| 30-31.
maj '98. Tekst: Sashav Prvi dan Krenuo sam u subotu oko 14 h, taman da bih lagano, uz nekoliko ugodnih pauzica, stigao pre mraka. Svako kretanje na jug iz Beograda Ibarskom magistralom suočava čoveka sa prvim "brdskim" ciljem neposredno iza groblja Orlovača, za čije se savlađivanje dobija zaslužena nagrada 15-kilometarske (uglavnom) nizbrdice, koja započinje prekrasnom hladovinom Lipovičke šume, a završava se jednim furioznim spustom na izlasku iz Stepojevca, neposredno pre skretanja za Lazarevac. Odatle se, pretežno ravnim terenom, uz jedan manji uspon kod mesta Ćelije (neposredno nakon odvajanja valjevskog puta), stiže do Ljiga, što predstavlja prvih 87 km puta. Magistrala kao magistrala, vrlo prometna u blizini Beograda, da bi već negde iza Lazarevca bila nalik na bilo koji slabo prometni provincijski put. Naravno, na njoj uvek ima oktanskih bolida koji misle da ništa nisu napravili ako im se put ne sastoji od besomučnog preticanja, a brzina slučajno spusti ispod 100 km/h. Indikativno je da su to sada uglavnom oni koji ganjaju makine s crnogorskim tablicama :) Već se pitam postoji li iko normalan ko je kupio kola preko "crnogorske veze"? Nego, preživeh magistralu, na kojoj je asfalt, začudo, u besprekornom stanju, uz uživanje u šumadijskom pejzažu koliko je to bilo moguće pored gustog saobraćaja. Ljig za ovakve vožnje dođe nešto kao poslednja stanica u civilizaciji, gde se treba okrepiti, odmoriti, i uopšte, pripremiti za ONO PRAVO što dolazi nekoliko kilometara iza. A to počinje odvajanjem puta za selo Slavkovicu, utonulo između dva brda Rajačkog masiva, u kasno popodne dobrim delom u dubokoj senci. Ako neko pomisli za jedva primetne uzbrdice na 5 km dugom putu do Slavkovice da su usponi, loše mu se piše. Jer - kada stigne do izlaza iz dotičnog sela, shvatiće da se dotle, zapravo, kretao po ravnom terenu :) 5 km lošeg asfalta (koji mestimično prelazi u čist makadam), 500 m visinske razlike koju pritom treba savladati, i nagib koji je shodno tome popriličan, isteraće poslednji atom snage iz, čini mi se, bilo koga ko je prethodno prevezao skoro 100 km po "ravnom". Zašto u ovakvim vožnjama usponi neizbežno dođu na kraju? Zato, mountain bikeri, pamet u glavu, pa kada idete negde gde znate da na kraju treba da se penjete, nemojte odmah od kuće da zapinjete iz sve snage, već se prištedite za "veliko finale" :) Međutim, na moje iznenađenje, na ovoj monstruoznoj uzbrdici samo sam dvaput gurao bike na delovima ne dužim od 150 m, zaustavljao se, otprilike, na svakih kilometar da malo odmorim čuku, i sve u svemu, stigoh do planinarskog doma jašući (što je ipak napredak u odnosu na slična dosadašnja iskustva). Uključujući i ovaj uspon, čitav put je trajao 4 h 40 min efektivne vožnje, što je, za moje poimanje, izvanredan rezultat (cca 100 km). A da je vredelo truda, vredelo je. Divna večernja svežina borove šume, planinarski dom na idealnom mestu, utonuo u istu, i razdragane grupice planinara koje sede ispred, pijuckaju hladno piće i prisećaju se dnevnih dogodovština. Ja tu upadam kao egzotična pojava, i jedan po jedan se iščuđuje: "Iz Beograda?!?". Nađem ubrzo društvance sa kojim sam se u Pobedi dogovorio da mi obezbede smeštaj, ispričasmo se, prezalogajismo nešto, i već je prošlo 22 h, oči svima na pola koplja, i odosmo da pajkimo. Sobe su zaista sjajne, uredne, sa čistom posteljinom, svaki sprat ima po dva kupatila, a tople vode dovoljno čak i za tuširanje. Ovo je zaista jedan od komfornijih planinarskih domova u zemlji. Za vreme večere sam propitao ovo moje društvo, koje je sasvim slučajno tog dana došetalo sa Divčibara, o iskustvima sa puta. Utisci su bili za dobro se zamisliti: tamo gde obično ima blata, ima ga malo više. Deo puta do Ravne Gore nije tehnički delovao nimalo zabrinjavajuće, ali njegov nastavak, gde ima jedan strmi uspon (Rior) po krušljivom terenu (guranje, ili čak nošenje bajka, kada bi to uz opterećenje bisaga bilo izvodljivo), kao i generalno više uspona i spustova, zvučalo je kao krupan zalogaj. U svakom slučaju, delovalo mi je da nema svrhe vraćati se na Rajac ako već stignem do Divčibara, tako da sam rešio da ovo bude jedina Rajačka noć pred ono pravo - avanturu preko livada i šuma, stazama Rajca, Suvobora i Ravne Gore.
Uz jutarnju svežinu borove grane koja mi je, takoreći, ušla kroz prozor sobe, probudih se pun optimizma zbog pogleda u plavo nebo besprekornog dana, kao stvorenog za bajking. Doduše, malo klope i samo jedna prospavana noć nije baš bilo dovoljno da mi potpuno napuni baterije i relaksira mišiće, ali činjenica da svaki uspon koji u toku dana sledi teoretski može da bude samo jedna trećina onog jučerašnjeg (dom je na 645 mnv, a svi vrhovi u kraju su na oko 850) budila je polet. Posle doručka i jutarnjeg ćaskanja savršeno vedro nebo pokazalo je ćudi planine, gde se začas "niotkud" stvori neki preteći oblačak, ali sam želeo da verujem vremenskoj prognozi po svaku cenu. Krenuh tako ka vrhu Rajca, koji je, zapravo, ona velika livada na kojoj se odvija tradicionalna Rajačka kosidba. Staza za koju sam odranije "znao" da je blaga i naivna ispade ništa manje strma od one jučerašnje, uz činjenicu da je uspon zaista vrlo kratkog daha - vrlo brzo lagano zavija oko vrha, ulaskom u šumu stiže prva nizbrdica, odakle kroz stalno smenjivanje šumaraka i livada blago talasa obroncima koji se pružaju ka Dobroj Vodi i Suvoboru. I zaista - nakon "velike" uzbrdice ka vrhu Rajca nijedna više nije bila istinski naporna, niti duga. Vrlo brzo se umesto puta levo koji vodi kozjim stazicama do planinarske kuće na Dobrim Vodama, bira desni, mnogo prohodniji put, i njime nakon 10-tak minuta izlazi na širok, izvanredno sređen makadamski put koji ide do pomenika i crkve na Ravnoj Gori, dokle ima još 5 km. Na tom putu me je mimoišlo više motorizovanih "hodočasnika", od kojih je jedna razdragana grupica bila u posve neverovatnom Volvou iz 1957. godine, koji je uzbrdice savlađivao jedva nešto lakše nego moja jedna konjska snaga :) I nađosmo se tako na kraju svi pored bronzanog Draže, upoznasmo se, pogostismo se domaćom gibanicom, palačinkama, Fantom, i sačekasmo pljusak zajedno. Očas se ona tipična planinska kiša, koja se iz dolina uopšte ne vidi, dokotrljala sa Divčibara, munje počeše da sevaju, poče da duva, zahladi u trenutku, a mi ne hajemo, jer postoji nadstrešnica ispod koje ostadosmo suvi. Ako sam dotle još u glavi i rešavao jednačinu produžetka ka Divčibarama, pomisao na povećanje količine blata koje je predamnom, uz sećanje na ono kroz koje sam prošao na putu od Rajca, definitivno mi je divni makadam koji vijuga nekih 18 km nizbrdo do Struganika, odakle postaje još bolji asfalt koji se spušta u Mionicu, postao mnogo privlačniji. Mislim da nema bicikliste koji ne bi zaključio da se zbog tog spusta vredi popeti gore :) Mestimične vrlo kratke uzbrdice u povratku nipošto ne mogu da pomute radost globalne nizbrdice od nekih 23-24 km, kroz jedan od najlepših delova Šumadije. Dugo se ide najvišim grebenom u kraju, gde god da se osvrneš duboke, šumovite doline su svuda unaokolo, a niži vrhovi konstantno ispod tebe, spuštao se ili penjao. U povratku prođe već nekih 12 km jurcanja nizbrdo pre nego što se zaista stekne utisak da se put spušta! A onih nekoliko kilometara asfalta na kraju taman dobro dođe da se ruke malo odmore od stiskanja kočnica, i da se ide na obaranje ličnog rekorda :) Kada napokon posle nezaboravnog spusta stigoh u Mionicu, imao sam već 40 km iza sebe, pakao sa preko 30 stepeni svuda oko sebe, i još nekih 90 km koje je trebalo nekako prevesti kroz taj pakao. Vratio sam se putem koji ide od Valjeva, preko Lajkovca, i pre Ćelija se uključuje na Ibarsku, a odatle je priča poznata, samo u suprotnom smeru. Pravio sam pauze u Mionici, na benzinskoj pumpi kod raskrsnice za Lazarevac (gde je bilo sladoleda, Sprite-a i ostalih poslastica kojima je teško odoleti :)) i u bifeu sakrivenom u hladovinu Lipovičke šume. Koliko god kretanje nazad Ibarskom bilo mučno, zbog uspona koji kreće od Stepojevca, a završava se na brdu iza Lipovičke šume, silazak niz to brdo i ulazak u Beograd uz minimum upotrebe pedala osokoliće svakog umornog biciklistu, i ostaje samo - home sweet home :) Drugi dan je obuhvatio 130 km, zbog vrućine je bilo napornije nego što sam mislio da će biti, mada je ohrabrujuće što sam dobro poznatim gradskim pravcima vozio istom brzinom i jednako lako kao i nakon "šetnje" po Adi i okolini. Dakle, umor je uglavnom bio u glavi, a ne u mišićima. Ovo je tek početak pravih brdskih vožnji, jedva čekam da za desetak dana "načnemo" Beljanicu i Kučaj.
|