4. juli - ... juli (?) 2000.

Postoje mnogi načini za odlazak biciklom u prirodu. Moguće je priključiti se nekoj većoj ili manjoj organizovanoj grupi, moguće je čitav aranžman precizirati do u detalje kako je to već uobičajeno u turističkim agencijama ili planinarskim društvima, vazda sastančiti i dogovarati se, baviti se populističkim manifestacijama i edukacijom neobaveštenih... Ali da li ste zaista zadovoljni tako krutim, stereotipnim putem za realizaciju vaše strasti za kretanjem kroz nepoznato na dva točka? Šta se dešava onog trenutka kada poželite da iskoračite iz sigurnosti poznatog i unapred određenog, kako biste sledili svoj instinkt? Gde je Sloboda? Gde je avantura?

Da biste ih dosegli, morate da prihvatite izazov. Morate da zakoračite na drugu stranu. Od 4. jula 2000. godine do neodređenog trenutka u budućnosti pruža vam se prilika da se Jonetu i meni priključite u velikoj vožnji kroz Nepoznato, poduhvatu koji sublimira poruku koju kroz ovaj web projekat pokušavamo da prenesemo. Tog 4. jula, u ranim jutarnjim satima, krenućemo iz Beograda na dugo putovanje Avalskim putem, preko Šumadije i doline Morave, Despotovca, do kotline Lisine na Resavi, kapije istočne Srbije, kraja koji me je pre puno godina, kada sam ga prvi put posetio, bez kolebanja asocirao na keltski mit o Tir Na Nog-u. Slike koje gore vidite samo su mali deo onoga što možete doživeti u tom kraju. Ovoga puta, pokušaćemo da proniknemo u njegove najskrivenije kutke. Koliko će nam za to trebati? 5 dana? Mesec dana? Godinu dana? Možda čitava večnost, ko zna...

Šta je to što ćete zaista obići ako krenete sa nama (ili za nama)? Pre svega, dobar deo šumsko-rečnog lavirinta Kučaja i Beljanice. Videćete Resavu, Suvaju, Grzu, vozićete šumskim putevima koji se protežu, isprepletani, nepreglednim prostranstvima Kučaja u dužini od više stotina kilometara, izaći ćete pedalajući na samo bilo Beljanice (1336 mnv). A zatim... Možda ćete prokrstariti Homoljskim planinama, preko Turije ili masiva Severnog Kučaja koji se izdiže okomito nad Dunavom stići do Lepenskog Vira i kanjona Boljetinske reke, a onda uroniti u šume Miroča i stići do čuvenih kamenih vratnica na Vratni... Ili ćete možda preseliti "bazni logor" na Borsko jezero i tamošnji kultni kamp, odakle ćete napraviti pregršt kružnih tura po Homolju, Velikom Kršu i Stolu. Napokon, do 15. jula ćete možda biti spremni, i kondiciono i duhovno, na bajkerski poduhvat nad poduhvatima - noćni uspon na Rtanj! Planinari, koji kreću od naselja Rtanj svakako će se iznenaditi kada ih na vrhu sačeka grupica bajkera pristiglih sa južne strane, iz pravca Soko Banje i Mužinca, koji su došli da vide najlepši izlazak Sunca na svetu (ne verujete?). Da ne zaboravim i jugo-istočni kraj kao još jedan mogući pravac iz koga dopire zov divljine, čije usamljene, ali puste planine neodoljivo vuku hodočasnike - Tupižnica, Ozren, Devica... Uvek postoji i varijanta da odlepimo skroz, pa da zapucamo direktno iz istočne Srbije, tamo negde u drugoj polovini jula, popreko Šumadije do Zlatibora i Tare, ili još dalje, preko Sopotnice za Crnu Goru (Jasna je najavila Zlatibor sredinom jula, pa postoji varijanta da se sretnemo na nekoj tački puta). Dakle, ovo je sigurno tura za sve vas, jednako za one koji će, poput Joneta, ostati nekih 5-7 dana, kao i za one koji imaju ceo juli na raspolaganju za obrtanje pedala (možemo i da se podelimo u više grupa).

Nećemo vam pred polazak, po starom običaju vrste zvane PVP (Planinarski Vođa Puta) u napadu osećaja Odgovornosti za svoje "štićenike", popovati o tome šta treba da ponesete od opreme, hrane, gde ćemo koje noći spavati i koliko će to koštati, nit ćemo vam lupati packe kad se međusobno pretičete i meriti vam u milimetar da li držite kolonu... To nije iz našeg filma. Nećemo vam "naređivati" da na put krećete s kacigom, jer i sami znate da dotična može biti od koristi kad se najmanje nadate. Uostalom, za trivijalna objašnjenja zaduženi su drugi delovi našeg sajta, te ćemo pretpostaviti da ste ih temeljno proučili, dopunivši svoja znanja i vrlo korisnim informacijama te vrste koje su se mogle naći u porukama na Freebiking mailing listi proteklih meseci. Jone i ja ćemo verovatno natovariti bisage sa uobičajenih 20-ak kg svega i svačega (šator, vreća, kuhinja, odeća za cvokociklizam...), što ne mora uopšte da znači da nećemo većinu noći provesti negde pod tvrdim krovom (u planinarskim domovima, pa čak i motelima), već naprosto iz želje da obezbedimo veću slobodu kretanja (kao što su govorili naši stari, ništa nas ne može iznenaditi :)). Ako se pitate zašto pominjem odeću za cvokociklizam, verovatno nikad niste išli na (letnji) noćni planinarski uspon na Rtanj, jel da? Da jeste, setili biste se da tamo negde oko 2:30, dok nestrpljivo čekate da zarudi zora na istoku, gore na vrhu (pored gotovo obaveznog jakog vetra) temperatura ume da bude jednocifreno iznad nule - nekada i u perjanoj jakni produva. Doduše, mnogo je veća verovatnoća da ćemo se boriti sa dnevnim temperaturama karakterističnim za Arapske Emirate, te da ćemo dobar deo svakog dana kada nemamo sreće da vozimo kroz gustu šumu provoditi u hladovini, čekajući kasno popodne. Nije isključeno ni da ćemo zaista pribegavati biciklističkom vampirizmu, tj. spavati danju, a jezditi kroz šume noću, poput utvara. Zato, ako ne bude jake mesečine pa da vam je svejedno, nemojte da kažete kako vas nismo upozorili da ponesete Cat Eye halogenke i dovoljno pakovanja rezervnih baterija (doduše, Jone ne troši iste, pa će se verovatno radije osloniti na Mesečinu, odnosno ipak ćemo se demokratskim preglasavanjem opredeliti za upotrebu dnevnog svetla). A za zaštitu lica od opekotina trećeg stepena zaista bi dobro došlo poneti skijaške ecran totale krejone u različitim bojama (to sa bojama čisto da bi efekat zastrašivanja domorodaca bio jači).

Što se tiče kondicije... Mislim da je ovoga puta daleko bitnija ona mentalna. Otvorenost i spremnost svih senzora da prihvate poplavu utisaka. Jone i ja smo ove sezone pedalirali vrlo malo i nadasve neredovno, tako da i sami krećemo na put kao dvojica kilavih starčića - nismo sigurni da nam treba društvo napaljenih klinaca koji su krenuli da se trkaju, gledajući samo u cajger i središnju liniju puta ispred sebe. Naravno, napaljeni klinci koji nisu krenuli da se trkaju, već da otkriju i nešto što im niko do sada nije otkrio (niti su imali gde), su... dobrodošli. Dokle god ne budu previše pričali, to jest. Hiperprodukcija reči zagađuje prirodu jednako kao i izduvni gasovi. Zato ću i ja sada ovu hiperprodukovanu najavu za jednu potencijalno sjajnu turu lagano privesti kraju, kako ne bih nepotrebno zagađivao sajberpapir. Nekako imam utisak da ste već sve bitne stvari vezane za dotičnu temu saznali...

Što bi Jone rekao... Dim!