama, preko Ravne reke. Secam se Banetove recenice dok smo gurali bicikle a jezici nam bili negde oko volana: "Onaj ko joj je dao ime Ravna reka ili je lud, ili je corav - nit' ima reka, niti je ravno!" Na Pasuljanskim livadama vas ceka prava Slovenija - brda i sume. Nesto ispod vrha je malo mesto Senjski rudnik (mesto gde je sniman Petrijin venac, mesto gde se rodio moj otac). E sad se pripremite! Od Senjskog rudnika vas ceka 19 km ciste nizbrdice, konstantnog nagiba, po odlicnom putu kroz sumu! To je inace stara trasa pruge do Senjskog rudnika. Nizbrdica se zaustavlja kod manastira Ravanica (zaduzbina Kneza Lazara, tu mozete nedeljom videti njegove mosti). Tu smo naisli na nekoliko tresnji punih plodova, sa merdevinama naslonjenim na drvo, dalje mozete da zamislite! :)) Od Senja vodi prav put od nekoliko kilometara do Cuprije. Kasnije smo pravili jos neke ture (Krusavec, Sisevac), ali ovaj dan kad smo stigli u Cupriju i dan kad smo obisli Despotovac i okolinu, ostali su mi u secanju kao dva najlepsa dana u mom ovozemaljskom zivotu :) Taj godisnji odmor je trebalo da traje 5-6 dana, a ostali smo skoro 3 nedelje u ritmu "jedan dan Morava, jedan dan putovanje biciklom". dn |