 |
 |
 |
||||||
|
2. avgust '99. Veliki durmitorski
krug:
Ali... Isplati se sav napor uložen u ovaj poduhvat. Na početku priče o Durmitoru spomenuo sam da se najlepši makadamski i najlepši asfaltni put kojima sam do sada vozio nalaze na ovoj planini. I gle čuda - oba su baš na ovoj trasi. Ovo nije samo najteža, nego i najlepša i najatraktivnija vožnja na Durmitoru. Vidici sa Štuoca, spust u dubine kanjona Sušice, uspon u nove vidike iznad Nedajna, fantastične bukove šume Milogore, ulazak u kamenu pustoš iza Trse, vožnja drugom planetom od Pišća do Stožine... Pejzaži se smenjuju na izuzetno dramatičan način. Ima pitomih livada ali i mesta kao stvorenih za snimanje filma o životu prve zemaljske kolonije na Marsu. - * - Kasnili smo tog jutra. Po planu je trebalo da krenemo u sedam (vrlo razumno, s obzirom na zalogaj koji nas je očekivao), no onda se pokazalo da je pukla još jedna žbica na zadnjem točku Sašinog bicikla. Jalovi pokušaji da skinemo sedmofaz, odustajanje, traženje nekog alternativnog načina, konačno pomoć od strane lokalnog vulkanizera... i bilo je već jedanaest. A mi smo bili blizu toga da celu stvar odložimo. Ali za lep dan na Durmitoru se nikad ne zna kada će se ponoviti, pa smo ipak krenuli. Bilo je već veoma vruće, oko 30 stepeni. Krš na okolnim visovima nas je već namirisao i radosno se krčkao, nestrpljivo nas isčekujući. U centru Žabljaka smo okrenuli kroz pijacu i izašli na put koji se prvo strmo spušta, a onda kao poludeo grebe uz strm greben (morenski nanos nekadašnjeg lokvičkog lednika). Ovo je prvi udarac u pleksus, kratko i oštro zagrevanje za ono što sledi. Potom se kao ide nadole (da se Vlasi ne dosete), do Velike poljane i do ukrštanja sa putem koji vijuga ka njenom udaljenom kraju. Poljana je ustvari uzana lepa dolina sa alpskom atmosferom i vidicima, i sa potencijalno groznom budućnošću - ovde je odavno planiran aerodrom čija izgradnja srećom nikako ne počinje. Mi smo odavde ipak uzleteli (dibidus ekonomskom klasom) i počeli najteži deo uspona na Štuoc. Strmi kilometri, moćan doping u vidu prelepe borove šume, serpentine i znojenje kroz šumski hlad i senke. U šumi iznad Velike poljane treba na raskrsnici produžiti levo, ka restoranu "Momčilov grad" (poludesno se ide ka vidikovcu Ćurevac). Posle oko 3km prolazi se ispod žičare (Bosača, Štuoc), izlazi se iz šume i otvara se pogled na bliske, bliske, najviše vrhove Durmitora. Bobotov kuk, Bezimeni vrh, Zupci, Bandijerna, Međed... sve je tu, na dohvat ruke.
Od tog mesta pa sve do sela Crna Gora pruža se onaj deo za koji rekoh da je najlepši asfalt kojim sam do sada vozio. Ta deonica je asfaltirana tokom poslednjih godinu dana, a ranije se moralo propisno mučiti na lošem makadamu. Put nije mnogo širi od staze oko Ade, i retki automobili se s mukom mimoilaze. Ali zato - kako samo krivuda, s lakoćom se držeći litice! Sa desne strane neoprezni pogled pada u kanjon Tare koji je upravo ovde najdublji - preko 1100m - i na uzbudljive predele sa njegove druge strane. Iako je ta strana za oko 400 metara niža od puta na kome se nalazimo, jednako je upečatljiva: surovi krš Pogledine, čudna zaravan Ograđenice koja se u jednom trenu stropoštava do vode, ožiljci od vododerina, brazgotina i točila na strmom zidu kanjona, zadivljujuće staze koje se kroz taj pakao smelo spuštaju ka dnu. Stena Ćurevac, najpoznatiji vidikovac na Durmitoru, ćuti u podrumu duboko ispod mesta sa koga gledamo. Voda Tare se doduše ne može videti ali se sluti, isto kao i prisustvo začaranog sela Tepca, na visokoj terasi iznad reke. Svaka nova krivina donosi novo iznenađenje. U trenu se otvara pogled ka Crnoj Gori, seocu na samom vrhu kamenog pramca čije bokove određuju ambisi Tare i Sušice. Taj se pramac sužava i sužava, do oštrice noža na kojoj se (i uprkos njoj) spajaju dva kanjona. Sa druge strane kanjona Sušice čiji se rubovi naziru kao široka posekotiona na licu Zemlje i iza tanjira Pivske planine, uzdiže se brat Durmitora - Maglić. I zaista je skoro uvek u laganoj izmaglici, ali svoje uzbudljivo prisustvo jednako snažno obznanjuje svakog trena. Put ubrzo počinje da se spušta. Nagib je isto tako veliki kao i onaj na usponu ka Momčilovom gradu, i ovo je još jedno od onih mesta gde je teško odlučiti se da li da se preda brzini i vijuganju, ili da se još uživa u pogledu. Asfalt je na ovom delu bio sasvim svež, položen pre najviše par nedelja. Ne mogu da kažem da mi je žao zbog toga jer je ranije bilo zaista teško voziti ovuda, i još se dobro sećam truckanja od prethodne godine. Na kraju spusta šlag. Najpre se ulazi u divnu borovu šumu, a onda počinje vožnja toboganom: duž četiri kilometra do sela put pliva preko niskih kraških brežuljaka i iznad vrtača, savija se i uvija kao da je izmišljen samo za zadovoljstvo u nekom zabavnom parku. Ovo zaista treba osetiti! Neprestani slalom duž kolovoza malo šireg od video-trake, uzbrdice koje se pod inercijom savlađuju bez potrebe da se okreću pedale, divne lakat-krivine položene među niske i proređene četinare u kraškom pejzažu... Samo baš zbog sve ove lepote, treba sačuvati pamet - da brzina ne ponese preko ivice... Osim toga, iako su automobili vrlo retki, neki može da naiđe iza krivine baš kad je najlepše. U Crnoj Gori smo otišli do prvih kuća i zamolili za dva bidončića vode. U ovom kraju (i na čitavoj Pivskoj planini) izvori su retkost. Vodovod je blagodet skorijeg datuma, a tradicionalni načini su sakupljanje kišnice u cisternama (čatrnjama), ili topljenje snega. Neobično: mesta na kojima se sneg najduže zadržava - pukotine u krasu, dublje vrtače, senovita mesta - prekrivaju se granama ili slamom i tako "sirovina" za dobijanje vode potraje do duboko u leto. Ako nema vode, ima junaštva - selo Crna gora jes' maleno, ali je čuveno po bogatoj slobodarskoj tradiciji, od Turskog doba pa do II Svetskog rata. Nažalost nismo imali vremena za odlazak do 2-3km udaljenog Jezika, mesta na samom špicu onog pramca iznad dva kanjona. Ostaje za neku drugu priliku, jer pogled odatle nesumnjivo mora biti izvanredan. U vazdušnoj liniji između najbližih kuća Crne Gore i susednog sela Nedajna ima tek nešto više od kilometra. Čini se da se šindra na krovovima u Nedajnu može rukom dodirnuti, između dva sela se ne vidi nikakva prepreka. Ali da bi se iz Crne Gore zaista došlo u Nedajno, treba preći skoro petnaest kilometara... Kad se krene tamo, ubrzo se nasluti dah koji dolazi odnekuda ispod mirnog, ravnog i golog vidika u koji smo zagazili. Neko strujanje podiže i leluja sumnjičavi pogled, ne dâ mu da se smiri i odmori na ravnoj ploči između dva sela. Ako se nastavi dalje, jedna tanka linija u tom platou počinje da se širi, jedna večita senka postaje sve teža, goji se, produbljuje, topi kamen i tone u dubinu. Prestaje da bude senka - postaje kiklopski procep, čini da čitav kraj liči na mesto na kome se desila neka strašna katastrofa ili na ispunjenje nekog prokletstva koje je odvojilo dva sela: Crna gora i Nedajno se nalaze na dve suprotne strane kanjona Sušice. Na putu od jednog sela ka drugome prvo se treba spustiti četiri stotine metara do dna kanjona, a potom odatle popeti isto toliko na drugu stranu. Uvek sam se pitao da li deca iz Nedajna ponekad igraju fudbal na onom platou. Ako lopta pobegne, treba je tražiti gotovo pola kilometra ispod aut linije, i pešačiti do nje sedam kilometara - pa još toliko nazad. A kad bi se ovde igrale ligaške utakmice, linijske sudije bi svakako bile opremljene padobranima i spadale u elitu eXtreme sportova. Kad se dolazi iz pravca Žabljaka na raskrsnici na ulazu u selo treba okrenuti ulevo, pravo na jug. Tako se stupa na put koji vodi u kanjon Sušice. Ovde se asfalt završava, i počinje makadam. Posle manje od kilometra dolazi se na ivicu provalije i počinje spust u nju. Uzbudljivo? Da.
Tu je i izvor hladne vode, najlepše što se može poželeti posle spusta po usijanom makadamu koji je usto na poslednjim kilometrima rastresit, razbijen i težak za vožnju. Obavezno treba osmotriti put kojim se
došlo, tek koliko da se stekne utisak sa koje se visine sišlo i da se
razgibaju očni mišići. Bečenje opušta i relaksira. Mi ipak nismo dozvolili
da se prizor previše razbaškari u nama i izazove nam drhtavicu u nogama,
jer nas je čekao isti takav put uz drugu stranu kanjona ;) |
||||||||
|
Ne treba propustiti ni vožnju preko onoga što je tako privlačno delovalo iz visine: kroz travu na dnu isčezlog jezera vodi staza ugažena stopama planinara i drugih posetilaca. Ona potom zalazi u lepu mešovitu listopadno-četinarsku šumu i odlazi duž kanjona, u njegov najdivljiji deo kojim tek retki zaljubljenici prirode prođu. Oko 6-7 kilometara dalje staza se penje pored vodopada Skakala i izlazi na Škrčka jezera. (Zbog težine terena u tom delu, stazu treba smatrati za pešačku - za prolazak biciklom trebalo bi biti spreman na vrlo teško probijanje, o vožnji uglavnom nema govora).
|
|
|
|